Ponedjeljak
31.03.2014.

Ambicija bez autoironije

naslov knjige Rod autor Miljenko Jergović
izdavač Fraktura (Zaprešić) godina izdanja 2013.



Extra_large_12_arsenic_jergovic
A+ A-
Miljenko Jergović: Rod (Zagreb, Fraktura, 2013.)

Veliki pisac ili talentovani pozer - to je pitanje koje postavljam sebi kad čitam knjige Miljenka Jergovića. I priznaću da sam neuporedivo bolje mislio o njima ranije, nego danas, a šta je pravi razlog tome, pokušaću da ispitam upravo na primeru njegove poslednje knjige Rod, porodičnom narativu koji obuhvata nešto više od hiljadu stranica i koji se kreće od zaista izvanrednih momenata, mahom ispovedne proze, do potpuno bespotrebnih mikroesejističkih vežbi koje kao da su služile da bi se roman razvukao, da bi mu se podarila petoknjižnost (iako se zapravo radi o šestoknjižnosti, ali poslednji deo romana 'Coda', koji obuhvata fotografije i daje tekstu određenu dokumentarističku intenciju, otvara pitanje dokumentarističkog utemeljenja koje zahteva neuporedivo složenije izlaganje).
 
Najpre, nešto o toj želji za obuhvatnošću koja istovremeno treba da podseti na Bolanjovo remek delo 2666 ili na biblijsko petoknjižje koje takođe ispisuje istoriju (mitsku, dakako, svaka je istorija mit) jednog roda. Roman otvaraju 'Štubleri', koji su ujedno i najbolji deo romana, verovatno stoga što je u njima mitologizacija svesna, ali i stoga što je pripovedna perspektiva prvog lica množine obogaćena ironijom. Ovaj deo romana je i istorijski najudaljeniji, on je, da nastavim metaforu, kosmogonijski u odnosu na stvaranje čitavog roda (u ovom slučaju Karla Štublera počinje selidbom, a kako drugačije), on kazuje ono što je bilo na početku (b’rešit) kada se duh božji uzdizao nad zemljom koja beše pusta i bez obličja. 
 
Ono što ovaj deo odista izdvaja kvalitetom jeste već pomenuti uspešno izgrađen ironijski odmak prema ovom apotetičkom začetniku roda, s tim da odmah treba naglastiti da je ovaj odnos lišen sarkazma i grubosti, već je u pitanju odnos ljubavi i divljenja sa malom zadrškom, odnosno uz dozu opreza. Naime, u tekstu se pojavljuje pripovedna instanca 'mi', dakle perspektiva je prvo lice množine koje je naizgled nemoguće jer smo mi kao čitaoci navikli da se unutar toga mi nalazi i autorsko ja, što je u ovom slučaju fizički nemoguće jer je otata Karlo preminuo desetak godina pre rođenja čoveka koji piše Rod. Pa ipak ne odustaje se od ove množine koja kao da je preuzeta iz veličanstvene Foknerove pripovetke Ruža za Emiliju u kojoj se ovo pripovedno mi javlja kao kontrast visoko individualizovanoj i gradu suprotstavljenoj junakinji. Ipak, u slučaju Roda, ovo mi ne funckioniše na taj način, već mu je dodeljena i jedna opravdavajuća funkcija, drugim rečima mi smo tu istovremeno da zahvalimo otati Karlu što postojimo, da mu se podsmehnemo jer on ima neke čudne navike, ali i da ga prihvatimo kao svog i na taj način 'unormalimo', odnosno da ga upristojimo i uljudimo, da ga, konačno, učinimo prosečnim i dostupnim. 
 
