Četvrtak
08.06.2017.

'Underground strip je bio prostor društvene kritike'




Extra_large_18489483_1307890752580703_4205280376074159497_o
Aleksandar Zograf i Matko Vladanović
A+ A-
Na Booksinoj tribini Strip-tease 16.5. gostovao je srpski strip ilustrator i scenarist Saša Rakezić mnogo poznatiji kao Aleksandar Zograf. Tribinu je vodio i u tekst preveo Matko Vladanović

***
 
Tvoj prvi članak u Vremenu izašao je 1992. godine. Radio si posthumni intervju s Titom. Sjećaš li se što je Tito rekao?
 
U to sam vreme već radio u Americi i stupio sam u kontakt sa nekim američkim okultistima koji su tvrdili da su u kontaktu sa Titom. Bilo je to burno vreme, a meni je to bilo bizarno i zanimljivo pa sam im poslao pitanja za Tita. Onda su oni navodno kroz trans odgovarali. Puno toga što je Tito rekao je potpuno besmisleno – mi to znamo iz konteksta - ali je bilo užasno zabavno raditi na tome. Tito je rekao neke veoma uopštene stvari, govorio je da je protiv rata, poslao je poruku mira i kao, njegova želja je bila da se ta situacija umiri. 
 
S tim istim okultistima kasnije sam radio intervju s Elvisom Presleyjem. U tom intervjuu Presley je pričao kako se nalazi u narednoj inkarnaciji i sad je dečak negde u Južnoj Americi i bavi se također muzikom. Tako, sad kad god vidimo nešto iz Južne Amerike, možemo da pretpostavljamo kako je to Elvis u svojoj narednoj inkarnaciji. 
 
U Malim otkrićima stvari koje nalaziš na buvljoj pijaci funkcioniraju kao svojevrsni found footage. Kako se ta tehnika uklopila u koncept Vremena, a kako u koncept samih stripova?
 
Imao sam tu sreću da mi je Vreme otvorilo sva vrata bez ikakvih pitanja, dakle tek kod prvog ili drugog stripa sam morao da predložim uredniku temu i da razgovaram sa njim o tome šta će tu biti. Nakon toga oni nisu postavljali apsolutno nikakve granice. Za svaki broj pripremim po dve strane stripa potpuno po svojoj volji. Slobodan sam da izaberem neku od tema koja mi je u tom momentu zanimljiva i te buvlje pijace su jedno od mojih izvorišta za informacije.
 
Smatram da ukoliko želite da shvatite kulturu uopšte, život čak, da je jedan od odličnih načina da odete na buvlju pijacu. Tamo ljudi prodaju stvari koje su nekada imale svoj život, a sada žive kao neko smeće koje se prodaje na ulici, ali u tim sitnicama možete da izbunarite nešto što je priča. 
 
Znaju li te već na buvljim pijacama? Imaš li svoje dilere?
 
Uglavnom to krijem, zato što oni podižu cenu kad saznaju da crtam o predmetima koje nalazim na buvljim pijacama. Ja inače nisam kolekcionar. To je jedna potpuno druga kategorija savremenih sakupljača. Mene ne interesuje tržišna vrednost bilo čega šta pronađem, a nalazio sam stvari koje zapravo imaju čak i neku, tako, vrednost koja može da se izračuna u novcu. Međutim, smatram da je to već jedan drugi fah. To ima neki drugačiji smisao. 
 
Mene to zanima kao neka vrsta kozmičkog đubreta. Smatram da to zaista ništa ne vredi i najviše volim da kupujem od Roma koji to izvuku direktno iz kante za đubre. Mene je sramota da kopam po tim kantama, ali zato su oni kao astronauti takvih prostora raspoloženi da se zadube u tom smislu i iznose odatle razne artefakte koje ja na kraju izučavam. Verujem da je buvlja pijaca metafora za naš život. Mi smo u nekom smislu kozmičko đubre. Završit ćemo svoju putanju i na kraju će nešto što je bilo naša vredna uspomena iz vojske ili sa venčanja završiti na istom tom buvljaku. 
 
Koji te aspekt pronađenih predmeta najviše zanima? Inzistiraš li na političkom, društvenom, osobnom, emotivnom ili nečemu drugome?
 
Svaki predmet je apsolutno kosmos za sebe, ali ono što mene privlači buvljim pijacama kao muvu na... je li… to je činjenica da vi nikada ne znate šta ćete pronaći na buvljim pijacama, to je uzbuđenje, uživancija. Jedan moj prijatelj koji se inače također bavi predmetima sa buvljih pijaca kaže da vi shvatite da ste taj predmet tražili tek kad ga nađete. Vi nikada ne možete da znate unapred šta će biti predmet vašeg interesovanja i u tome je suština. Taj sam čin kretanja prema nepoznatom predmetu je posebno uzbuđenje. Ponekad nije bitno ni to šta pronađete.
 
Jesi li bio na Hreliću, Britancu, na Arizoni… zanima li te sociologija takvih mjesta?
 
Moram da kažem da u ovom delu sveta postoji ta vrsta buvljaka koja je u izumiranju. U zapadnoj Europi više nema ljudi koji iznesu iz đubreta svoje predmete, sada se time bave ljudi koji to selektuju na određeni način, dakle kolekcionari koji znaju cene i čiji su kupci također kolekcionari koji znaju da postoji mogućnost da to kasnije prodaju. Tamo je to samo još jedna vrsta poslovne inicijative. 
 
