Ponedjeljak
02.11.2009.

KRITIKA 51: Edo Popović




A+ A-

PUT OKO VELEBITA ZA HILJADU DANA

Prozaista Edo Popović (Livno, 1957), književnoj javnosti poznat po Ponoćnom boogieju, Očima, Koncertu za tequilu i apaurin, Izlazu Zagreb jug..., ovaj put se okrenuo Priručniku za hodače (Naklada Ljevak, 2009), specifičnoj formi koja se može nazvati i mikroputopisom i traktatom slobodnog mislioca i postpostmodernim eksperimentom (spisak literature za hodače: Montaigne, Rousseau, Jubran, Bukowski, Sabato, Lao Tse...), plus prostor od nekolicine praznih listova predviđenih za beleške budućih 'hodača'. Naime, pripovedajući o prirodi i čovekovoj raskinutoj i nikad obnovljenoj vezi sa prirodom, Popović govori o krajoliku koji poznaje najbolje, o Velebitu i o svetu koji ga okružuje. Iako se na prvi pogled može učiniti da ova storija, propraćena nizom divnih fotografija planine, može lako da zameni svoje mesto sa nekim turističkim bedekerom, to nije tako jer je, u suštini, reč o eruditnom i kontemplativnom delu koje ima vrednost, složili se s njegovim uvidima i impresijama ili ne.

Plemeniti divljak i plemenita divljina
Mit o 'plemenitom divljaku', bio on Rob Roj, Kunta Kinte, Sandokan ili neko od poslednjih Mohikanaca, poznat nam je i ne treba o njemu nešto posebno razglabati. Njegova osnova nije u realnosti nego u očima zapadnog čoveka, koji, sit progresa, industrije, drevnih ustanova, zakona, običaja (a danas i potrošačkog društva), traži oazu prirodnosti, utopiju kojoj treba težiti jer nudi relaksaciju i ispunjenje bazičnih nadanja, traži nekog čije telo ne izgleda bledo i slabašno kao biljka koja je rasla ispod kamena ili staklenog zvona. Taj je 'divljak', samim tim, ono čemu se okcidentalac divi, produžetak njegove virilnosti, ali nikad ono što bi želeo da postane. U stvari, on se tom 'autohtonom čoveku' divi toliko da to u njemu neretko izaziva frustraciju, pa i mržnju. Ipak, taj specifičan 'dijalektički' odnos se nikad ne prekida jer bez 'divljine' nema ni 'civilizacije', kojoj je 'drugi' neophodan kao merilo i dopuna za sebe samu.

Čemu ovaj, na prvi pogled, diskurzivni uvod? Objašnjenje leži u malom eseju Henry David Thoreau-a 'Hodanje', dakle, bonusu koji dobijate uz Popovićevu knjigu, koji je štampan izolovano, u posebnoj knjižici manjeg formata sa autorovim portretom na naslovnoj korici. U Thoreau-ovom 'Hodanju' s jedne strane vidite fasciniranost ovog autora američkim domorocima, a s druge strane opravdavanje otimanja zemlje od tih istih domorodaca jer se može koristiti bolje kao oranica nego kao neko veliko lovište. Potom sledi deo u kojem autor kazuje o predivnom osećaju koji imate kad se popnete na drvo i posmatrate krajolik koji, zaklonjeni stoletnim stablima, ne bi mogli da vidite. Jednom rečju, najbolje je ako ste pripadnik civilizovanog sveta, čak i abolicionista, ali imate u sebi delić tog 'plemenitog divljaka' (drugim rečima ako ste H. D. Thoreau), dok vaše ekstremne suprotnosti mogu da ostanu tamo gde im je i mesto – jedan u zadimljenom akademskom kabinetu a drugi u rezervatu koji je danas, da ironija bude veća, neretko okružen brdima automobilskih guma.