Sudbina otate Karla kao da priziva književnost. Ovo istovremeno znači da ne samo što je raspisan pisac kakav je Jergović mogao da je preuzme i da od nje napravi paradigmatski književni lik, već je ovakva sudbina već poznata književnosti, čak se do nje stiže prilično brzo preko Danila Kiša. Jergović je naravno svestan ovoga kao i mnogoznačnosti paralela koje postoje između Edvarda Sama i otate Karla, te on svoju jevrejsku figuru pripovedanja širi i izvan prvog dela romana Rod, tačnije ona se na neki način ponavlja i priziva u noveli Žongler palidrvcima, Furtwängler koja je nezavisna od ostatka romana, odnosno sa njim je povezana samo kao doživljaj jednog od unuka otate Štublera. 
 
Uzimajući to u obzir, čini mi se važnim da postavim pitanje opravdanosti ovakve tekstualne strukture koju nam je Jergović prezentovao. Njena teleologija je jasna, ona odista govori o nečemu što je neuporedivo šire od porodice, odnosno o piščevom rodu sa majčine strane i kao takva ova knjiga u njegovom opusu predstavlja kontrapunkt knjizi Otac koja se bavila očinskim nasleđem, odnosno obračunom sa njim. Ipak, ostaje pitanje zbog čega je prethodni autobiografski roman Jergović sveo na stotinak strana, a ovaj udesetostručio, uključivši u njega i deo pod nazivom 'Mama Ionesco' koji bi direktno odgovarao prethodnom romanu. Jedan od ponuđenih odgovora koji se meni čini logičan, pored onih o Bolanju i Pentateuhu, jeste što Jergović i oca i majku odbacuje, ali ne odbacuje baku i dedu, odnosno on kao i svaki čovek svoj rod i svoje roditelje, na koncu, bira. Naravno, nije moguće izabrati biološke oca i majku, ali jeste ono što se naziva duhovnim roditeljima. U tom smislu otata Stubler je više otac pisca nego što je to zaista dr. Jergović koji će se u ovoj knjizi pojavljivati u reminiscencijama na prethodnu. 
 
To je još jedna važna tačka koja se makar na trenutak mora osvetliti, a to je papirnatost likova, dakle oca, majke, svih članova roda, ali i pisca samog. U kolikoj meri je sve ovo tek jedan fiktivni, odnosno tekstualni konstrukt? (Direktan odgovor na ovo pitanje je banalan, ali se iza njega krije odnos poverenja koje mi kao čitaoci imamo prema tekstu.) Ako je otac koji se pojavljuje u Rodu priziva direktno u čitalačko pamćenje onog koji se pojavljuje u istoimenoj knjizi, onda mi zaista nemamo posla sa stvarnosnom i autobiografskom prozom u kojoj se 'zaplet' tiče činjenice da je Miljenko Jergović ostao bez oba roditelja, već imamo posla sa istoimenim likom koji sa onim koji je autor knjiga deli mnoge stvari, ali je na neki paradoksalan način i bogatiji jer i on pripada velikoj književnoj tradiciji i direktno može da korespondira sa gomilom likova koji postoje u lieraturi pre njega. On je dakle neuporedivo slobodniji od bilo koga, uključujući i njegovog istorijskog stvaraoca. 
 
Međutim, ukoliko se radi samo o tekstualnom konstruktu, zbog čega su na kraju uvedene fotografije? Zašto postoji deo romana koji se zove 'Povijest, fotografije' na kojima se između ostalog nalaze neki od likova o kojima je bilo reči pa je njihova lica moguće uporediti sa onima stvorenim u tekstu? Čitaoci će dakle imati priliku da uporede svoju maštu sa onim što je bilo u stvarnosti, ukoliko prihvatimo zdravo za gotovo ideju da su fotografije doista odraz stvarnosti i da su ljudi koji su na njima predstavljeni oni za koje nam pisac tvrdi da jesu. Ne sumnjam u to, ali postavljam pitanje: šta ako nisu? Gde je onda nestala verodostojnost? Odnosno, postaviću pitanje na drugi način: zbog čega nam je ona veoma bitna? Zbog čega možemo da prihvatimo tekst i da u njemu uživamo samo ukoliko je blizak istini, a ne možemo, odnosno ne bismo mogli u tolikoj meri, ukoliko bi to bio samo tekstualni konstrukt?
 
