Ponedjeljak
12.09.2016.

Bezuba neman

naslov knjige Jednoga dana bila je noć autor Dražen Katunarić
izdavač Stajer graf godina izdanja 2015.



Extra_large_2955006661_fb030a209e_o
Foto: Sean Long / Flickr
A+ A-
Naši estetički kriterijumi podložni su promenama, dapače, oni su najčešće pod uticajem onoga što nazivamo duh vremena, da ne kažem jednostavnije – moda. 
 
U tom smislu neke književne pojave prosto ne mogu adekvatno da budu pročitane, treba da prođe određen broj godina da bi se paradigma promenila i one ponovo došle u žižu javnosti. To nije ništa neobično, nije ni loše, jednostavno je tako, i nije ovde reč samo o utesi neshvaćenih, nego o normalnom književnoistorijskom procesu koji nije lako shvatljiv bez odgovarajuće vremenske perspektive, dovoljno je da razmislimo o slučajevima poput Kafke ili čuvenih engleskih metafizičkih pesnika – primera ima sasvim dovoljno. 
 
Problem nastaje u trenutku kada spisatelj/ica očekuje i/ili dobija trenutno priznanje, automatsku recepciju koja zavisi od doba u kojem stvara i onda ga/je prati do kraja. Zbog toga nam je potreban dijahronijski pogled književne istorije koja prepoznaje i preinačava paradigme koje postoje ili su postojale, odnosno revalorizuje ono što je nekad možda bilo neupitno.
 
Zbirka novih i izabranih pesama Jednoga dana bila je noć Dražena Katunarića daje dobar presek njegove reklo bi se važne karijere, očigledno autentičnog i nagrađivanog poetskog glasa koji traje već evo više od tri decenije. I to je otprilike sve, jer moram da priznam da sam ostao ravnodušan pred tim stihovima. Prosto me nisu ni najmanje pomerili, nisu me isprovocirali, mogao sam da ih pročitam, nisam tresnuo knjigu o patos, ali jednako tako sam mogao i da ih ne pročitam, a siguran sam da to nije dobro. 
 
Katunarić je, treba to reći jasno i glasno, ostao slab, tanak, poseduje ideju, krasi ga izvesna poetska veština, ali nedostaje mu ubedljivost, kao da je lišen hrabrosti, onog poriva da se pređe granica, da se istupi iz sigurne svedenosti izraza, motiva i forme slobodnog stiha koji katkad prelazi u pesmu u prozi odnosno lirski zapis.
 
Arhitektonika knjige, koja je uvek bitna u pesničkim zbirkama, obrnuta je od uobičajenog i očekivanog. Na početku se nalaze stihovi koji su datumski najsvežiji, a polaganim koracima unazad, vadeći po nekoliko pesama iz svake od četrnaest objavljenih zbirki, kreće ka početku, ka onome što je na neki način pra-Katunarić ili izvorni Katunarić. Naime, najčešće se sabrane pesme poređaju po hronološkom redu od najranije ka najsvežijoj, e kako bi ono što dođe na kraju ostavilo najjači utisak.

Ono što je, pak, ovde urađeno nije ni najmanje naivno niti besmisleno. Ovo je pokušaj, i to sasvim uspeo, da se pokaže jedna konstanta u pevanju Dražena Katunarića, dokaz da su njegove mene zaista postojale, ali da je on zadržao jasnu poetičku liniju koja se bez problema može da isprati još od Mramornog Bakha iz 1983. godine za kojeg je dobio najznačajniju poetsku nagradu za mlade pesnike u SFRJ – Brankovu, i traje sve do dana današnjeg i zbirke Znak u sjeni iz 2015. godine. 
 
I možda je upravo to razlog zbog čega je ova knjiga u isto vreme korektna i meni nezanimljiva: ne postoji u njoj nikakve dramatike, kako na razvojnom planu pesnikovom, tako ni na planu zbirki, a bogami ni u većini pesama. One su ujednačene svojim kvalitetom, mahom su dobre, ali ne i odlične. To jednostavno nije dovoljno. 
 
