Utorak
25.10.2016.

'Decu odgajamo pod staklenim zvonom'




Extra_large_jasminka
Dinko Kreho i Jasminka Petrović
A+ A-
Na prvom ovojesenskom izdanju tribine Od riječi do riječi ugostili smo Jasminku Petrović, s njezinim najnovijim romanom Leto kad sam naučila da letim kao neposrednim povodom.
 
Jasminka Petrović (Beograd, 1960) suvremeni je klasik književnosti za djecu. Njezina bibliografija obuhvaća slikovnice, edukativne priručnike, dječje i omladinske romane, a knjige su joj prevedene na tridesetak jezika. 

Tribina Od riječi do riječi dio je Booksinog programa Književni budoar, a bavi se suvremenom književnom produkcijom, ali i pisanom rječju u najširem smislu, u Hrvatskoj i regiji. Osmišljava je i vodi Dinko Kreho, koji je razgovor vodio i u tekst prenio.
 
***
 
Roman Leto kad sam naučila da letim ispripovijedan je iz perspektive Sofije, tinejdžerke iz Beograda koja s bakom ljetuje na Hvaru kod bakine sestre. Za Sofiju, rođenu nakon rata, to je prvi posjet Hvaru i Hrvatskoj uopće, i ta joj se sredina čini vrlo 'domaćom', no istodobno i vrlo različitom. S obzirom da je već 2016. godina, očekivali bismo da u književnosti ne manjka ovakvih tema i likova, no to nije slučaj. Stoga moram započeti s otrcanim pitanjem: kako si došla do ove teme?
 
I sama pripadam jednoj srpsko-hrvatskoj porodici, ili hrvatsko-srpskoj obitelji; knjiga je i naslovljena mom mužu Vladi. Premda nije autobiografska, u nju sam 'umiksala' puno elemenata koji to jesu. S druge strane, često gostujem u 'regionu', tj. u republikama bivše Jugoslavije, često razgovaram s decom i sa mladima, pa je sama ideja za roman zapravo nastala na osnovu razgovora s njima. 
 
Deca i mladi imaju mnogo pitanja na koja često ostaju bez odgovora, jer je odraslima nekako neprijatno na njih odgovarati, što sam ustanovila i kad sam radila na knjizi Seks za početnike. Nedavno me jedan beogradski novinar pitao je li mi bilo teže da pišem o seksu ili o ratu. Priterao me uza zid, morala sam da odgovorim i rekla sam da mi je teže bilo – o seksu. Mislim da se mnoge teme kod nas zataškavaju, decu podižemo pod staklenim zvonom, neprijatno nam je govoriti o seksu, ratu, o tome kako nastaju bebe ili o neželjenoj trudnoći; htela sam otvoriti neke od ovih tema.
 
Živiš u Beogradu, no, kako sama kažeš, ima te po svim republikama. Iznimno si produktivna i etablirana autorica, a manje je poznato da se baviš i marketingom. Kako netko danas uopće postaje dječjim piscem? Kako u naše doba izgleda polje dječje književnosti, ili književnosti za djecu, u kojem djeluješ? 
 
Devedesetih godina sam radila u marketingu, krenuo je rat i iz mene je nekako 'izašla' antiratna priča pod naslovom Giga pravi more (opet morska tematika!) Nikad nisam planirala karijeru u pisanju za decu: prvo sam mislila da ću da budem učiteljica, onda sam htela da budem glumica, pa sam studirala španski jezik i književnost, na kraju sam se počela baviti marketingom. 
 
Tek sad shvatam da je sve to povezano, iako tih veza nisam bila svesna. Kao dečji pisac stalno moraš održavati kontakte s decom, i moraš da imaš glumački dar. Promocija s decom nikako ne može biti da sediš i da čitaš: moraš biti aktivan, animirati ih. U neku ruku jesam i učiteljica, pošto dečja književnost uvek nosi i neku edukativnu crtu, uvek nečemu podučavaš. Tek sam kasnije shvatila da mi je i marketing pomogao: u marketingu moraš u 30 sekundi i da pošalješ poruku, i da objasniš, i da zainteresuješ, i da bude emotivno... Shvatila sam da su i to zapravo bile vežbe. Današnja deca vole puno dijaloga, vole živost. Neki romani koje smo mi čitali kao deca, puni dugih opisa, bili bi im dosadni.
 
