Ponedjeljak
03.10.2011.

KRITIKA 129: Arsen Oremović, ur.




A+ A-

Sumrak vinila
 

Poznavanje muzike je za ulazak u društvo, nema dileme, uvek bilo za metar značajnije od ostalih znanja i veština kojim mladunče homo sapiensa može da se pohvali u adolescentskom uzrastu. Tako su nastajale prve razlike, birali se idoli i zasluživala priznanja matorih gradskih likova. I pažnja dečaka i devojčica.

Zvučni zid II - Vinilne priče (Menart, 2011) zbirka su priča i eseja o rokenrolu, odrastanju i značajnim momentima i ličnostima iz muzičke istorije. Na poziv priređivača Arsena Oremovića je 28 autora iz Hrvatske, regiona, ali i izdaleka, ispričalo priče o prvim vinilima, koncertima koje su slušali (neki i održali) i mogućim svetovima u kojima bi istorija muzike krenula drugačijim tokom. Na primer, da je Bob Dylan umesto u NY otišao u LA. Pogled je neretko bačen preko ramena na završene priče i zaključene kolekcije, a ima i ponešto od prijateljskih polemika o boljim i lošijim albumima, retrospektive nervoznih pubertetskih turbulencija u muzičkim ukusima, ali i o starenju. Vinilne priče su izdanje u kome ćete na desetinu puta (ravnodušnima ipak previše!) čitati o Beatlesima, zatim i o Dylanu, Let 3, a bogme ćete dvaput nakratko sresti i barda izvornih kafu-mi-draga-ispeci balada: Cuneta Gojkovića. Ovde ćete plesati sa kreolskim lepoticama na Mardi Grass festivalu u Nju Orleansu (Ben Jaffe), kidnapovati s Elvisom mlade pevače u usponu (Velimir Grgić), a zatim ostariti i umreti kao Vlasta: nekadašnja zvezda ex-YU i Bugarske, poslednjih godina ostavljena na milost i nemilost žutokljunim menadžerima, ponekim ljubiteljima starog hita, publici iz tržnih centara i Džoniju Vokeru (Mirela Priselac Remi). Iako postavljena kao priča o estradi – Lepa Brena lepo gori, piše na jednoj od beogradskih fasada – 'Vlasta' ima nerv koji može da objasni bedu zanata svih tonaliteta. Taj iskorak iz blagonaklonih interpretacija koje vode ovu zbirku osvežava pospanu sentimentalnu atmosferu, a zaokružena i konkretna naracija tačno odgovara taktu kratkog metra.

Fikcionalizovane i dokumentarističke kratke pripovesti najbolje se čitaju u gradskom prevozu, i to ne samo kada Zagreb izranja iz sna. U proseku su dugačke četiri tramvajske stanice, a najviše prijaju sredovečnim entuzijastima koji se, u godinama kada zbrajaju pluseve i minuse, mogu pohvaliti brižljivo formiranom medijatekom ili bar sećanjem na nju. Mislim da čitaoci koji nemaju sluha za takav sentiment na ovim stranama nemaju šta da traže, ili bar ne u dovoljnoj meri da bi Vinile u celini prihvatili kao uspele.

S tehničke strane, Vinili su – kako se to lako kaže – nejednakog literarnog kvaliteta i mogu se zamisliti između korica časopisa različitih vrsta. Nekima je mesto u coffie table magazinima čiji se tekstovi brzo čitaju i zaboravljaju u čekaonici frizerskog salona ('L’historie pour la couverte magazine de 2010'), ali me je poneka ipak podsetila i na tekstove iz davno ugašenih muzičkih časopisa poput XZ (Nenad Marjanović Fric, 'Tetrapunk'), magazina čiji se gubitak i pored brojnih elektronskih izdanja i recenzija ipak silno oseća. Možda, eto, baš i u zbirkama priča koje govore o muzici.

Priče-ispovesti se sećaju rokenrola kao detinjstva čoveka, ali i čovečanstva, a upravo je to osnovna tematska podela Vinila i artikulacije muzičkog iskustva. Pogled odozgo, sa globalnih visina, koji priču o rokenrolu postavlja kao veliku, civilizacijsku temu, karakterističan je za priče okupljene u poglavlju Parallell Lines / Drugom stranom, za priređivača najznačajnijem. Tu je reč o alternativnoj rock stvarnosti, bilo da se priča gradi na razmišljanju šte bi bilo s njima (Alen Bović, 'A Day In The Life') ili šta bi bilo s nama (Arsen Oremović, 'Dan kad je rock stao') da su stvari krenule drugačije. U Bovićevoj priči je Lenon krenuo ’45. godine sa ocem na Novi Zeland, gde je preživeo osamdesetu kao isfrustrirani ulični svirač koji je ozbiljniji nastup imao tek u ulozi predizvođača na koncertu Miši Kovaču u Klubu hrvatskih iseljenika. Dobra kratka priča sa pravim izborom detalja i scena koje vode poenti jedna je od najboljih u Vinilima. Sažaljenje koje imamo za neostvarenog ostarelog mladića ispod šešira krije utešnu pomisao da je on ipak samo jedan od nas i da se, eto, i njemu moglo desiti da se ne otrgne lošem horoskopu, kao što se to desilo i svim onim šalterskim službenicima, gimnazijskim profesorima i provincijskim pripovedačima o boljim vremenima, ili možda onom poznaniku iz priče 'Stvaranje stvarnosti' (Mario Brkljačić) koji živi 'rokenrol fabričke trake'.

