Utorak
16.05.2017.

Blijedi roman o zaboravu

naslov knjige Bezdan autor Josip Mlakić
izdavač Fraktura godina izdanja 2016.



Extra_large_alzheimer
Foto: Favi Santos / Flickr
A+ A-
Alchajmerova bolest je degenerativni moždani poremećaj srednjeg ili poznog životnog doba koji uništava neurone i veze u moždanoj kori što dovodi do značajnog gubitka moždane mase. Makar tako o ovoj bolesti kaže Wikipedia, svima nam draga i lako dostupna online enciklopedija. Upravo je ova opaka, neurodegenerativna i hronična bolest glavna tema Bezdana, poslednjeg ostvarenja Josipa Mlakića, poznatog bosanskohercegovačkog (sada i regionalnog) nagrađivanog pisca, koji se oprobao u proznim, ali i pesničkim izražajima.

Najvažnije je ipak da se Mlakić konačno ratosiljao (makar zasad) turobne i mračne crne rupe u koju je bilo zapalo bosansko stvaralaštvo, a koja je svojim centripetalnim i centrifugalnim silama mlela katkad i vaskoliko divergentno razmišljanje spisateljica i pisaca. Dakako, mislim na ratne teme i njihovu redundantnost.
 
Bezdan je roman koji se bavi sudbinom bračnih parova u poznim godinama u susretu sa Alchajmerovom bolešću i njenom beskrupuloznošću, neoprostivošću te bezosećajnošću. U pitanju su dva para kojima je autor posvetio po jednu glavu romana. Prvi se deo tiče dvoje starijih supružnika koji se vraćaju u svoje ratom razoreno selo pritom se oslanjajući na pomoć njihovog sina koji boravi u Zagrebu. U pitanju je profil ljudi koji svojim habitusom ne odskaču previše od balkanskog proseka ruralnih žitelja, te su samim tim njihovi dijalozi i ponašanja skladni jednoj takvoj socijalnoj strukturi ličnosti. 
 
Naspram njih, u drugom delu romana autor opisuje drugi par, nekadašnje gimnazijske profesore koji se u odnosu na prvi dvojac razlikuju u diskursu, životnim okolnostima te u razgovorima i razmišljanjima. Međutim, u oba slučaja imamo isti problem: supruga oboleva od Alchajmerove bolesti. Neprimetno, postepeno i bez ikakve najave ili posebne pripreme strada od galopirajuće demencije do konačne smrti. 
 
Jasna je intencija autora da nas ovakvim postupkom dovede do konačnog zaključka: da je bolest svima podjednako opaka, da niveliše u svojoj konačnici sve (socijalne, intelektualne, emotivne, fizičke) razlike, da ne poznaje nikakve spolne, rasne, nacionalne diferencijacije, te da je taj pogani 'Alchajmer' brutalno 'tolerantan' prema svim društvenim raslojavanjima i razlikama. Zaborav je u svojoj biti istodobno smrt i rođenje, jer podrazumeva pokopavanje minulog života te rađanje novih memorija, ali ne kod ove bolesti koja nastupa fatalistički od samog starta, oduzimajući najpre sećanje na voljene, na omražene, na događaje, gradove i reke te suvereno vodi ka kraju.
 
Priznaćemo, višeslojna, dramaturški zahtevna i nadasve komplikovana tematika, čak i za iskusne pisce. Mlakić je nesumnjivo sa velikim spisateljskim iskustvom pristupio ovom svom ostvarenju, ali pored iskustva potrebno je posebno obratiti pažnju na ono što Rusi nazivaju iskusstvom iliti umetnošću.
 
Ne mogu se oteti utisku da su u romanu protagonisti predstavljeni u suviše simplifikovanom odnosu te da autor nije uspeo iznjedriti suptilniji prikaz strahota ove bolesti. Naime, radnja u romanu mahom je opisana u dijalozima, koji delu pridaju dramski karakter, a intervencije omniscentnog pripovedača podsećaju na poduže, ali ne prebogate didaskalije. Takav postupak može biti vrlo učinkovit jer dijalozi otkrivaju svakako više od pukog razgovora. Međutim, u ovom slučaju dijalozi nam otkrivaju premalo, predstavljaju više nagoveštaj velikih fabularnih mogućnosti, ali ne i više od toga. Likovi u ovom romanu nisu 'iznenadili pisca', odnosno nisu izašli iz piščevog kalupa te samim svojim postojanjem (bez direktnih opaski naratora) nisu uspeli da otvore širu perspektivu u našem opažanju problematike ove bolesti i njenih žrtava. 
 
