Ponedjeljak
19.09.2011.

KRITIKA 127: Goran Ferčec




A+ A-

NEPODNOŠLJIVA TEŽINA SUOČAVANJA

U romanu-prvencu dramaturga Gorana Ferčeca Ovdje neće biti čuda (Fraktura, 2011.) autor se bavi izmeštenim čovekom čije je postojanje u savremenom svetu ništa više do neprestana agonija. Ferčecov roman se sastoji od dve jednake celine. Prva celina govori o Benderu, umetniku koji je na više nivoa izdvojen u odosu na svoju okolinu - nastanjen u Nemačkoj, ali sa korenima u Hrvatskoj, besposlen, usamljen i homoseksualac. On, za razliku od njegovog prezimenjaka Ostapa Bendera, majstora prevare iz dela Iljfa i Petrova, ne zna da se 'snađe' u savremenom svetu i njegova sudbina je, za razliku od Benderove, tragična. Umetnika Bendera je svet 'snašao'. Do promene u njegovom grozničavom tavorenju dolazi kad sazna da je njegova majka nestala. U drugom delu romana se Bender vraća u rodno mesto, ratom opustošeno selo u Hrvatskoj. Otkriva da je u ovom, za njega već zaboravljenom kraju, vreme stalo. Kuće, hrvatske i srpske jednako, su puste i niko se ne vraća. Potraga za majkom je neuspešna. Otac umire. Bender spaljuje porodičnu kuću u kojoj leži leš njegovog oca i beži a da ne zna ni sam gde.

DUGO PUTOVANJE U NEIZVESNOST
U prvom delu su fizička slabost, strahovi, nesigurnosti, njegova usamljenost i bezuspešni pokušaji da sastavi parčiće rasutog života prikazani skoro mikroskopski precizno u rečenicama-kadrovima, što i ne čudi s obzirom da je autor dramaturg. Benderov život nalikuje na francuske novotalasne filmove – muče ga najdublji egzistencijalni strahovi, više na filozofskom nego na materijalnom nivou (mada ni oni nisu za potcenjivanje), na ulicama ispod njegovog prozora se odvijaju ideološke borbe koje ne razume, stanovnici grada u kojem živi komuniciraju na čudan, otuđen način. Čak je i Benderova fizionomija indikativna jer liči na francuskog reditelja Žan-Lik Godara što je posebno zanimljivo s obzirom da Ferčecova naracija podseća na kadrove iz novotalasnih filmova.

Usamljenost savremenog čoveka zna da bude zanimljiva ako se predstavlja kao rezultat radoholičarstva pomešanog sa kokainom (Begbede) ili zasićenost ocvalog hedoniste (Uelebek). Neki bi rekli da u pobrojanim pristupima ima ponečeg teatralnog, samosažaljivog, sa satiričnim ili sarkastičnim otklonom. Kod Ferčeca to nije slučaj – usamljenost njegovog junaka je pravi pakao na zemlji. Stoga je autor, da bi publici približio taj pakao, napravio toliko dugu ekspoziciju. Kratke rečenice, pokatkad aforistične, nalaze se na onoj tankoj granici između scenarija i romana.

Iako se isprva može učiniti da veliki broj kratkih rečenica može da zamori čitaoca to ovde nije slučaj. Reč je o romanesknom stakatu koji ne promašuje tonove. Mogao je Ferčec da, kao srbijanski 'enter' pisac Vladimir Kecmanović, nameni svakoj svojoj rečenici poseban red, pretenciozno tvrdeći da je njegov roman i scenario i roman i poema (a i pregledno je, nema šta). Umesto toga, autor je uputio izazov čitaocima da se probijaju kroz skoro neurotične rečenice-kadrove koje prate Bendera dok se bori sa sitnim gadostima života kao što je povreda koju je dobio jer je stao na figuricu Aragorna iz Gospodara prstenova što se može protumačiti kao loš znak jer je uništio figuru savremenog idola, za obožavaoce Tolkinovog dela gotovo božanstva ili barem arhanđela ali i baksuzluk u intimnom životu Naime, Vigo Mortensen, koji u ekranizaciji trilogije igra Aragorna, je gej-ikona.

Bender potom za dlaku izbjegava prebijanje od strane policije zbog učestvovanja u uličnim demonstracijama da bi docnije bio prebijen u parku. Ove dve poslednje epizode su posebno zanimljive jer autor, kao i na drugim mestima u romanu, ne propušta priliku da stvari ostavi otvorenim. Nije jasno u kakvim demonstracijama Bender učestvuje osim da je među demonstrantima mnogo pripadnika drugih rasa. Da li je u pitanju borba protiv ugnjetavanja emigranata, antiglobalistički skup? Ideološki i etički pogledi glavnog junaka nisu jasni. Pridružio se protestu zato što ga je jedan od demonstranata pozvao ili, možda, zato što ga pomenuti privlači. Očito je da nema rasnih i nacionalnih predrasuda ali ništa više od toga. On, na prvi pogled, nema mnogo istorijskog ili ideološkog prtljaga. Ni njegovo prebijanje u parku nije najjasnije – da li je posledica pogrešnog pristupa ili homofobije napadača?