Veličina jednog pisca jeste upravo da se poigrava sa tom našom glupom i konvencijama određenom potrebom za istinitošću. Pazite samo kako Jergović, koji je po mom mišljenju na tom testu za velikog pisca pao, naziva ovaj poslednji deo vrlo precizno ga odvajajući od onoga što nije bila istina, što je bilo pripovedanje. Dakle samo se u povijesti i fotografijama može naći istina, dok pripovedanje nastaje pod uticajem uobrazilje, te kao takvo nije pouzdano. I jedno i drugo prihvatam, ali zar ne bi bilo umetnički plauzibilnije da je roman ostao lišen tog kraja koji mora sve da pokvari i da, oprostite mi ovaj bernhardovski izraz, banalizuje. Jer pravom bi čitaocu zaista trebalo da bude svejedno da li je u pitanju autobiografski narativ ili je on potpuno izmišljen. Ako funkcioniše kao književnost onda je sve u redu, ako pak ne, onda kvragu s njim. 
 
Šta još smeta u ovoj knjizi pored njene nasilne proširenosti koja ima ambiciju da bude sveobuhvatna, da bude totalizujuća, enciklopedijska, čak i božanska, iako je u prirodi književnosti da bude tek fragmentarna i da takva zauvek već ostane, šta, dakle, smeta? Činjenica da imate neprekidno osećaj da je ova knjiga napisana ne zato da bi se pričalo o Štublerima, o rodu, ujčevini kako bi se to reklo u Crnoj Gori, već da bi se pripovedalo o Jergoviću, važnom i slavnom piscu, uz sve ograde koje postoje između istorijskog autora i tekstualnog konstrukta pod istim imenom i prezimenom. 
 
Ovo, naravno ne mora da bude mana. Na koncu svi radimo većinu stvari da bismo sebe istakli u prvi plan, ali ono što smeta i zbog čega sam i upotrebio sintagmu 'talentovani pozer' na početku, jeste potreba da se stalno i neprekidno ukazuje na neshvaćenost u sredinama kojima pripadaš, bez obzira na njihove veličine, da se zauzme pozicija hinjene bezdomnosti. I to je takođe legitimno, jedini problem jeste što u delovima romana u kojima se pojavljuje (a za stvarni život to može i ne mora da znači) Jergović nije siroče ostavljeno na ulici, niti progonjena ličnost, već etablirani pisac koji odista ima određenih nesuglasica sa sredinom u kojoj boravi, kao i sa rodnim gradom, ali to su stvari koje ljudi koji delaju u javnosti moraju da podnose. I najvažnije od svega jeste činjenica da u trenucima u kojima se u tekstu pojavljuje lik Miljenka Jergovića, pisca, nedostaje autoironija koja bi mogla pomoći da se stvari svedu na pravu meru.
 
Kako, na koncu, oceniti knjigu koja je u pojedinim delovima moćna i uverljiva, sa onom sada već karakterističnom jergovićevskom retorikom koja je zavodljiva čak i kada je lišena bilo kakve veze sa označenim, a u pojedinim se čini kao loša p(r)oza, posebno u pogledu nesklada među delovima, disproporcije koja zaista smeta? Ne radi se ovde o 'svijesti o skladu nesklada nesavršenih ljudi' jer je u pitanju umetničko delo. Ono ne trpi, pardon, ono ne mora da trpi nesklad života, odnosno nije obavezno da ga imitira. Ako se kao olakšavajuća okolnost uzme izbegavanje da se tekst žanrovski odredi, ako ga posmatramo kao vrstu proširenog porodičnog almanaha, onda će i guštanje ove knjige biti lakše. Ipak, ako od njega očekujemo celovitost i romanesknu ubedljivost, nećemo ih dobiti. Ako prilagodite očekivanja, Rod svakako nije gubitak vremena.
 
Vladimir Arsenić
foto: Bhima Bramantika

***

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala www.e-novine.com. Piše povremeno za Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
POVRATAK NA VRH STRANICE