Ponedjeljak
08.12.2008.

KRITIKA 10: Dejan Ilić




A+ A-

Kada se nakon tranzicionog 'kopernikanskog obrta' izdavačka politika R(TV) B92 okrenula kulinarstvu i damskim detektivskim agencijama, prethodni urednik Dejan Ilić ostao je, nakon razlaza, dosledan ranijim tradicijama nastavivši da uređuje Reč, najznačajniji srpski književni časopis devedesetih godina, i da u sopstvenoj izdavačkoj kući Fabrika knjiga objavljuje dela savremenih domaćih, regionalnih i stranih autora (sabrana dela Svetozara Petrovića, knjige Borisa Budena, Viktora Ivančića, Nenada Veličkovića...). Autoritet koji je stekao svojim izdavačkim i uredničkim angažmanom sada je stavljen na probu izdavanjem sopstvene knjige koja je, ako nikako drugačije, u bukvalnom smislu dostojna imena Samizdata (edicije koju je uređivao na B92), utoliko što je autor objavio u sopstvenoj izdavačkoj kući.

Knjigu prikladnog naslova čini, dakle, osam ogleda (uz jedan kraći, praktično post scriptum prethodnom), koji obrađuju teme iz tri dominantne oblasti autorovog interesovanja – književne teorije, književne kritike i odnosa prema nasleđu devedesetih.

U prvom tekstu Ilić razmatra spor oko slobode i granica tumačenja književnog teksta između 'starih' Ejbramsa (Abrams) i Buta (Booth) i 'modernih' Hilisa Milera (Hillis Miller) i de Mana (de Man) koji, u deridijanskom duhu, smatraju da je svaki pokušaj da se dopre do pravog značenja teksta uzaludan. Pomalo neočekivano, s obzirom na tekuću teorijsku klimu i Ilićev poststrukturalistički background, autor posvećuje punu pažnju tradicionalnijem shvatanju interpretacije saglašavajući se sa Ejbramsom da 'možemo odrediti da je jedno tumačenje ispravno, odnosno prihvatljivo, ukoliko je zasnovano na istinitim interpretativnim iskazima i iz njih izvedeno', s tim što stav da je moguće operisati izvesnim kriterijumima valjanosti tumačenja, naravno, ne podrazumeva povratak esencijalizmu i autorskoj intenciji.


Judith Butler o rodnim normama

U sledećem tekstu, Granice identiteta, Ilić iznosi implikacije zaključaka Džudit Batler (Judith Butler) o tome da je svaki identitet društveni i kulturalni proizvod, odnosno konstrukcija, te da subjekt nastaje društvenim sankcionisanjem prihvatljivog od neprihvatljivog identiteta. Za Batler ne postoji ja, sopstvo, ličnost pre tog utemeljujućeg čina, dakle pre zakona i, u najširem smislu, političke subjektivacije, a i sama ta zamisao za nju je preformulacija stare ideje o prirodnom stanju. 'Gde se onda u svetu subjekata proizvedenih od strane zakona otvara područje slobode i borbe za politička prava odbačenih bića?', pita se Ilić, uvodeći u raspravu stavove Isaije Berlina (Isaiah Berlin) o slobodi i Meri Daglas (Mary Douglas) o subjektu. Subjekt po Batler nije determinisan, on se proizvodi citiranjem, ponavljanjem diskurzivnih praksi i u tom domenu treba videti prostor za delovanje, za refiguraciju političkog polja. Ukratko, Ilić razmatra postmodernističku paradigmu, ali ne sa željom da se obračuna sa njom, nego da u njoj ipak nađe prostor za afirmativno književno i političko delovanje. Polazeći od istih stavova o subjektu, autor u eseju Pripovedanje kao konstituisanje subjekta zaključuje da su savremena teorija pripovedanja i naratologija nemoćne da se nose s postmodernom prozom upravo jer se zasnivaju na mimetičkom modelu i predstavi o (iskaznom, pripovednom) subjektu kao celovitom i autonomnom, te da je potrebno preispitati i narušiti predstavu o naratoru kao jedinstvenom subjektu.

U središnjem delu nalaze se tekstovi pretežno književno-kritičkog i polemičkog karaktera, iako ne bez teorijskog 'prtljaga' i određene mere uopštavanja. Prvi je posvećen nezavršenom romanu Put u Birobidžan Judite Šalgo koji je, pored Ilićevog teksta, pisanog krajem devedesetih, kasnije visoko vrednovan i od strane feminističke književne kritike, a jedna sintagma iz dela uzeta je i za naslov ključne antologije savremene ženske priče (Ženski kontinent, u izboru Ljiljane Ðurđić), kao i zbirke tekstova o ženskom pismu (Na ženskom kontinentu, Vladislave Gordić-Petković). U narednom eseju Ilić preispituje predstavu o Svetislavu Basari kao reprezentativno postmodernističkom piscu, prepoznajući u njegovim romanima dve dimenzije – iskustvo praznine, u čijoj osnovi možemo videti postmodernističku ontološku neutemeljenost sveta i čoveka u njemu, ali i iskustvo svetog kao punoće postojanja koju posreduje božja reč. Uprkos nastojanju da utvrdi 'na koju stranu preteže Basarin epistemološki tas' (S. Ćirić), Ilić zaključuje da ostaje otvoreno pitanje da li Basarina dela zaista potkrepljuju veru u nešto objektivno, apsolutno i univerzalno, što ne podleže sumnji.