Kod nas još uvek postoji taj neki izvorni duh buvljaka, iako je moguće da će i to nestati u nekom trenutku. Vi tu bukvalno zaranjate u podsvesno, zaranjate u stvari, a ne u njihovu cenu, klasifikaciju. Bio sam u New Yorku negde 1999. kada je jedan veliki deo grada bio zatvoren i pretvoren u buvlju pijacu, i to je bilo katastrofalno. Jedna od najgorih buvljih pijaca koje sam ikad video, zato što je sve bilo za kolekcionare, a ništa za nas ostale smrtnike. Tamo ništa nisam kupio i nije mi bilo neko zadovoljstvo. Za takvim stvarima vi možete danas da tragate preko Interneta. Sve je to već negde poređeno, negde će se naći. 

 
Devedesetih je dio domaćih stripaša radio komercijalne stripove za strana tržišta. Čini se da te takvo što nikad nije zanimalo. Odakle ljubav prema undergroundu
 
Ne znam kako da to objasnim. Bili su ti neki frikovi koji su još '60-ih pratili američki underground strip. Izgleda da neko društvo treba da dođe u neku vrstu teške krize da bi ljudi počeli da preispituju situaciju koja se odvija u društvu. U Americi je jedan od bitnih faktora za to bio Vijetnamski rat koji je bio okidač mnogih kulturnih pojava i dešavanja. Tu je postojala gomila nekih besnih klinaca koji su bežali od rata, kao što sam i ja bežao kad je bio jugoslavenski rat. Odjednom je - nakon onih bajnih pedestih, kad je sve bilo lepo, kad se trošio osjećaj trijumfalizma pobede u Drugom svetskom ratu - došlo do strašne situacije kad ste mogli da završite na frontu u Jugoistočnoj Aziji. Došla je politika koja se nije ticala svih tih ljudi, koja nije bila u skladu sa zdravom pameću. 
 
U tom jednom osećanju stisnutosti i straha rodile su se alternative. Krenuo je underground strip koji se za razliku od američke komercijalne tradicije okrenuo prema ličnom izrazu, prema kritičnosti o onome čemu vas društvo izlaže bez vašeg pristanka i pitanja. Iz svega toga, što je još jedna paralela sa našim '90-ima, iznikla je gomila malih publikacija. Ljudi bi se sastali, pokrenuli publikaciju sa sadržajima za koje su smatrali da su ispravni, i stasala je jedna generacija strip-autora koja je počela da otvoreno ruši sve moguće predrasude, da preskače svaku vrstu ograničenosti, da pripoveda ličnu slobodu kao potpunu suprotnost onome što im se nudilo u društvu. 
 
To je bio jedan specifičan moment i ne mogu se baš uporediti Amerika i Balkan, ali je ta vrsta zapitanosti donela neku vrstu kulturne promene i underground strip je bio jedan od stegonoša jednog novog promišljanja kad je kultura u pitanju. Za mene je to bilo nešto od čega sam krenuo, a to je bila jedna organska veza. Ustvari nisam bio svestan toga što se dešava na underground sceni, video sam svega nekoliko stripova. Vrlo kasno sam to saznao jer kod nas nije bilo mnogo informacija, nije to bilo lako kao danas. Jednostavno se desilo da su se neka moja razmišljanja podudarala sa time što su oni imali. 
 
Američke nezavisne publikacije, fanzini '90-ih i slično bili su prva faza demokratizacije medija. Drugu je fazu uveo Internet i došlo je do svojevrsne inflacije stripova i stripovskih poetika, a s njome i do svojevrsne ravnodušnosti. Kako gledaš na to, kako se snalaziš u 'buci'?
 
To je uvek jedna vrsta pitanja za svakog ko se bavi nekom kreativnom delatnosti. Uvek imate dva potpuno oprečna pola. Šta god vi da radite, može da se pretvori u nešto sjajno, a može da pređe u dosadu i vi ste non-stop na ivici provalije i morate da se borite sa tim silama na način koji vam je dostupan. 
 
Ne možete baš nešto udarno da živite od stripa, očajno je plaćeno, čak i u Americi, ali zahvaljujući tim nekim izdanjima koja su bila prevođena možete da putujete, da vidite neke druge realnosti. Svako će vam, u svim zapadnim europskim zemljama, reći da je to živa propast, što ta savremena mladost dolazi pred taj jedan informatički galimatijas i ne može da se snađe u tome. U toj količini informacija oni ne znaju šta trebaju da odaberu i kako da ih rasporede. To je veliki problem. 
 
S druge strane imate tu sreću da je život dosta promenjen. Mi ne znamo koliko je ovo drugačije od onoga što je bilo ranije, sve je postalo brže i jednostavnije, lako se putuje, lako ideje putuju. Tako da imate dobro i loše, i to je tako stalno kroz istoriju. Kad god se nešto promeni, uvek izađe nešto dobro i nešto loše, a vi te sile morate da raspoređujete i da se hrvete sa njima.

***

Razgovor sa Zografom dio je Booksinog programa Zagreb Reads Europe.
POVRATAK NA VRH STRANICE