Primećuju kritičari i pisci koji se u knjizi pojavljuju kao recenzenti, autori pogovora i predgovora da je Katunarić pesnik autohtone religioznosti, sveden i tih, mediteranski i svetao (ovo su samo neki od prideva koje koriste Zvonimir Mrkonjić, Tonko Maroević i Sead Begović). I ne greše. Sve je to odista tačno. Njegovi su motivi okupani svetlošću, njegova je religioznost od one vrste kojoj se divite, intimna i nenametljiva, njegov je društveni angažman posvećen čoveku, u trenucima kada je mogao da iskoči, kad se to čak i očekivalo, u zbirkama nastalim tokom ratnih godina on ostaje potpuno filantropski. Međutim, i dalje nešto nedostaje, i tu zjapeću energetsku prazninu ne mogu da ispune korektni stihovi i pesme koje se nižu. 
 
Od poezije, posebno s obzirom na njen položaj u književnom polju (reći 'položaj u svetu' zvuči krajnje pretenciozno), dakle s obzirom na činjenice produkcije i recepcije, moramo očekivati mnogo više, kao i od čitave književnosti, uostalom. Možda ne revoluciju, svakako ne retoriku promene, nikakvu retoriku, da budem precizan, ali ipak neuporedivo jasniji stav, beskompromisnost i spremnost na borbu koja će trajati do poslednjeg stiha, do poslednjeg sloga ako treba, a ne da je "položimo na svoje postolje // da gleda u daljinu i šuti // da gleda u daljinu i šuti" (Sfinga). Od poezije se dakle očekuje ne da tumači sve(t), to nije ni moguće, ali svakako da svet propituje jer naprosto nije dovoljno da ga konstatuje. 
 
Čini se da poezija Dražena Katunarića radi najčešće upravo to, pojavljuje se u svetu da bi ga opisala, popisala, da bi ga registrovala, a ne zato da bi se o njemu upitala, odnosno da bi nas naterala da o njemu razmislimo. Da upotrebim menadžersko-psihološku metaforu, svojstvenu dobu u kojem pišem, njegova je poezija reaktivna, a ne proaktivna. Književnost danas nema taj luksuz. Ona je to možda imala kad je Katunarić otpočinjao svoju pesničku karijeru, kada su stvari s literaturom i umetnošću uopšte delovale kudikamo stabilnije, temeljitije, proverenije, kad je pisana reč dugo odzvanjala i imala težinu. 
 
Danas su stvari značajno drugačije, on to veoma dobro zna jer s uspehom uređuje Europski glasnik koji je, bez obzira na svu svoju valjanost, gotovo nevidljiv. A nevidljiv je jer nema svoju tržišnu vrednost. Književnost je zajedno s nama kapitalizovana, pretvorena u robu i molim lepo, vredi onoliko koliko se proda. Na nama je da uz njenu pomoć zaustavimo taj proces i da ono malo dragih osoba koje čitaju poeziju dodatno prodrmamo i nateramo da misle.
 
Katunarićeva poezija ne može da traje bez sveta ovakvog kakav jeste. Ne kažem da je ona apologetska ili nedajbože afirmativna spram onoga što vidi, ali ne vidim ni da rasteruje maglu pred očima onih koji ne vide, niti da preuzima na sebe proročku ulogu. U nekoliko slučajeva se u naslovima pesama pojavljuje reč 'psalm'. Iako među 150 psalama ima raznih, ipak su najčešći oni koji slave boga i svet koji je stvorio ili se, pak, žale na svet, ali nema one revolucionarne novozavetne borbenosti, onog verovanja da se svet može promeniti, makar i žrtvom.

Upravo zbog toga se Katunarić ugleda na ova stihove iz Biblije, a ne neke druge. Njegov stav mirenja sa svetom možda jeste asketski, mediteranski i u krajnjoj liniji hrišćanski, ali njegovu poeziju čini pomirljivom, tupom, bez zuba koji su spremni da se uhvate ukoštac sa svetom po cenu da svi budu polomljeni. 
 
S druge strane, možda je ova moja misao čista jeres. Jer, ukoliko niko ne čita poeziju, zbog čega bismo od nje zahtevali ikakvu ratobornost? Zbog čega je ne bi pesnici pisali onako kako smatraju da bi trebalo? Možda je problem upravo obrnut – da je pišu na drugačiji način, možda bi ona bila čitanija, možda bi imala nekakav uticaj u svetu, možda ne bi (p)ostala zatvorena u sebe i uskostručne krugove. Mislite o tome.

***

Tekst je objavljen u sklopu projekta "Uvjeti suvremenog književnog polja" koji je financiran sredstvima Agencije za elektroničke medije (Fond za poticanje pluralizma i raznovrsnosti elektroničkih medija).
POVRATAK NA VRH STRANICE