Ponedjeljak
23.03.2009.

KRITIKA 25: Boris Senker




A+ A-

Knjiga-kabare

Postoji opšti problem sakupljanja i objavljivanja dramske književnosti u vidu knjige, a posebno je to slučaj kada se u pisani oblik prebaci tako jedna slobodna i razuđena forma kao što je kabare. Da podsetim, on se u svom izvornom obliku pojavio kao hibridna struktura koja meša više različitih oblika scenskog izražavanja: ples, song i teatar, a njegova prvobitna namena bila je da zabavi publiku. Tako su najpoznatiji kabarei poput Chat noira, Moulin Rougea ili Folies-Bergera isprva otvarani u Parizu, i svi se, makar na osnovu simpatičnog Luhrmanovog filma, možemo setiti kakva je bila njihova namena. Međutim, kada se početkom dvadesetih godina dvadesetog veka, tokom i nakon Prvog svetskog rata, kabare seli i u druge evropske zemlje, posebno u Švajcarsku (Cabaret Voltaire) i Nemačku (Valentinov kabare u Minhenu), on počinje da dobija i ozbiljniju društveno komentatorsku ulogu, koju će u svojim dramama posebno koristiti Bertolt Brecht.

Ipak, problem sa objavljivanjem knjige u kojoj su skupljeni ovakvi tekstovi, koji su pre i povrh svega namenjeni pozorištu, ostaje. No, delo je preda mnom i nema druge nego da se pokušam izboriti sa njim, ali se unapred izvinjavam čitaocima jer ostaju uskraćeni za čitavo bogatstvo mogućih sinkretičkih oblika koje tri kabarea Borisa Senkera iz knjige Tercet kabaret (Disput, 2008) nude. Osvetljen iz samo jedne, odnosno književne perspektive, ovaj tekst sigurno ne može da zasija punim sjajem, a ja ću, s obzirom na ograničenja, povesti računa da stvari stavim u kontekst i da ih predstavim kao potencijalne, a ne kao dovršene.

Pučka satira

Sva tri dramska teksta, Zagrebulje zagrobne/Cabaret &TD, Fritzspiel i TOP/tečaj odvikavanja od pušenja/revijsko-sanitarna &TeDerapija nastali su kao odgovor na podsticaje iz stvarnosti, iako se Senker, posebno u prva dva obilato koristi intertekstualnošću. Možda je ova potonja odlika upravo ono što ove kabaree zaista i približava književnosti jer se u njoj najneposrednije ogleda nesputan rad autora koji se hvata ukoštac sa, u školskoj lektiri, okoštalom tradicijom i pokušava da joj udahne novi život. U Zagrebuljama na meti Senkerove persiflaže nalaze se August Šenoa, Marija Jurić Zagorka, Antun Gustav Matoš i neizbežni Miroslav Krleža, ali i čitava proslava devetstote godišnjice grada Zagreba. U Fritzspielu to je Krležino dramsko stvaralaštvo, pre svega njegova najpoznatija i najizvođenija drama Gospoda Glembajevi. TOP predstavlja jednu vrstu igre sa opštim mestima iz takozvane časopisne psihologije i političke korektnosti vezanih za borbu 'za i protiv' pušenja.

Dve su, dakle, struje koje stvaraju čvorišta humora u Senkerovim kabareima. Prva je ono što bi se moglo nazvati komedijom naravi i političkom satirom, starim dramskim formama koje pomažu i najneupućenijem gledaocu da se nasmeje ljudskoj gluposti i ambiciji ili da prepozna neke od likova i situacija kojima je bombardovan od strane medija. Drugi tok svakako se tiče Senkerovih profesionalnih 'deformacija' i porađa humor u izrugivanju, dekonstrukciji i novom čitanju poznatih književnih tekstova. Kada se podsmeva književnosti, autor ne ide u detalje već se pre svega bavi opštim mestima iz školske lektire i time ostaje veran kabaretskoj formi – naime ona od gledalaca zahteva veće učestvovanje u kreaciji i zbog toga ne sme biti prezahtevna u pogledu njihovog znanja. Iako se u Fritzspielu moglo očekivati da će se zahtevi prema čitalačkoj publici i gledaocima biti znatno viši, stvari ni nalik ne prevazilaze znanje Krležinog teksta dovoljno da se prođe bez slabe ocene na ispitivanju u srednjoj metaloglodačkoj. Ovaj se, dakle, model ponavlja i otkriva nam Senkerovu želju da se uživa u samom činu ismevanja na pučki, karnevalski način, razbijajući time mit o elitističkoj kulturi, a ne da se u visoko-estetizovanom, para- i pseudointelektualnom sitničarenju izgubi pravo, prvo i osnovno svojstvo ovog teatarskog izraza – dobro zezanje, a ukoliko se neko usput pecne tim bolje. Međutim, u tome se krije i najveća zamka za čitaoca koji nije i ne može biti gledalac. Svaka politička invektiva, svako angažovanije sprdanje deluje nekako bledo i neuverljivo, jer mu nedostaje onaj kontekstualizujući gest, glumačko tumačenje teksta, drugim rečima pozorišna živost.


