Ponedjeljak
22.12.2008.

KRITIKA 12: Marinko Koščec




A+ A-

Ideja o sistematskoj razmeni kritičarskih dobara dva 'koncerna', Bookse i Betona, bila je upravo ova: kako neko ko ama ni dalekozorom ne gviri u susednu književnu scenu, ko ne zna šta je ko napisao i ko je šta o kome rekao, kome se zamerio a kome ugovorno obavezao..., kako, dakle, takav čitalac može videti neki od njenih novih naslova. Prednost ideje: relaksiranost prikazivača od poznanstava i poslovnih obaveza i mogući kreativan pogled sa strane. Nedostatak ideje: nepoznavanje savremenog književnog i društvenog konteksta suseda može doneti opasnost previda i grubih generalizacija. U zbiru, tipkatelju (tipkarošu?) ovijeh redova, ovo je prva takva kritika, kritika na slepo, svojevrsni blind date ili randez-vous sa potpunim strancem koji je vrhunio katastrofalno: žešće smo se smorili a ni do lakog petinga nismo stigli.

Paprikaš od galeba
Da je prilika drugačija, da me 'mrtve linije' ne stežu oko guše kao nežni dodir košave u pozni jesenji dan (oh, quelle paysage!), drugu bismo pesmu pojali i patološki pedantno na sitna crevca novi Koščecov roman u raščlambu metali. Ovako, preostaje tek nekoliko dartanjanovskih boc-boc ubodščića i siranovska žvaka pride. No krenimo redom u bespuća zbiljska i dis-topijska Koščeca, Marinka, ni jedan galeb ni jedna krinka neće smeti da ometu nas na krojačkom putu koji dovodi do pred prag sreće. A zašto galeb (kleti), o Livingstone i Džonatane, i koja krinka (klinka što se šminka? Šmira od papira? Pastir što u frulu svira ili angažovana slutnja nemira)? Zato što prvo galeb strada, da završi u loncu naših nada, ostavši jestiv i beo u tmurnoj noći naše Futurame – tek, crno nam se u Koščecovoj viziji piše, a jedan galeb kroz literu ne leti više (ili ga je jednog manje, obrnemo li vice versa i versa vice; stih preko vica). No, ostavimo se galeba i galebarenja, neka zadovoljstvo u tekstu prostruji mimo mirođija i perja galebovog (opet on, ne rekosmo li, živi s živima, kuvani sa skuvanima). Da, o da, ali dok se galeb lako krčka u svom apokaliptičnom loncu, povest sreće što meri se sitnom merom, gre tempom svojim, čas zbirno čas rastrojeno, pardon razdvojeno, čas se minulom vrne, potom da nas ka strahotnom povede gde sačekaće nas jedan dinstani galeb i jedan psihotični umirovljenik. Eto, to je okvir romana, od lovca do lonca, do galeba bez poklopca.

Ali, hajd, kad navalili ste baš, da okrenem registar drugi, aha, evo ga, 'kritičarski diskurs', stisnuto i ja skidam harlekinsko zvonce (ili to beše od srednjovekovne lude?), ko će ga znati, i evo stupa asistent kruti, svoj korak krati, i on će do kraja kritike da vas prati.

Već u startu, to je izgledalo prilično tanko (str. 261)
Novi roman Marinka Koščeca Centimetar do sreće (Profil) slomio se neslavno pod težinom svojih neusklađenih pretenzija. U jednom zlokobna vizija poraza čovečanstva koje strada s gubitka energenata, namnoženih boleština, kapitalističke oholosti i kratkovidog hedonizma, u drugoj svojoj ravni ovaj roman predstavlja pokušaj individualizacije ili uposebljenja debakla humaniteta praćenjem sudbine četvoro likova, nekada cimera i družbenika iz studentskog doma. Mutatis mutandis, pred čitaočevim očima smenjuju se gubitak mladenačkih ideala i duševni lomovi, porodične drame i nesreće, mobing na poslu, PR manipulacije, poltronstvo kao sredstvo uspinjanja, štaviše homoseksualno podavanje kao put do premijerskog mesta... Žanrovski posmatrano, Koščecov roman ostvaruje se kao bizarna sinteza početnog petrarkističkog narativa, neonaturalističke razrade porodične svakodnevice sa natruhama ratne proze, a završava negativnom utopijom.

Pripovedanje je najpre dato iz doživljajne perspektive jednog od likova, Rola, kojim roman počinje i završava se, ali koji teško figurira kao glavni lik s obzirom na autorovu nameru da svakom od cimerske četvorke podari jednak prostor u romanu. Početna disproporcija koja ide u Rolovu korist mehanički je nastavljena neutralnom narativnom instancom koja u stopu prati ne samo glavnu četvorku, već i prilično brojnu skupinu pratećih likova. Oni koji su jednom studirali zajedno neće se više ni sresti. Od kakvog je onda značaja činjenica da su delili fakultetske skamije ili internatske sobe? Koščec se opredelio da prati poveći vremenski odsečak čiji početak smešta na kraj 80-ih a kraj i 30-ak godina kasnije u odnosu na današnjicu. Pored doslovnog strukturnog raskršća, kada autor likove postdiplomski isprati svakog na svoju stranu, Koščec pustinju vremena naseljava potemkinovski, odnosno radnja romana se kreće u proizvoljnim vremenskim skokovima. Taman što smo se navikli na jednu životnu situaciju, definisanu spojem određenih karakternih crta likova, njihovim svetonazorom i sistemom društvenih konekcija, naredni skok, da ne kažemo harlekinski, naredni galebov let, rastura uspostavljeni mozaik, meša kockice i izlaže nas novim recepcijskim izazovima.

