Utorak
30.10.2018.

Kapetan vs Smrt

naslov knjige Jednog dana ništa autor Zoran Lazić
izdavač Sandorf godina izdanja 2018.



Extra_large_twin_peaks
Twin Peaks: The Return, 2017.
A+ A-
Čekao se trenutak kad će se popularnost serija pretočiti u literaturu, odnosno kad će se dogoditi da se roman piše po modelu i strukturi televizijskog formata, premda je dosad mahom bilo obrnuto (da ne pominjem serijalizovane devetnaestovekovne romane poput onih Dickensa, Thackeraya, George Eliot, Dostojevskog i mnogih drugih koji se mogu smatrati odgovornim za nastanak televizijskih serija). 
 
Kao i svaki drugi ekfrastički model u kojem se umetničko delo prebacuje iz medija u medij, tako i ovaj nosi svoje zamke i ograničenja, ali je pritisak koji dolazi iz konteksta 21. stoleća prosto prejak, pa je bilo očekivano da će se nešto ovako desiti sa pripadajućim posledicama. Narativi se sele iz medija u medij a svakom je danas jasno koji je dominantan. 
 
I još nešto, bilo je realno očekivati da će ovaj transfer učiniti upravo neko ko u sebi već nosi tu dvostruku prirodu, obnaša dualnu funkciju, radi dva posla kao pisac belles lettres i kao scenarista televizijskih serija, poput Zorana Lazića, autora nekoliko romana (Ljeto u graduGori domovina u suautorstvu s Tončijem Kožulom), zbirki pripovedaka (Miss Krampus, Kalendar), kao i scenarija za poznate serije (Bitange i princeze, Zakon!) i film Narodni heroj Ljiljan Vidić.
 
Roman Jednog dana ništa svakako je nastao na inspiraciji crpljenoj iz serija, što konačno i ne krije. Podeljen u dva dela s uvodom i fugom, tekst je, posebno u poslednjoj trećini, obeležen sada već klasičnom shemom SxEx gde se pojedina poglavlja obeležavaju kao epizode unutar jedne sezone. I u tom segmentu ova reminiscencija odlično funkcioniše jer se poigrava s klasičnom strukturom razvoja radnje po epizodama, cliffhangerima i sličnim dramaturškim trikovima kojima se serije razlikuju od filma. 
 
Ono što će se pak postaviti kao priličan problem pred ovaj "autobiografski roman" jeste struktura, tj. celovitost i zaokruženost. Iako smo kroz istoriju navikli da nas roman kao žanr iznenađuje i da uvek postavlja pred nas neprekidno nove čitalačke i interpretativne zadatke, čini se da Lazićev tekst, uprkos pokušaju koji se može nategnuti kao Prokrustova postelja da zadovolji ideju zaokruženosti, pati od nedostatka organizacionog principa koji bi ono što je zaista vrhunski uradio na mikroplanu završio i na nivou celine. 
 
Pođimo ab ovo u pokušaju validacije urađenog. Uvod deluje kao neka vrsta krovnog teksta, parabole o svetu kao mestu propadanja, imitaciji ne samo života već i svake svrhovitosti. Ko smo mi, pita se tekst. Imamo li ikakvu svrhu? Odgovor se razrađuje u narednim poglavljima. Ona su svako za sebe zapravo priča o tome da se sve ono što je unutar pravolinijskog životnog kretanja od rođenja ka smrti moglo biti teleološko (svrhovito) negira i uništava kada naiđe trenutak iza kojeg stoji veliko ništa. 
 
Smrt koja je tematski okvir za šest poglavlja zajedničke povesti nazvanih Knjiga tereta nažalost ne funkcioniše kao dovoljna poveznica. Kad sam već kroz parafrazu podnaslova referirao na Danila Kiša i njegovu Grobnicu za Borisa Davidoviča, ulančavanje pripovedaka u romanesknu strukturu kod njega je polisemično, zasnovano ne samo na pričama o smrti, nego i o izdaji revolucije, o posledičnim gulazima, ali i formalno povezano parafrazom Borgesovog postupka lažnog citiranja i pozivanja na izvore iz Opšte istorije beščašća. Kod Lazića, pak, smrt koja bi trebalo da bude poveznica deluje tek kao zajednički veo prebačen nasumično preko priča. U tom smislu je autopoetičko i autožanrovsko određenje teksta kao romanesknog upitno i diskutabilno. Nije dovoljno reći 'ovo je roman' da bi tekst zaista funkcionisao kao roman.
 
S druge strane, svaka od priča je uspešna po sebi. Bilo da se radi o čoveku koji beži iz ludnice, o detetu koje 'putuje kroz vrijeme', o dva prijatelja na letovanju na udaljenom jadranskom ostrvu, o paru na putovanju u nepoznati grad, o čoveku koji se zaljubljuje u nepoznatu ženu dok je istovremeno bolestan na smrt ili o devojci koja, premda mrtva, odbija da se preda vremenu koje nije ništa drugo do smrt sama, tekst uspeva da svojim čitaocima podigne kosu na glavi, da ih uspešno zastraši i natera na razmišljanje. Autor koristi različite vidove pripovedanja, poigrava se žanrovima, odlično bira scene i dijaloge, rečju pokazuje svu svoju umešnost na prostoru koji je odredio. Ako bismo tragali za paralelom u savremenoj televizijskoj produkciji, onda bi to svakako bila britanska serija Black Mirror u kojoj su junaci stavljeni pred svršen čin i mi kao gledaoci imamo tu neprijatnu dužnost ili perverzno uživanje da gledamo kako neumitno izvršavaju sopstvenu sudbinu, ono što im je Crno ogledalo zacrtalo da će morati da odrade pre nego se na njihov život spusti zavesa.