Iako nije po obrascu fikcije alternativnih svetova, priča 'Koma' Edija Jurkovića ulazi u društvo takvih priča jer iz perspektive junaka ima upravo tu boju. Tri riječka klinca, zapala u komu, bude se nakon 20 godina i odlaze na gradski trg gde njihovi vršnjaci, sredovečni Letovci, drže novogodišnji koncert pred publikom 'zadovoljnom urnebesnom zabavom' dok gradonačelnik aplaudira 'Ciklami'. A sa pričom Velimira Grgića 'Hotel slomljenih srca' stvari stoje upravo obrnuto. Iako je tu Elvis iscenirao sopstvenu smrti i sada, u 75. godini, otima mlade pevače koje sakati i ubija u podrumu kuće u kojoj decenijama živi životom penzionisanog invalida, njen kvalitet ni glavna osobenost nije u dobroj promisli paralelnih svetova, već u interesantnoj karakterizaciji poznatog lika i pravoj razmeri bizarnog i svakodnevnog. U principu, svet bi bio relativno isti da je Grgićev Elvis živ, možda bi bilo manje učesnika muzičkih takmičenja, ali fanatika svakako ne bi nedostajalo.

Drugu celinu čine radovi u kojima su artikulisana lična iskustva, prvi susreti s pločama i muzikom uopšte, bilo da se radi o zabranjenim preslušavanjima ploča iz kolekcija starije braće (o čemu nam priča Hugh Cornwell, pevač i gitarista Stranglersa) ili slučajnom/namernom izboru redakcije Jugotona koja je, uz ostale uvoznike vinila, bila odgovorna za formiranje ukusa jugoslovenskih omladinaca. Da je on često bio haotičan, podseća nas Ognjen Sviličić u 'Zašto nisam postao panker': "Što bi bilo od mene da je u prodavaonici umjesto albuma ’Live in Japan’ Deep Purplea bila dostupna prva i jedina ploča Sex Pistolsa?" O odrastanju pišu i Pjer Žalica i Goran Tribuson, prvi o tome kako je rokenrol spasio debelog dečaka od večitog autsajderstva, a drugi o ulozi Dylanovog albuma Blonde on Blonde u životu jednog mladića. Čitljiva, laka za poistovećivanje, sentimentalna ali ne i bljutava, Tribusonova priča je lako zamisliva kao još jedan bildungsfilm s Ivom G. u ulozi oca.

Čini mi se da su o rokenrolu ovde najbolje pisali upravo oni koji su svoje plejliste i poznavanje najboljih momenata zadržali za sebe, a umesto toga zabeležili kratke hronike gradskih okupljališta (Krešimir Mišak, 'Špica sa slabim marketingom') ili histeriju generacijskog sukoba u brzoj rimovanoj priči 'Kajgod blues starog rokera' Borivoja Radakovića. S izvesnom mrzovoljom čitam o opštim mestima, jer deklarisane poznavaoce dela Rolling Stonesa jednako ozbiljno shvatam kao i ljubitelje Dostojevskog: razgovor s njima je neretko dosadan i mnogo se neuronskih impulsa potroši u nastojanju da se ustanovi je li interpretator erudita ili mediokritet sa viškom samopouzdanja. Iako u autore Vinila u tom pogledu nemam razloga da sumnjam, sigurna sam da priča koja prati manju scenu može više da kaže i da ponudi interesantniju interpretaciju.

I dok se, s jedne strane, pitamo je li do 1991. godine napisano sasvim dovoljno rokenrol pesama, jesu li Let 3 prodane duše, da li se pred 'dvoranom punom pičaka' svira ili nastupa i kuda bi otišao svet da je Pol M. na zahtev Džona L. spalio poslednje studijske snimke dan pre 12/8/80, iza leđa nam se okuplja jedna drugačija družina, sva od silikona i steroida, a ne od vinila. Na festivalu 'Volim devedesete', primetio je svako ko poslednjih dana obreo u Beogradu, okupiće se creme de la creme narodnjačke misli, propuštene kroz ritam-mašinu i adaptirane za disko. Uz podršku iz susedstva, spremni da odvozaju još jedan krug na proslavi koja u orgijama bezbrige i bezobrazluka veliča najgore godine naših života, dobiće šansu za još jedan život. I znate šta: opet će uraditi isto, samo ovog puta s manje baruta. Dok gledam te bilborde iz pomenutog tramvaja, pomalo se osećam kao da sam se i ja probudila iz dvadesetogodišnje kome. To nas sad vraća na pitanje s početka – šta bi s nama bilo da su stvari krenule drugačije – i ne mogu da se otrgnem pomisli da su strahovi za poslednje snimke i prve kolekcije često nebitni za pitanje života i smrti rokenrola kada dođemo do ulice. Tamo, zna se, pobeđuje onaj kome je više stalo. Pitanje je samo – do prošlosti ili do budućnosti? A vremena ima, tek je 12 sati.

Jasna Dimitrijević
foto: Charley (flickr)

***

Jasna Dimitrijević (1979, Negotin), diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu na Katedri za opštu književnost i teoriju književnosti. Radi kao lektorka,  a književnu kritiku objavljuje u Betonu.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.