U ČISTILIŠTU
Do trenutka kad ga otac nazove čitaoci ne znaju Benderovo poreklo. Njegovo prezime zvuči nemački a ljudi iz njegovog okruženja nemaju imena. Ovo nije nimalo slučajno jer autor teži da podvuče Benderovu usamljenost i izdvojenost. Njegovo putovanje u Hrvatsku deluje kao odlazak u stran, dalek svet a ne obližnju evropsku državu. Umesto užurbanosti i prenatrpanosti velegrada, dočekuje ga ruralna pustoš. Benderov otac je prerano ostareo, izdržava se kako zna i ume a ponekad 'pozajmljuje' predmete iz napuštenih kuća. Ne smatra svoje delo krađom, ionako se niko neće vratiti po imovinu.

Iz nekih vremena kad su još živeli u tom kraju iskrsavaju imena i prezimena komšija, njihove dece, mesta koja su Bender i roditelji obilazili u nekadašnjoj Jugoslaviji. Iskrsavaju ponovo mape zemlje koje nema, gradovi iz kojih se bežalo ili su uništavani. I tu dolazi do paradoksa - u prvom, 'nemačkom', delu romana nema imena i toponima ali ima ljudi dok je drugi deo romana u pustari kojoj su još jedino ostala imena napuštenih mesta i porodica kojih više nema.

Sam nestanak Benderove majke je neobjašnjen. Motive za odlazak od kuće nije imala. Živela je u pustom kraju i teško da je mogla naići na bilo koga poznatog. Postoji indikacija u tekstu da je oko sela bilo mnogo minskih polja i da je majka možda stala na jednu od njih no ni to nije najbolje objašnjenje s obzirom da bi policijski psi nanjušili njene ostatke. Objašnjenje nije logičko već metafizičko – nestala je jer je mnogo pre toga postala nevidljiva i živela samo formalno. Bender i njegov otac su svesni da je neće naći. Potraga je bezuspešna i obojica, iako ne govore o tome, predosećaju da je mrtva.

Smrt i razaranje okružuju Benderovu kuću, priče o ratu, seljanima koje je jedna ili druga armija proterivala iz kuća. Posebno je užasna priča o porodici koja je stradala od ručne granate u podrumu kuće. Da li zbog toga što su bili druge nacionalnosti ili su se vojnici plašili da su u podrumu naoružani neprijatelji nije jasno.

Paradoks je i da modernizacija nije zaobišla ni Benderov zavičaj – lokalni putevi su povezani sa nekadašnjim autoputom Bratstva i jedinstva ali više nema ljudi koji bi ih koristili. U ovoj zabiti Bender nailazi na mladića, jednog od retkih koji su ostali, s kojim pokušava da se upusti u seksualnu vezu ali u tome ne uspeva. Bio u jednom ili u drugom svetu, Bender ostaje usamljen a njegovi pokušaju da bude intiman trapavi su i nedorečeni.

Smrt Benderovog oca predstavlja olakšanje za napaćenog starca ali i motivaciju za Bendera da dođe do katarze, pročišćenja. To pokušava tako što spaljuje porodični dom i telo roditelja. Ne postoji kraj, ne postoji dno, samo neprestano posrtanje kroz život. Spaljujući svoj skoro zaboravljeni, nekadašnji život Bender nije uspeo da uništi glavne probleme koji ga pritiskaju i zato je kraj, po svojoj suštini, antikatarzičan.

SEĆAŠ LI SE DEVEDESETIH?
Ono što izdvaja Ferčecov roman u odnosu na brojne romane koji se bave ratovima devedesetih i njihovim posledicama je snažan, ličan, egizstencijalistički pristup. Ono što je ostalo posle ratnih užasa je usamljen, ogoljen čovek koji ne uspeva da pobegne od svoje prošlosti.

Iako Nemačka iz romana podseća na veliku košnicu stvara se utisak da velika utrošena energija ne stvara ništa veliko i da je došlo do društvene, ekonomske, ideološke entropije u kojoj pojedincu, kao u nekom ekspresionističkom komadu, preostaje jedino da strada ili bude poražen u poslednjoj sceni.

Velegrad u kojem Bender živi je taman, u polumraku, skoro gotički pa onaj naoko bolji zapadni svet, iako je bučan, prenatrpan i šarolik deluje hladno i pusto, kao rodni Benderov kraj. Svet evropske budućnosti, napretka kojem se teži, se urušava na naše oči. Samim tim se stvara utisak da je deo ratom opustošene, ekonomski znatno manje razvijene zemlje od Nemačke, ne prošlost već žalosna budućnost sveta – kad prođu ratovi, krize, društveni nemiri ostaće samo usamljeni ljudi koje će povezati putevi koji neće voditi nigde i kojima će se slabo ko voziti.

Ferčec je, na taj način, pripovedajući o čoveku koji se nalazi na pola puta između dve zemlje koje se, svaka na svoj način, urušavaju, dao romanu univerzalnu, humanističku poruku koja nadrasta lokalne okvire i može se primeniti na čitav svet.

Aleksandar Novaković

***

Aleksandar Novaković rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Autor je četiri drame odigrane na scenama pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori, dva romana, dve zbirke aforizama, jedne istorijske studije kao i desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda.
 

 

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.