Criticize this!: 'Paranoja u Podgorici'

Umesto satiričnog osvrta na nacionalističku emfatičku pomamu autor je odabrao da nam prikaže isključivo hedonističko-orgijastički aspekt elite.

Large_426

PARANOJA KAO 'HEROINA'

Drugi roman Balše Brkovića Paranoja u Podgorici (Booka, Beograd, 2010.) je istovremeno i njegov, po tematici, drugi 'tranzicijski' roman (prvi je Privatna galerija) i pun komercijalni pogodak, jer predstavlja apsolutni hit prodat u više od 10.000 primeraka (!).

Zaplet ima obeležja trilera, krimića, kao i film noira, kako sam podnaslov ('noir iz nulte decenije') nagoveštava. Prisutno je, kao i uvek u ovoj vrsti štiva, misteriozno ubistvo čije motive treba rasvetliti. Naime, ubijen je ugledan profesor i kritičar postojećeg političkog sistema – dakle, 'dežurni paranoik' jer, kako ističe autor, jedino stanje paranoje suočava čoveka sa istinom o društvu. Ali ne samo što je ubijen, nego je profesorov leš nađen u kompromitujućem društvu mlade, dvadesetjednogodišnje narkomanke.

Glavni junak u romanu, istovremeno i narator, zanimljiv je primer amoralnog autsajdera (kao bivši profesor on je bio u strastvenoj vezi sa svojom učenicom) koji se zapravo sve vreme rve sa sopstvenom paranojom (koja ga vodi ka mračnim pretpostavkama o naručenom, političkom ubistvu) pokušavajući da je savlada i neutrališe. U tom pokušaju snažnu podršku mu pruža njegova draga, koja se rukovodi donekle infantilnim razlozima hedonistički sebičnog uživanja, po svaku cenu i uprkos svim društvenim okolnostima, u veštačkom, izolovanom raju dvočlane ljubavne zajednice (kako sama kaže svom ljubavniku: "Samo si mi ti bitan."). Ali stvarnosne okolnosti koje vladaju u Podgorici i u koje biva uvučen protagonista (po dobro uvežbanom patrijarhalnom scenariju ženama nije mesto u 'javnim poslovima') ne daju mu mogućnost daljeg ignorisanja, te voajer autsajder postaje insajder uvučen u grotlo bizarnih zbivanja, sve do izravne pretnje smrću.

Paranoja, kao glavna 'heroina', biva više puta uzeta pod lupu analize i definisanja, pokušaje dešifrovanja, od uvodne epizode o prvom čoveku, 'pra-Adamu', koji je navodno bio čovek paranoje, do brojnih intervencija samog naratora u kojima on direktno obrazlaže svoj stav povodom paranoje. Po naratorovom shvatanju tog fenomena osnovna funkcija paranoje je analiza iščašene, devijantne stvarnosti jedne 'para-države' kakva je tranzicijska Crna Gora. Paranoja, dakle, postaje najpouzdanije sredstvo anamneze i rastumačenja perverznog scenarija naručenih ubistava, intriga političara, korumpiranosti policije, zakulisnih radnji... Trava, kao popratni opijat paranoičnih stanja protagoniste, ima ambivalentna svojstva. Sa jedne strane ona je eskapističko sredstvo uz pomoć koga se živci otupljuju i pomoću koga se otplovljava iz paranoične stvarnosti, a sa druge, ona do ekstrema pojačava stanje paranoje, dovodeći ga tako do karikaturalnog, apsurdno-grotesknog obrta.

Kič estetika 'domaćih' nacionalizama
Roman o paranoji funkcioniše u svom punom kapacitetu tek sa završnim scenama VIP žurke na hacijendi bogatog lokalnog tajkuna Ludviga gde se pojavljuju političari, akademici, umetnici, pevačice, manekenke... Tek se tu u potpunosti ispoljavaju sve orgijastičke oblapornosti i nezajažljivosti vladajućeg establišmenta. Međutim, na ovom mestu je u tekst utkano i ideološki problematično čitanje vlasti ne kao (pre i iznad svega) nacionalističke establišment garde, već kao jedne vrste novog 'komunističkog' libidalnog 'raja' razobručene političke i kulturne elite. Posvuda u novosazidanoj, 'novokomponovanoj' vili odjekuje "nezvanična himna nekadašnjeg bratstva i jedinstva" koju 'urlaju' udruženi Crnogorci, Bosanci, Srbi i Hrvati. Dakle, imamo mit o komunizmu kao jedinom neuništivom sistemu povlastica (koji posebno vole da potenciraju nacionalisti ne bi li se oslobodili sopstvene moralne odgovornosti). Međutim, kao da je time autor vešto prećutao (ili nehotično zanemario) da su zapravo nove elite još uvek ujedinjene po proverenom modelu koji je 'funkcionisao' i u prošlosti (u ratovima 90-ih), a koji predstavlja perverznu kič estetiku 'domaćih' nacionalizama sa maskom lažno kosmopolitskih vrednosti.

Umesto satiričnog osvrta na nacionalističku emfatičku pomamu, koja u Crnoj Gori još uvek predstavlja preovlađujući, od većine usvojen obrazac ponašanja, autor je odabrao da nam prikaže isključivo hedonističko-orgijastički aspekt elite, dakle samo njenu karikaturalnu fasadu. Voajerski distanciran protagonista doživljava sve kao neku vrstu šarenog, veselog, po ugođaju postmodernističkog karnevala u kome elita samu sebe de-konstruira, istovremeno ustoličava i svrgava, postajući karikaturalno smešna i benigna. To će potvrditi i sam kraj romana koji se pretvara u kliše naivno-bajkovitog happy enda. Čini se da autor čvrsto veruje u pobedu ljubavi što spoljava kroz neuništivu simbiotičku vezu protagoniste i njegove drage. Autor isto tako čvrsto veruje i u pobedu pravde, budući da su svi kriminalizovani i korumpirani nalogodavci pohapšeni, i da je establišment do temelja raskrinkan! Suočeni smo sa fantastičnom pretpostavkom da jedna knjiga može promeniti svet (a šta bi tek uradilo više ovakvih knjiga!).

Summa summarum, Paranoja u Podgorici je zanimljiv pokušaj dekonstrukcije savremenog crnogorskog društva, mada se čini da bi jedna lucidnija i dalekosežnija kritika devijantnih moralnih nazora zahtevala znatno promišljeniju i pronicljiviju perspektivu od ponuđene vizure jednog amoralnog i time unapred diskreditovanog 'paranoičnog' profesora.

Nikola Ðoković

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! kojeg organiziraju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SeeCult i Beton iz Srbije te Plima iz Crne Gore. Projekt se provodi u sklopu programa 'Kultura 2007-2013' Europske Komisije.

Tekst je financiran sredstvima Europske komisije. Sadržaj ovog teksta isključiva je odgovornost autora teksta i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Europske unije.

24.11.2011