Nakon kritičkih tekstova o NIN-ovim laureatima Dragoslavu Mihailoviću, Vidosavu Stevanoviću i Miru Vuksanoviću, u poslednja dva teksta Ilić se zalaže za suočavanje sa istinom i utvrđivanje odgovornosti za ratove i zločine u bivšoj Jugoslaviji i za menjanje obrazaca u sferi rodnih odnosa, uključujući se tako sa jedne eksplicitne liberalno-humanističke pozicije u aktuelne političke i kulturološke izazove sa kojima se (ne) suočava srpsko društvo.

Ilićevi ogledi, generalno uzevši, nemaju visoke teorijske ambicije niti pokušavaju da zasnuju nekakvu novu disciplinu ili unesu izrazite novine u materiju kojom se bave, mada razmatranja na temu književne teorije koja bi odgovarala izmenjenom shvatanju subjekta predstavljaju originalan doprinos ne samo u lokalnom kontekstu. Najveću kreativnost autor pokazuje, čini se, u neočekivanom ukrštanju različitih glasova: recimo modernista i dekonstrukcionista oko pitanja značenja i tumačenja književnog teksta, Džudit Batler sa Meri Daglas i Isaijom Berlinom oko pitanja subjekta, tela i slobode, klasične naratologije sa postmodernističkom teorijom proze, književno kritičkog pristupa romanu Judite Šalgo sa psihoanalitičkom studijom slučaja... Slično načinu na koji obrazlaže svoje teorijske pozicije ili polazišta, Ilić i kao kritičar nastupa sa jasnim i eksplicitnim vrednosnim sudovima pro et contra. Posebno je karakteristično lako prelaženje iz poetike u politiku pa on tako, na primer, uspostavlja vezu između, s jedne strane, istorijskih predstava koje nude Mihailovićeve, Stevanovićeve i Vuksanovićeve knjige i pozitivnih ocena i nagrada koje su im dodeljivali kritičari i, sa druge, 'ponašanja srpske strane i njene uloge u rušenju Jugoslavije i sukobima koji su pritom usledili', a unekoliko srodan pristup ima i u analizi kanonskih radova Jovana Deretića o putevima i istoriji srpske književnosti u kojima iza autorove poetičke neartikulisanosti nalazi esencijalizovanje pojma nacije kao ideološku pretpostavku i oblikotvorno načelo. Takođe, u tekstu o Basari, nakon razmatranja postmodernističkih stilskih karakteristika i kritike svrstavanja nekih savremenih pisaca u postmoderniste, Ilić kao distinktivni kriterujum ne uzima toliko poetičke obrasce već zaključuje da postmodernizam 'razotkriva totalizujuće mehanizme ideologije', zaoštravajući taj stav zaključkom kako su zagovornici mimetičkog književnog modela devedesetih godina nastupali sa takođe totalizujuće ideološke pozicije nacionalizma, i time zastupa neodvojivost etičkog od poetičkog angažmana pisaca i kritičara.

Knjizi nesumnjivo nedostaje čvršće strukturiranje sadržaja (što je vidljivo pogotovo u tekstu posvećenom (ne)radu komisije za istinu i pomirenje, koji - kako sadržajem tako i gotovo administrativnim stilom - odudara od ostalih), što se moglo sprovesti temeljnijim i sistematičnijim obrazlaganjem rodne problematike i kritike ideologije kao lajt-motiva i zaokruženijim izlaganjem sopstvenog teorijsko-poetičkog stanovišta. S druge strane, moguće da je neprikladno nametati akademske konvencije autoru koji se nalazi van (i u dobroj meri nasuprot) zvaničnih institucija, kao i da izvesna nedogmatičnost, otvorenost i šarolikost njegovih tekstova pisanih u protekloj deceniji, kao i nesumnjiva stilska veština, mogu da imponuju čitaocu. Ukratko, knjiga Osam i po ogleda o razumevanju predstavlja autora čija je ideološka pozicija besprekorna, književni sud pouzdan, koji je teorijski dobro 'potkovan' i povremeno veoma elokventan, ali i nesistematičan i kratkog daha. No to, na žalost ili na sreću, u ukupnom zbiru predstavlja više od onoga što nudi većina domaćih publikacija iz područja humanistike.

Aleksandar Pavlović

Aleksandar Pavlović (1976., Loznica). Diplomirao i magistrirao na grupi za Opštu književnost Filološkog fakulteta u Beogradu. Trenutno na doktorskim studijama Univerziteta Notingem (Nottingham) u Engleskoj. Saradnik Trećeg programa Radio Beograda i Instituta za književnost i umetnost u Beogradu. Piše prikaze književno-teorijske literature i tekstove za Beton i književnu periodiku u Srbiji.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.