Ponedjeljak
02.02.2009.

KRITIKA 18: Pavao Pavličić




A+ A-

Rat izaziva polemiku (polemós, gr. – rat)

Ratne knjige u balkanskim društvima uvek izazivaju gomilu reakcija, bilo da su dobre ili loše, uspele ili manje uspele, naše ili njihove, istinite ili lažne. Upravo se jedna slična polemika odvija u srpskoj književnosti i malo je reći da su se duhovi uzburkali, bez obzira na to što se poslednji objavljeni tekstovi trude da stvar smire, da je dovedu u ono uredno, društveno prihvatljivo stanje koje najviše liči na hladnu supu – bljutavu i masnu. Naravno, u pitanju nije samo literatura već i onaj njen nesretni brat (ili pasternakovski – sestra) život koji se uvek nekako umeša u priču jer ljudi sve prema sopstvenom iskustvu mere; dakle, taj deran nas tera da nastavimo sa preispitivanjima, merkanjima i odmeravanjima mimo i izvan onoga što ostaje u tekstu zatvorenom u par stotina strana neke knjige. Kad se dogodi to prelivanje interesovanja iz književnosti u život i obratno, onda dolazi do veoma žučnih rasprava koje u posttraumatičnim, polarizovanim društvima umeju da budu veoma gadne. Obično se tada nalazimo u začaranom krugu, vrzinom kolu u kome se ne zna šta je bilo pre - uzrok ili posledica, trauma ili događaj, književnost ili realnost.

Enigme ratnog puzzle-a

Pogledajte novi roman Pavla Pavličića Literarna sekcija (Mozaik knjiga 2008.) i sve će vam biti za nijansu jasnije ili... Dobro, u pitanju je odlična knjiga iskusnog spisatelja čija je ruka raspisana, koji zna šta želi da kaže, koji ume da vodi čitaoca po čvrstom tlu, a da mu istovremeno pokazuje zavodljive staze i bogaze kojima se može kretati na sopstvenu odgovornost. S obzirom da se radi o polifonijskom romanu u Bahtinovom smislu reči, a da je nužno da takva struktura postavlja ograničenja u obradi fabule, makar u onolikoj meri u kojoj siže određuje strukturu, slika rata i opsade ostaje van svojih uobičajenih ekstremnih vrednosti. Naravno da nije moguće da stvari budu crno bele kad se čitalac nalazi pred devet poglavlja koja opisuju devet dana zajedničke povesti provedene u Varoši pod opsadom JNA, a svaku priču, koja bi trebalo da se tiče jednog od devet dana, pripoveda različit pripovedač. Njihova motivacija da se udruže u literarnu sekciju šesnaest godina posle svih događaja i da kažu ono što su potiskivali tokom tog perioda je različita, ali se njihove priče osim u glavnim detaljima ne dodiruju. Svako od njih, dakle, priča o sopstvenom doživljaju opsade i o sopstvenoj traumi, o onome što samo njega muči, a unutar tih priča čitalac otkriva detalje koji bi trebalo da ga odvedu do glavnog događaja – rušenja gimnazije koje je označilo završetak opsade. Međutim, pored ovog glavnog puta kojim nas svako od naratora vodi na sebi osoben način, oni pokušavaju da daju odgovore i na to ko je čovek koji je naredio opsadu Varoši, bez obzira na to što ona po glavnom planu nije trebalo uopšte da se odigra. Drugo pitanje koje sve njih muči je zbog čega su u gimnaziji poginuli ljudi koji na prvi pogled nisu imali nikakve veze sa odbranom Varoši, odnosno zbog čega je ludi pukovnik izabrao baš njih za učesnike pregovora.

Nije potrebno previše naglašavati da je život u Varoši pre rata bio manje više normalan i gotovo idiličan. U ovom podunavskom gradiću na površini sve je bilo onako kako je to bilo uobičajeno u svim mirnodopskim vremenima, očekivano i dosadno, ali s osećanjem cilja. Drame su se istina događale, ali kontrolisane, ili se makar nije o njima mnogo govorilo. Ipak, devet Pavličićevih pripovedača ima šta da kaže o onome što je gmizalo ispod palanačkih naravi. Jer svaki put kad zagrebete ispod izribane površine najsjanijeg ogledala ili krišom provirite u toplo uređenu porodičnu kuću, otkrićete gomilu prljavog veša, nekad u vidu usedelištva, nekad u vidu brakolomstva, a nekad u vidu naizgled sasvim beznačajne gimnazijske šale koja će mnogim stanovnicima Varoši naposletku doći glave.


Meta istorija

Da bi ispunio svoju nameru, odnosno da bi uspeo da stvori potpunu konfuziju u čitalačkim glavama i tako iskazao sopstveno uverenje o prirodi istorijske istine, koja je neuhvatljiva, zavisna od perspektive i, bez obzira na neoborivost činjenica, podložna tumačenjima i preispitivanjima, Pavličić je odabrao rašomonsko pripovedanje u kome su informacije koje su značajne za zajedničku priču razbacane u devet ispovesti, a čitalac mora da se potrudi da do njih stigne i da ih interpretira. U suštini, svako ko se poduhvati čitanja ove knjige naći će se u ulozi šerlokholmsovskog detektiva koji ispitivanjem devetoro svedoka nastoji da reši zagonetku rušenja varoške gimnazije i pogibije ljudi u njoj. Tu se krije još jedna zamka. Treba biti na oprezu jer se svako poglavlje tiče života samo tog svedoka i zbog toga je podređeno njegovom pogledu na stvari, što u krajnjoj konsekvenci vodi do pitanja o pouzdanosti ovih pripovedača. Njihove različite motivacije, kao i sama činjenica da se radi o literarnim pokušajima, a ne o, na primer, beleženju svedočenja, moraju čitaoca da navedu na zaključak da ono što je rečeno u knjizi ne uzima zdravo za gotovo.