 
Drugi deo knjige je potpuno drugačiji i funkcioniše kao celina za sebe, a s prvim ga malo toga povezuje. U predapokaliptičnom (ili post-, nebitno je) svetu odjednom se mešaju televizija i stvarnost. Kapetan duge plovidbe je heroj serije koju je pripovedač i fokalizator gledao u detinjstvu, i pojavljuje se u njegovom gradu koji se priprema za veliki zemljotres, za udar koji će ga zbrisati s lica zemlje. U šest epizoda prve sezone (da li će postojati druga, pravo je pitanje) pratimo njihove doživljaje koji često mešaju dve narativne stvarnosti – onu koja je postojala u pripovedačevom detinjstvu i predstavlja originalnu seriju, ali i onu koja im se dešava u gradu spremnom na rušenje. 
 
Dve stvarnosti se mešaju, i to je ono što čitavoj priči daje čar. Posebno što se u ključnom trenutku identitet pripovedača i kapetana stapaju u jedan pa se ne zna ko je ko i gde su granice. Ovaj potez možda je i najvažniji u knjizi, odnosno najknjiževniji, ako se sme tako reći. Svedoči o svesti o prirodi teksta kao takvog, o onome što se iza njega krije, o problemu autorstva i identifikacije koji je, reklo bi se, jedan od osnovnih kada je književnost, ali i svaka druga umetnost u pitanju.

Jer šta je zapravo diskurs o smrti osim potrebe da se na njenu misteriju odgovori, na ovaj ili onaj način, da se ona tekstualno, ako već nije moguće drugačije, pobedi. I čemu to vraćanje u detinjstvo, u doba nevinosti, ako ne zato da se sačuva ono najvrednije u nama, ono što će naposletku, kada se suočimo s večnim ništa, ostati. Svet je, kako se može iščitati iz metafore koje Zoran Lazić nudi kroz pitanja o teretu, jedna velika tajna koja zapravo to i nije. Nema tajne, jednog dana te nema i onda ništa. Ostaje samo Kapetan duge plovidbe kao simbol trajanja i večnosti, manje ili više pregnantan simbol, ako hoćemo, umetnosti koja nadilazi život, koja pobeđuje smrt. 

Na kraju teksta autor nam nudi fugu, kontrapunkt onome što je do tada ispričano. Nastala kao neka vrsta beležaka na kraju teksta pripovest o poplavi u stanu i njenim posledicama, o pokušaju bega i njegovom neuspehu, trebala bi da funkcioniše kao neka vrsta sinteze koja će spojiti u jedno ono što su priče o smrti te poglavlja o Kapetanu duge plovidbe ponudile kao tezu odnosno antitezu. S jedne strane imamo krajnje ništavilo i negaciju, s druge afirmaciju kroz umetnost i sećanje (šta je umetnost drugo nego slavljenje sećanja i života), a sve to objedinjuje lična priča o usponu i padu, gubitku i dobitku, trenutku pred veliki potres, pred katastrofu na koju se može gledati i blagonaklono. Da bi stvari počele ispočetka, da bi se prikupila nova energija potrebno je urušiti staro, poplaviti ono što se činilo kao dobar početak. 
 
Insistiranje na muzičkom pojmu koji će spojiti ono što je naizgled delovalo nespojivo kao da zahteva previše od čitaoca, te nas samim tim stavlja u poziciju da sumnjamo da je sve isuviše dobro režirano, isuviše krojeno tako da bi se na kraju na silu spojilo u jedno. 

Moguće je da to i ne smeta svima. Možda je moj zahtev za celinom zapravo dodatno nametanje jednog estetičkog modela koji stoji u suprotnosti s proizvoljnošću koja se krije iza naslovne metafore. Zaista, jednog dana samo naiđe to ništa i džaba sve. Međutim, umetnost zahteva upravo ono što joj ime kaže, da bude u nekoj meri umetna, veštačka, da nam pruži iluziju, da stoji iznad proizvoljnosti života ili smrti. Njena celovitost je ono što je izdvaja od prostih isečaka, od nasumičnog kaleidoskopa kojom nas sudbina neumitno časti. Konačno, svrha narativnosti jeste da ima kraj i početak, da zaokruži sudbinu/e junaka, ali i da čitaoca dovede ili prevede iz jednog stanja u drugo označivši mu put kroz identifikaciju s pričom i njenim protagonistima. U tom smislu je Kapetan duge plovidbe kudikamo uspešniji deo od Knjige tereta i svakako zabavniji.
 
Lazićev tekst nije roman, premda je to pokušao da bude i to mu je jedina mana: nateravanje u formu koju nije uspeo da zadovolji. Ipak ta činjenica mu ne smeta da bude dobro napisan tekst, da bude provokativan i zanimljiv, da obeleži novu senzibilnost nastalu na osnovu poplave televizijskog sadržaja, te da nam pruži čitalačko uživanje koje će ostati zadugo u sećanju.
POVRATAK NA VRH STRANICE