Ponedjeljak
13.04.2015.

Dva bisera u tami

naslov knjige Tamno ogledalo autor Ivana Rogar
izdavač Durieux (Zagreb) godina izdanja 2014.



Extra_large_16449298283_74542eda44_z
foto: Arno Hoyer (Flickr)
A+ A-
Zaista nije bio jednostavan posao pristupiti pisanju teksta o knjizi Tamno ogledalo Ivane Rogar. Teško je bilo odlučiti se za neku od eventualnih kritika ili pohvala koje bi mogle da budu osnova tog teksta u nastajanju. Međutim, naposletku, posle dugog i iscrpnog vaganja, kada se saberu sve brojne vrline i mane ove knjige, svi njeni blistavi i problematični momenti – a ima i jednih i drugih - utisak koji ostaje ne preteže ni na jednu stranu. Zapravo, osnovna odlika ove knjige je njena neujednačenost. 
 
Tamno ogledalo je knjiga sastavljena od četrnaest priča vrlo labavo povezanih upravo tom naslovnom metaforom 'tamnog ogledala' (metaforom koja je naslov i jedne od priča u knjizi). Šta to ogledalo simbolički predstavlja u pripovedačkom svetu Ivane Rogar? Ono je, u suštini, the dark side of the moon blještave građanske običnosti, tog svojevrsnog srednjoklasnog ideala. 
 
Većina njenih junaka u ovoj knjizi su junaci koje bismo mogli (jasno, s puno ograda koje takva uopštavanje nose sa sobom) nazvati običnim, svakodnevnim ljudima koji žive živote koji se po ma kojoj osnovi ne bi mogli nazvati spektakularno zanimljivim. Većina njih su intelektualci (u pokušaju) i pripadnici nekakvog srednjeg društvenog sloja, uronjeni u stambene kredite i odlaske na eventove koji za cilj imaju svakorazna kulturna uzdizanja. 
 
Međutim, Ivanu Rogar je kao autorku u ovoj knjizi uglavnom zanimala mračna strana tog društvenog sloja, momenat u kome se naizgled besprekorni članovi zajednice ogledaju u 'tamnom ogledalu' - ogledalu koje ih p(r)okazuje u svoj njihovoj izopačenosti, pokvarenosti, malograđanštini, malodušnosti, nesolidarnosti. 
 
I, na nivou postavke, to zvuči vrlo zanimljivo, pa u najavi i blago subverzivno – pogotovo kada se uzme u obzir trend našeg društva u kome kulturni prostor temeljno okupira tobože alternativna, a suštinski liberalno bezopasna i politički korektna skupina koju je Rogar odlučila da raskrinka. Problem je, ipak, u tome što autorka nije uspela u svim pričama da taj zanimljivi koncept izvede do kraja. Razlozi za to su brojni, ali se načelno mogu podeliti u dve grupe. 
 
U nekim pričama, autorka kao da nije izabrala najsrećnija formalna rešenja za ono što je želela da postigne, te se u bespotrebno zakomplikovanim i oduženim narativima izgubila osnovna ideja priče; međutim, u ponekim pričama autorka se, bogami, gotovo i žestoko saplela, te se - umesto da svoje likove stavi ispred tamnog ogledala - i sama pomalo oglednula u njemu pišući iz unekoliko problematične ideološke vizure. 
 
Najočitiji primer za tu ideološku dezorijentaciju bila bi prva priča u knjizi koja se zove 'Došljaci'. Naime, u njoj pratimo jedan lezbejski par (mada, ne sasvim jasno tako označen, kao što to i nalaže trenutno dominantni queer) koji leto provodi u malom mestu. One su, naravno, intelektualke u bekstvu od velikog, prljavog grada. Međutim, u mestu u kom one provode leto dešava se najezda ogromnih crnih buba koje – osim što na estetskom planu oku mile nisu i što uništavaju seoske resurse – lokalno stanovništvo doživljava kao svojevrsnu biblijsku pošast, opomenu sa nebesa da nešto nije po božijem redu u njihovom malom mistu. 
 
Naravno, ne treba biti previše pronicljiv te dokučiti da su ljutiti meštani razlog za tu pošast našli upravo u neobičnom paru koji se doselio u njihov kraj – sveštenstvo ih je uputilo da krvoločki razmišljaju u tom pravcu. Potom sledi potresna scena linča došljaka – meštani srednjovekovno besne ispred kuće u kojoj su junakinje priče smeštene, gađaju ih kamenjem i ostalim letećim oružjem, kao kakva balkanoidna KKK skupina. Naposletku, junakinje napuštaju malo mesto, a odlazeći iz daleka im ti ružni, prljavi i zli meštani izgledaju upravo poput onih demonskih buba od kojih je čitava zavrzlama i krenula. 
 
Postoje dve stvari nad kojima savestan čitalac posle čitanja ove priče mora ostati zamišljen. Prva je nedoumica zašto bi neko (autorka, urednik) knjigu koja se dominantno bavi prokazivanjem licemerja i dvoličnosti srednje klase otvorio pričom koja je upravo sa klasne strane vrlo problematična i vrlo nefer napisana prema nižoj klasi? 
 