Iako deluje motivacijski nadrealno i felinijevski apsurdno čak i za polulude prostore bivše Jugoslavije, opsada Varoši i rušenje gimnazije od strane čoveka čiji je ponos povređen nije zanemarljiva hiperbola za sva zla učinjena tokom poslednjeg rata. Možda će se zbog toga i zbog informacija koje autor skriva  po čitavom tekstu igrajući žmurke sa čitaocima, a koje pokušavaju da objasne postupke likova u romanu, nekome učiniti da se Pavličić sprda sa istorijom, barem onom opšte prihvaćenom.

Davne 1973. godine, američki istoričar Hejden Vajt (Hayden White) objavio je svoje delo Metaistorija. U njemu se govori o figurativnoj i narativističkoj prirodi istoriografije, čime se istorijska istina relativizuje jer više ne postoji samo jedna istina, već mnogo njih, od kojih svaka može biti tačna ili tačnija, u zavisnosti od toga koliko je ubedljiva, što je naravno koliko provokativna, toliko i tačna ideja. Ipak, ovakva relativizacija istine osporena je, pre svega, od proučavalaca Holokausta i genocida, s obzirom da nije moguće da se neke stvari jednostavno nisu dogodile. Zbog toga je, da bi se sačuvali od mogućih uvreda na račun žrtava, u pomoć pozvana etika i manje više došlo se do konsenzusa da je svaki narativ jednako valjan i dozvoljena mu je bitka za čitalačke duše, sve dok zastupa osnovna načela judeo-hrišćansko-islamskog morala, promovisanog u glavnim knjigama ovih monoteističkih religija.


Yu-tlantida


Ovaj mali iskorak iz pripovesti o Pavličićevom romanu trebalo bi da nam pomogne da shvatimo pravu prirodu Literarne sekcije. Radi se, naime, o romanu koji ne pokušava da negira i iskrivi istinu o bombardovanju Varoši od strane okupacijskih JNA snaga, već da nam pokaže koliko je ona ljudska u svoj svojoj tragičnosti. Ona, naime, ne podleže jasnim i maksimalističkim određenjima u okvirima etike i po tome se veoma približava pojedinačnom ljudskom životu. Kada poslednji pripovedač, čije sećanje na opsadu nije verbalno, nego emotivno jer je tokom tih devet septembarskih dana imao svega pet godina, postavi pitanje o samoj prirodi sopstvenih saznanja kroz metaforu sličica Životinjskog carstva, čitalac ne treba zajedno sa njim da posumnja u verodostojnost događaja. Naprotiv, trebalo bi da se zapita o njihovom smislu. Naposletku, kad se vidi ko je i zašto poginuo u eksploziji koja je srušila Varošku gimnaziju u kojoj su u tom trenutku vođeni pregovori o prekidu opsade, roman bi mogao biti pročitan na zaokružen način.

Međutim, u trenutku kada bude pomislio da konačno ima pred sobom i poslednji komadić koji mozaik pretvara u smislenu sliku, ona će ponovo pred njegovim očima raspršiti u paramparčad. Pavličić ne dopušta jednoznačno tumačenje i čak i kada mislite da imate sve argumente da kažete da je Šnajco naterao Milicu da okrene telefon i tako aktivira eksploziv, vi ne možete biti sigurni da se to zaista dogodilo jer njih dvoje, iako jesu najbliži definiciji lošeg momka i devojke, niko posle toga nije video, nestali su bez traga i glasa, tako da će se činiti da je gimnazija pala prosto zahvaljujući neminovnosti urušavanja jednog sveta koji više nije održiv, koji može da postoji samo zahvaljujući emotivnom oživljavanju kroz pripovedanje. Žrtve koje je Varoš podnela zarad konačnog prekida opsade nisu ništa drugo nego likovi koji simbolizuju vreme koje je nestalo, vreme koje je umrlo onog trenutka kada je započela opsada Varoši, onog trenutka kada je nestala Jugoslavija, ako baš hoćete. Jedan (lažni) nacionalista, jedan (lažni) srbofil, jedan (lažni) Srbin, jedna (lažna) aktivistkinja za ljudska prava, jedan lažni poštar i jedan pravi romantični junak nestali su zajedno sa svetom koji je bio moguć samo zahvaljujući njima, u jednakoj meri u kojoj su oni bili mogući samo zahvaljujući tom i takvom svetu. Oni su nestali kao što je nestao i album sa sličicama Životinjskog carstva. Kao svedočanstvo o njegovom postojanju ostalo je devet apartnih sličica, devet životinja koje nemaju gde da se smeste, devet pripovedača i devet dana opsade koji su se desili, iako nije baš najjasnije šta se zapravo događalo, osim što je jedan svet, makar bio samo plod mašte, nestao.

Vladimir Arsenić

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar beogradskog Danasa. Piše povremeno za Think tank, e-novine.com i pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.