Nemoćne didaskalije i odložena revolucija


Ma koliko se Senker trudio da kroz didaskalije uputi čitaoca u ono što bi trebalo da se događa na sceni, ta uputstva ostaju prilično nedorečena jer se ostavlja previše slobode glumcu, ne samo u intepretaciji teksta, nego i u samoj kreaciji. Drugim rečima, ukoliko kao čitalac niste sigurni šta će naredno uslediti, ne samo u slučaju kada se predstava izvodi pa se improvizuje, nego u osnovnoj varijanti teksta, onda je teško imati uvid u bilo koji od sedam empsonovskih tipova višeznačnosti. Ovo se, naravno, odnosi samo na čitanje drame koje u ovom slučaju liči na nerešivu jednačinu sa previše nepoznatih. Postvarivanje ovakvog teksta na pozorišnim daskama, s druge strane, pruža veliki broj mogućnosti i stoga su ovakve predstave zanimljive za publiku jer ne zna šta je sledeće očekuje. To je i razlog zbog čega im se ljudi vraćaju i ponovo odlaze u pozorište znajući predložak, ali ne znajući šta će od njega do kraja ispasti.

Verovatno zbog svega ovoga Senker svoje tekstove u pogovoru naziva 'kazališnim scenarijima'. Ono što je zabeleženo u knjizi nije u potpunosti napisano piščevom rukom. Pored autorskog učešća, u tekst su ubačene i dosetke glumaca i reakcije publike, ne kao njegov autohton deo, nego kao proizvod pozorišne prakse. Naime, Senkerovo zanimanje za nastanak dramskog teksta na osnovu predloška potpuno razbija iluziju o kontrolisanom, rediteljsko-spisateljskom pozorištu i pretvara ga u postmoderno stvaranje koje se oslanja na srednjovekovne karnevalske i mirakulske tradicije. Ovakvo pozorište i njegovu funkciju detronizacije najbolje je opisao Bahtin u svom delu o Rableu. Cilj karnevala jeste da se na trenutak zamene uloge i da obični ljudi postanu kraljevi, a kraljevi lude i da se uspostavi društvena ravnoteža time što se pokazuje da je nepromenjiva i unapred zadata društvena hijerarhija promenljiva. U Senkerovom slučaju, ipak, ova zamena uloga je kontrolisana i glumci preuzimaju na sebe tu ulogu, da za publiku koja glasanjem, aplauzima i smehom saučestvuje u procesu, odigraju i izvrše detronizaciju visoke kulture koja odjednom postaje karnevalska, dakle dohvatljiva i prisutna. Ipak, nakon odigrane predstave stvari se vraćaju na svoje mesto, s tim da je porođena svest o mogućnosti promene. Ovaj dinamični odnos između onoga što jeste i onoga što bi moglo da bude, bez rizika da se revolucija zaista odigra, suštinska je uteha u svakom društvu i takvi i slični rituali se svuda odigravaju, a pozorište kao sinkretička umetnost sa živim ljudima na sceni je samo prilika da se oni ogole i dovedu do paroksizma.


Pored toga, ovakva karnevalska struktura dozvoljava, kao što je rečeno, aktivno uključivanje publike, ali i igranje van utvrđenih teatarskih prostora. Značaj ovog offa ne sme se umanjiti jer sam postupak izvlačenja krležijanskih krutih likova iz Glembajevih na ulicu, kao u pulskoj praizvedbi, dodaje još snage efektu detronizacije. Druga stvar koju treba istaći u ovom smislu ima i svoju intertekstualnu podlogu. Naime, u Fritzspielu se glembajevski motiv varira kroz različite pozorišne stilove, ali i istoriju pozorišta na širem eksjugoslovenskom prostoru. A u Zagrebuljama se igranje pod vedrim nebom u dvorišnom prostoru pojačava još intenzivnijom interakcijom sa publikom koja glasa i tako neposredno utiče na konačan ishod predstave. Konačno, treba reći da je TOP od sva tri kabarea najslabiji tekst (o pozorišnom izvođenju ne mogu da govorim) jer je njegov kontekst prilično slaba metafora za neki širi društveni plan.

Hoćemo tercet DVD

Senkerovo pozorište prikazano u ova tri kabarea otkriva duboku veru u društvenu ulogu koju umetnost, a posebno teatar, mora da nosi ako želi da zadrži svoje mesto u savremenom svetu. Njena funkcija u društvu, da to kažem sasvim jednostavno, jeste neka vrsta društvenog rezonatora koji nikako ne sme da ostane gluv na ono što se oko njega dešava, bilo da se radi o političkim uzurpacijama kulturnog prostora ili borbi 'za i protiv' prava pušača. Problem sa Senkerovom knjigom je što se uz nju ne prodaje DVD izdanje bar neke od ovih predstava da bi čitalac mogao da se uveri snagu teatarskog izraza čiji je dramski i literarni potencijal u njima nesumnjiv.

Vladimir Arsenić

Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar beogradskog Danasa. Piše povremeno za Think tank, e-novine.com i pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.