Druga stvar je još i važnija – zaboga, zašto autorka koja u nekim potonjim pričama pokazuje stanovitu i feminističku i klasnu svest ispisuje tako jeftin i jednodimenzionalan narativ o nekakvim priglupastim seljacima koji ne vole pedere i lezbe i spremni su da im se najebu materi mile? Jasno, balkanska sela nisu rasadnici i centri LGBTIQ prava i kulture, ali ta netrepeljivost prema Drugom koja postoji u njima suštinski je proizvod moćnog i pakleno štetnog svetonazora koji se oblikuje i primarno reprodukuje upravo u urbanim, uglađenim i srednjeklasnim okvirima. 
 
U tom smislu, priča 'Došljaci' Ivane Rogar je zapravo privid ozbiljne književnosti. Ona je dramaturški dobro tempirana i stilski izbrušena do perfekcije, ali nivo na kome ona problematizuje vlastitu temu nedopustivo je banalan i simplifikovan. 
 
'Došljaci' su najočitiji primer te - nazovimo je grubo, i uz taj grubi naziv neka ide i moje izvinjenje  - ideološke problematičnosti priča Ivane Rogar. Međutim, i u nekim drugim pričama provejava ovaj isti problem, pogotovo u onim dužim kao što su naslovna 'Tamno ogledalo', 'Veliki majstor' ili 'Mezzosopran'. 
 
Iako se u svim ovim pričama – posebice u prvoj – autorka zaista trudi da istakne onaj već mnogo puta pominjani licemerni status običnog građanstva, čini se da joj je jako teško da se u potpunosti izmesti iz tog diskursa i da ga oboji ironijski, te u jednom trenutku zaista postaje naporno čitati digresije u odnosu na glavni tok ove priče (te junaci razmeštaju Foknerove knjige po policama, te svi skupa zdušno pevaju U2, te ovo, te ono). 
 
Načelno, sve te digresije, gomilanje informacija o junacima, zahvatanje pozamašnih vremenskih okvira pričama spadaju u pripovedački asortiman koji su u svojim tekstovima o ovoj knjizi i Jagna Pogačnik (Jutarnji list) i Vladimir Arsenić (E-novine) blagonaklono nazvali 'starinskim pripovedanjem', ali, po mom sudu, te 'starinske' fasade su samo nefunkcionalan ukras koji dolazi onda kada autorka ne zna kako da se upusti u priču ili kada joj, naprosto, iz nekog razloga nedostaje fokusiranosti da priču iznese snažnije. Na primer, mogu da zamislim neuporedivu kraću i neuporedivo efektniju verziju priče 'Tamno ogledalo'. 
 
Inače, u kritičarskom esnafu načelno važi ono pravilo da valjana kritika ne sme da referiše na ono čega u tekstu nema nego na ono čega u tekstu ima - međutim, ovaj put sam morao da prekršim taj nepisani kodeks kritičarskih samuraja. A ko me je naveo da zamislim tu bolju i kraću, neopterećenu digresijama, verziju priče 'Tamno ogledalo'? Pa, upravo sama Ivana Rogar. 
 
Naime, ona je u ovoj knjizi ispisala dve odlične, naprosto maestralne priče. U pitanju su uradci 'Nastja' i 'Mjesečev krajolik'. U obe ove priče autorka je nastupila vrlo žestoko i u kratkom dahu donele moćne priče, i formalno i ideološki. Prva od njih je neobična (post)ljubavna priča koja, feministički vrlo snažno, daje sjajnu skicu muško-ženskih odnosa, dok je druga – možda još i bolja – odličan primer kako se klasni resantiman može tekstualno uobličiti, a da to ne ispadne puko parolašenje i nekakva pamfletska književnost sa kartonskim poztivcima i negativcima. 
 
Ključna stvar za izvanrednu uspelost ovih priča je što se u obema Ivana Rogar manula 'starinskog pripovedanja', već je u jako dobro izabrane okvire uglavila nekoliko vrlo zanimljivih mikro-epizoda koje u sebi nose veliki simbolički kapacitet. Prava je šteta što ostale kraće priče u zbirci nisu ponovile uspeh ove dve. Posebno je poslednja priča u knjizi imala tu vrstu potencijala, ali je, nažalost, ostala više na nivou skice nego gotove priče. 
 
Dakle, kao što sam rekao na početku teksta, osnovni problem sa knjigom Tamno ogledalo je njena neujednačenost. Međutim, moram biti fer i saglasiti se sa onim što je u svom tekstu napisao i Arsenić – ovaj materijal je prosto vapio za dobrim i promišljenim urednikom. U pričama Ivane Rogar ima dovoljno potencijala da se od njih – da je bilo više pažljivog rada, razgovaranja i problematizovanja različitih aspekata koje priče nose, te i reosmišljavanja nekih od njih - mogla sklopiti stvarno maestralna knjiga. 
 
Velika je šteta što je ta prilika propuštena i što su priče ostale i stilski i ideološki toliko heterogene. Heterogenost, naravno, nužno ne mora po sebi biti problem, ali u kontekstu ove knjige i njene naslovne metafore, ona je zaista učinila nažao konačnom utisku. Ali, kao važna i ne mala uteha ostaje i to da posle čitanja ove knjige postoji nada da će u nekoj od sledećih knjiga Ivana Rogar uspeti da u celini zablista onako kako je u ovoj uspela na momente. Mogla bi to biti stvarno velika i važna književnost ovog našeg napaćenog jezika i kulturnog prostora.  
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.