Još uvek radim u kreativnoj industriji, moj suprug je vlasnik marketinške agencije. Međutim, izašli smo iz reklamiranja praškova i uložaka, više nas zanimaju tzv. neprofitne akcije. Puno sarađujemo sa Grupom 484, poslednje što smo radili je 'paket' za olakšavanje komunikacije s migrantima, prije toga smo radili s tematikom rodne ravnopravnosti. 
 
Tvoja se proza ističe i po iznimno razvijenoj jezičnoj senzibilnosti. Primjerice, u Letu se s lakoćom 'prešaltavaš' s urbanog beogradskog slenga na bodulski (hvarski, otočki) idiom i natrag. Blisko pratiš i sleng, i govor mladih, i različite sociolekte.... Još jedan tvoj vrlo popularni tinejdžerski roman Ovo je najstrašniji dan u mom životu pobrao je hvale među ostalim i zbog toga koliko uvjerljivo pripovjedač tinejdžer 'zvuči'.
 
Za Leto mi je, opet, recenzent bio suprug Vlada, koji vuče poreklo iz Starog grada na Hvaru. Te delove na boludskom često čitam u Srbiji, u dva navrata sam ih čitala i u Istri (gde bodulski zvuči egzotičnije nego beogradski!), i ustanovila sam da to deci zapravo uopšte nije važno, ona hvataju suštinu. Kad neko želi da se razume, razume se i rukama i nogama. Kad sam napisala Leto, razmišljala sam da mu pridružim i rečnik, ali sam odustala, to bi išlo protiv moje ideje. Deca na obe 'strane' potvrdila su da sam donela dobru odluku.
 
Bude sjajnih epizoda. Na jednom čitanju s trećim razredima, zamolila sam publiku da, ukoliko neko ne bude razumeo pojedinu reč ili izraz, da me slobodno prekine. Niko me nije prekidao, ali mi je nakon čitanja prišla jedna devojčica. Rekla je da želi da mi zahvali jer joj je bilo mnogo lepo, a usput se i pohvalila: "Znam i nekoliko riječi na vašem jeziku!", i počela da nabraja: sneg, mleko, dete, belo... Ja sam je zagrlila. Eto zašto pišem za decu.
 
Što se tiče tinejdžerske perspektive, zapravo nastojim da pišem književno i da 'hvatam' tek poneki tipičan izraz. Ako se kao odrasla osoba pokušam potpuno prebaciti na njihov sleng, to će biti trapavo. Zato mi je, kad pišem o mladima, puno važnije da uhvatim ton, raspoloženje, 'vibru', nego da kopiram jezik. Na jednoj radionici koju sam držala sa svojim sinom, jedna srednjoškolka je za sebe rekla da je emo, a ja sam je pitala šta joj to znači. Kasnije me sin ukorio: "Ako želiš da radiš sa decom i mladima i da pišeš o njima, moraš da pratiš trendove! Ne možeš da ne znaš šta znači emo!" 
 
Dečji pisac stalno uči, tu nema kraja. Jedan moj čitatelj-recenzent, koji je bio osmi razred u vreme kad sam pisala Najstrašniji dan, skrenuo mi je pažnju da se u celom rukopisu nigde ne pojavljuje – mobilni telefon. Takve greške su puno ozbiljnije od hvatanja za reči. Od početka do kraja sam preispisala roman, i ubacivala mobilni gde god je bilo logično; bilo je dosta posla! 
 
Kakva je uopće percepcija jedne dječje autorice, ili autorice za djecu, na našim prostorima? Zanimljivo mi je kako smo dosad spomenuli razna polja, poput izvedbenih umjetnosti i pedagogije, ali se nismo dotakli književnog establishmenta i tzv. 'ozbiljne' književnosti, ili književnosti 'za odrasle'.
 