Jednako 'kumovanje' likovima koliko i geopoetika romana Centimetar od sreće svedoče o postupku redukcije koji ima za cilj da zametne tragove o tome gde se i kome opisano i predočeno dešava. Ipak, na podlozi usputnih signala nekako shvatamo da roman počinje u svetu koji definiše berlinski zid, da nastavlja lokalno, jugoslovenskim međuetničkim ratovima 90-ih, a završava translokalno, fenomenima pošasti pred kojima se brišu državne granice. Imena Rolo i Kiks, na primer, deluju nemotovisano neobično, nisu alegorijska zamena karaktera (smotan kao rolo-orman ili nesposoban/malerozan jer kiksira u svemu čega se dohvati) i s obzirom na internu podelu karata, mogli su se zvati Hrvoje i Slobodan bez problema. Dotičući se 90-ih, Koščec to čini izdaleka i sugestivno, sa nejasnim pripovedačkim ciljem čemu taj narativ treba da mu posluži. Na stranu pokoji stereotip: Kiks je telesno obdaren a zavodnički raspoložen sin nekadašnjeg funkcionera koji se po povratku sa studija na rodnu grudu zapošljava u Ministarstvu inostranih poslova, frazira zvanična saopštenja svestan njihovog raskoraka u odnosu na realnost, uspinje se  u administrativnoj hijerarhiji tako što postaje dugugodišnja muška konkubina Tati, najmoćnijem čoveku u zemlji, koji će ga predložiti za svog naslednika. Na kraju romana zatičemo Kiksa u fotelji premijera u užasnoj dilemi: hoće li kao osnovnu energetsku sirovinu koristiti razorni radioaktivni sintetički materijal ili bazene sa vodom iz kanalizacije. U pozadini, njegova ekološki samosvesna žena poludi, pa ozdravi i otkrije u sebi lezbijske sklonosti, a sin, školovan na Zapadu, dolazi ocu-premijeru da ga privoli da prihvati nuklearne elektrane četvrte generacije kao strateški izlaz iz energetske krize. Već na primeru ovog lika vidimo rad Koščecove imaginacije kao niz prenapučenih proizvoljnosti: ovlaš dotaknuti ratovi, konvencionalna psihologija oportunizma, ponovni sukob devastiranog Istoka i kolonizatorskog Zapada dat u formi porodične melodrame. Dakle, preširok pripovedni zahvat, neotrpiva koncentracija jakih tema i sužen manevarski prostor za njihovo suvislo postuliranje. Uopšte, sklonost autora ka jakim scenama i bizarnim preokretima na granici je parodije: recimo Mašin dečko Mario, nezaposleni alkoholičar je kome ona pruža i ljubav i utočište, postaje gej, žive utroje sa njegovim ljubavnikom, njih dvojica je ponižavaju kao BDSM-robinju, ona dobija otkaz, ljubavnici je opelješe (neko je pokušao da zguli i tapetu sa zida Mašinog stana), i sve to na ciglo nekoliko strana.

Stražnja epistemologija
Kao pripovedač Koščec je sklon panoramskom pregledu a ne detaljnom izlaganju ili opisu pripovedne sitacije; njegova 'ritmična i gipka rečenica' koja oslikava 'užitak u pisanju', kako nas obaveštavaju korice romana, često je smeštena u pogrešan kontekst. Recimo, u sceni kada Kiks uči kako se napreduje u poslu, pripovedač pada u trans istorijskih analogija. Na skoro dve stranice dolazi do izražaja njegova učena erotska imaginacija, ili pre falusoidne kulturološke zalihe. Dok nesrećni Kiks trpi prosvetljenje, potaknuti narator nas upoznaje sa 'ukupnom poviješću ljudskog roda': "(...) Nabadanje na kolac, na križ na ražanj. Viteška nadmetanja mačem i kopljem. Konkvistadori, pokrstitelji, egzorcisti, etnički čistači, punjači peći. Španjolska čizma i giljotina. Kraljevo žezlo, pozornikov pendrek, učiteljeva šiba, papin pastirski štap. (...)" Koliko znanja iz samo jedne analne penetracije. Ne tvrdim, dakle, da su ti pasaži pisani neuko ili stilski rogobatno; tvrdim da su ti počesti spojevi negde sentimentalnog i humornog, negde sarkastičnog i horornog teško varljivi i vode neželjenom nus-efektu: autoparodiji.

Malo je prostora da se pokažu sve nelogičnosti i promašaji romana Centimetar od sreće, kao i da se ukaže na nesumnjiv književni dar što ga poseduje Marinko Koščec. Možda u želji da se uhvati u koštac sa većinom zala što smo ih trpeli, trpimo i tek čekaju na nas, možda da ispiše omaž nihilističnom ciniku sa enormnim libidom zvanom Uelbek, a možda samo i da napiše zanimljiv a uznemirujuće dramatičan roman, iz piščeve radionice izašlo je užasno zamorno, psiho-patološki i apokaliptički pretenciozno štivo.

Primi sućut za galeba, čitaoče, ali nipošto ne gubi nadu.

Saša Ćirić


Saša Ćirić (1975., Pirot) -završio Filološki fakultet u Beogradu, grupu za srpsku, južnoslovensku i svetsku književnost. Radi na Radio Beogradu 2, programu kulture i umetnosti, gde prati domaću i regionalnu književnost. Urednik u 'Betonu', dodatku dnevnog lista Danas za kritičku dekontaminaciju srpske kulture. Književni kritičar i povremeno politički analitičar.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.


 

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.