Jedan mali nagoveštaj moguće metafore koja bi nam odškrinula vrata ka prozno-simbolički bogatijem delu je recimo figurativnost višanja u prvom delu romana: 
 
" 'Spominjala je višnje', rekao je profesor.
'Jeste li sigurni?' upitao je on.
'Jesam. Iako nije mislila na višnje. Bila je žedna.' " (str. 87)
 
Višnje su u ovom slučaju simbol životne neostvarenosti, skučenosti socijalnog položaja starice te izvesnog rodno-palanačko naučenog nehata u ponašanju starca prema njoj. Starac nije hteo, niti docnije stigao da joj usliši želju i posadi višnju pored ostalih sadnica, nakon čega je višnja postala simbol svih njenih želja potisnutih supremacijom bračnog (ne slučajno muškog) partnera. To je doista stilski bogat detalj u romanu, ali on se ne provlači kao nit koja će suštinski povezati segmente dela, već je više usamljeni bljesak jedine sijalice u mrklom stilskom mraku. Malo je tih 'višanja' u romanu da bismo ustanovili da su razgovori između protagonista uspešni u smislu piščeve originalne namere da oslika strašno mentalno stanje usled bolesti. 
 
Tokom čitanja romana pao mi je na pamet najpre Dragan Velikić koji se svojim romanom Islednik (za koji je dobio NIN-ov nagradu) osvrnuo na ovu bolest praveći od svog dela svojevrsni omaž ličnosti i zaboravu, borbi protiv demencije. Nadalje, setio sam se filma Still Alice koji je zanimljivo prikazao ovu problematiku. (Film je utemeljen na istoimenom romanu kojeg nisam čitao). U tom ostvarenju pedesetogodišnjoj intelektualki (Julianne Moore) ustanovljena je Alchajmerova bolest nakon čega smo svedoci svih patnji i promena kroz koje prolazi do konačnog potonuća u nemilosrdnu usamljenost. 


 
Čini se da Mlakić nije uspeo poput Velikića predstaviti nam odista taj bezdan zaborava, štaviše nije uspeo ni poput ovog holivudskog (zbilja osrednjeg) filma doloviti čitaocima nedaće i beznađe protagonista. Nesumnjivo, bolest jeste istog karaktera za sve njene žrtve, ali na kontu toga nismo u stanju da u Mlakićevom delu izdvojimo partikularnu efektivnost iste, njen posebni uticaj na stanje svakog zasebnog ljudskog mikrokosmosa. Jer bolest je onima koji je spolja opažaju ista, ali je zasigurno iznutra, iz perspektive oboljele osobe, sasvim individualna i uvek originalno surova. Takva komponenta nesumnjivo nedostaje ovom romanu.
 
Na koncu da nešto prozborimo i o trećoj glavi romana u kojoj nam je Mlakić predstavio poeziju profesora gimnazije, glavi koja sama po sebi sliči maloj zbirci pesama. Ne možemo pohvaliti kvalitet poezije, što možda i nije bio naročiti cilj autora, ipak trivijalnost i površnost stihova ostavljaju gorak ukus u ustima.
 
"Starost je neizlečiva bolest.
Alkohol, tuga i zaborav
Gorki su placebo: 
Nešto što jeste ono što nije" (str. 195)
 
Ukoliko je cilj autora bio da poezijom pojača liričnost tematike, bojim da je na putu ostvarivanja toga uzeo pogrešno skretanje za Albuquerque, što bi rekao Duško Dugouško. Liričnost se ne postiže nužno lirikom, osobito ne šeprtljavim stihovima koji trivijaliziraju suštinski 'horor' priče. Nema tragedije bez humora, a odsustvo bilo kakve komedije u romanu je takođe jedan veliki problem istog. Summa summarum, sa stihovima u poslednjoj glavi roman je dobio vizuru nalik, recimo, jednom hipotetičkom lošem mjuziklu nalik na pomenuti film Still Alice
 
Ne postoje tretmani za zaustavljanje ili revertovanje progresije Alchajmerove bolesti. Pacijenti koji se suočavaju s njom mahom su izloženi strahu i frustracijama dok se bore sa najjednostavnijim svakodnevnim zadacima, u potpunosti gubeći svoju nezavisnost. Porodica, prijatelji i svi oni koji se brinu o pacijentima izloženi su duševnoj boli i stresu. To su samo delovi jedne doista komplikovane i turobne slagalice kakav je život bolesnih i onih oko njih. Stoga se mora Mlakiću odati priznanje na hrabrosti prilikom odabira teme, ali se takođe mora naglasiti da hvatanje u koštac s istom zahteva temeljniji i predaniji poduhvat.

Na koncu, ukoliko se borimo protiv zaborava, potrebno je udariti jači i vidljivi pečat u obliku romanesknog ostvarenja, pečat koj neće lako i brzo izbledeti. Svaka efemernost samo pospešuje zaborav.
POVRATAK NA VRH STRANICE