Mogu samo da govorim o situaciji u Srbiji. Književnost za decu i ona 'za odrasle' većinom funkcionišu kao paralelni svetovi. Postoji percepcija da se ljudi koji rade za decu tamo nešto šegače; tako je i kad su u pitanju dečja pozorišta, i kad su u pitanju pisci za decu, itd. Mene čak i u porodici ponekad pitaju: "Dobro, a kad ćeš ti da napišeš nešto ozbiljno?" 
 
Meni se čini da se tu radi o nedostatku kolektivne svesti. One države i ona društva koja su shvatila da je budućnost ulaganje u decu i da se tako menja svet, mnogo ulažu u kulturu za decu. U skandinavskim zemljama ili u Nemačkoj postoje i sajmovi knjige za decu, dok kod nas sve vuku pojedinci, bez podrške institucija. Među retkima koji su shvatili važnost dečje književnosti su Vladimir Arsenijević i Ana Pejović, koji vode Krokodil. Oni su me pozvali da im pomognem, i tako smo organizovali festival za decu – Krokodokodil.
 
Dobar pokazatelj su i književne nagrade. U Srbiji se uvek zna ko je dobio NIN-ovu nagradu, o njoj se priča, a dio nagrade čini i pozamašna novčana suma. Ja sam nedavno dobila nagradu Neven, koja predstavlja neku vrstu dečjeg pandana NIN-u, i postoji od 1955. kad su je dobili Branko Ćopić i Duško Radović. Ove godine je Nevenova komisija konkurisala kod Ministarstva kulture i dobila nula dinara. Mislim da to čak nije bilo zlonamerno: prosto, došli su ljudi koji su iz nekog drugog 'filma', koji ne znaju to da prepoznaju. Organizatori su morali uložiti ogroman napor da se dodela Nevena uopšte održi. 
 
Inače, uz presovani nevenov cvet u kožnim koricama i s kaligrafskim ukrasima, ova nagrada nosi oko 400 eura, naspram približno 8000 eura koliko je iznos one NIN-ove. 
 
[Pitanje iz publike] Jako puno sarađuješ s ilustratorima, s ljudima iz pozorišta, godinama radiš i s Bobom Živkovićem, radila si i sa srednjoškolcima...  Kakva su bila tvoja prva iskustva s pretakanjem tvoje pisane reči u druge medije? 
 
Često vodim kreativne radionice i znam koliko je kreativnost uopšte važna. Nemam problem s tim kako će neko da 'obradi' moj tekst ili da 'nastavi' nešto što sam započela. Jednom prilikom sam sarađivala s mladom ilustratorkom koja je, nakon što je pročitala knjigu, na sastanak sa mnom donela papir i olovku. "Pričaj", rekla je, "kako ću da crtam?" Šta ja znam kako ćeš da crtaš! Bila je navikla da joj pisci uvek diktiraju šta i kako kad sarađuje s njima... Meni je uvek zanimljivo da to predam nekome drugom i da vidim kako će on da se igra. 
 
Kad smo radili adaptaciju Priče o dugmetu i sreći za pozorište, bilo nas je troje dramatruga. Ja sam dobila samo dio priče i to me nije nimalo frustriralo, naprotiv. To je bila prilika da se svi igramo i da budemo zadovoljni. Kad sam radila sa srednjoškolcima, fasciniralo me što su baš svi pročitali knjigu – i učenici i nastavnici! Pritom, nije reč o filološkoj gimnaziji, nego o srednjoj medicinskoj.
 
Kad radim s Bobom, uvek bude iznenađenja; on čak i 'nadgradi' tekst i proizvede viziju koju ja nisam imala. Leto je pročitao u jednoj noći i ujutro napravio rešenje (čak se ispostavilo da je kao dete letovao u Starom gradu na Hvaru). Kad sam donela knjigu u Stari grad i poklonila je jednom mlađem čoveku, on se, ne znajući ništa o radnji, zagledao u naslovnicu i povikao: "Ajme meni, kod Beroša gori svitlo!"

***

Tekst je objavljen u sklopu projekta "Uvjeti suvremenog književnog polja" koji je financiran sredstvima Agencije za elektroničke medije (Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija).
POVRATAK NA VRH STRANICE
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu. Hvala što prihvaćate kolačiće i pomažete portalu!