Uzimajući ovo delo Thoreau-a, ne doslovce, ali skoro pa za svoje šetačko-umetničko 'vjeruju', Edo Popović hodi planinom koja je zaista, posmatrana u žestokoj konkurenciji sa drugim atraktivnim krajolicima, jedan od najsjajnijih bisera dinarske 'ogrlice'. Autor spisa usput fotografiše, prati promene u prirodi, premotava probrane rolne "filma svog života", susreće se sa planinarima i 'lokalcima', 'prolazi' kroz pasaže omiljenih pisaca. Priručnik, samim tim, nema neku čvrstu strukturu, ali ona se od Popovića i ne očekuje. Primarna je slikovitost opisa kao i zanimljive paralele koje opisivača vode u česte digresije koje, opet, nisu zamorne i predstavljaju zaista zabavne delove koji se brzo i lako čitaju. Autorovi opisi su lepi u svojoj jednostavnosti i na momente podsećaju na neke Hamsunove. Primera za to je dosta kad se uzme u obzir da su junaci Pana, Viktorije ili Misterije neretko boravili u planinama koje svojom divljom lepotom neodoljivo podsećaju na Velebit. Tu se negde, u predahu između dva naporna penjanja, nađe prostora da se kaže nešto i o užasima potrošačkog društva, ekološkim katastrofama, suludim ratovima u kojim su ove, dvonožne životinje nadmašile sve zveri.

Izvan društva: bogovi i zveri
I nije čudo da upravo tu, na velikoj nadmorskoj visini, gde je vazduh još čist, dok hodite tankim slojem zemlje ispod koje vreba krečnjak, osećate se, može se tako reći, skoro pa bogovski: nadmoćno, nadahnuto i neustrašivo. Tako možete da sagledate celokupnu ljudsku evoluciju, preobražaj u homo celera koji, dabome, predstavlja autodestruktivni deo priče. Čovek treba da se okane brzine, besciljne jurnjave i počne da ponovo korača, maltene da nauči da hoda. Kad pomislimo na milione koji u ovom trenutku sede za kompjuterom i zure u nezdravo ferceranje monitora (uključujući autora članka), ne mogu a da se ne složim sa ovim gimnastičko-pedagoškim apelom. Mada, ima u tome i nekog osećaja superiornosti. Da, vi jeste ponizni pred prirodom i njenim surovostima (setimo se: jedna erupcija vulkana je bila je dovoljna da uništi 90% života na planeti), ali gore, na planinskim vrhovima, vi ste na svom privatnom Olimpu, izvan društva. Tu, podsećamo se helenske mudrost, borave il zveri il bogovi – trećih nema. Što reče Vudi Alen, parafraziram: "Meni govore da sam Narcis, ali ja ne volim tu ličnost iz grčke mitologije. Ako već moram da biram – ja vidim sebe kao Zevsa."

Tu se, u božanskim  staništima, reprizira priča o 'plemenitom divljaku', s tim što je ovde to stanište zauzelo miroljubivo ilirsko pleme Japoda koje je živelo na teritoriji Hrvatske sve dok ga nisu delom zatrli a delom oterali Rimljani. Japodi su dakle, primer tog sklada koji je nestao baš kao što su Sloveni koji su 'nasledili' njihove zemlje bili slabo zainteresovani za uništavanje predivnih krečnjačkih stena i obitavaju tu, 'u saradnji sa prirodom' do današnjih dana. Samim tim, ova planina više nije samo, lirsko-politički gledano, mesto sa kojeg leti davno cenzurisana 'Vila Velebita' ili jedna od prirodnih lepota Hrvatske: oaza prirodnosti, već predstavlja za autora i lagodnu distamciranu poziciju za donošenje olakih zaključaka.

Priča o eksploataciji prirode kod Eda Popovića nekad odlazi predaleko. Slažem se da je stvaranje kamenoloma, trovanje kamenim prahom hiljada radnika i podizanje piramide zarad nekog preminulog tiranina zaludan posao, ali postoji veliki broj zgrada koje nisu nastale robovskim radom i predstavljaju remek-dela svetske arhitekture a takođe i imaju funkcije koje mogu biti poslovne, stambene, kulturno-umetničke. Sam autor uskače sebi u usta kad pohvalno piše o mesopotamskoj civilizaciji i navodi njenu povezanost sa prirodom kao veliku prednost u odonosu na egipatsku, zaboravljajući da je i tamo kao i u Egiptu bila jednako surova istočnjačka despotija, dok su građevine bile podizane od pečene zemlje (a ne od kamena) samo zato što kamena u blizini nije bilo. Po Popoviću, čini se da je čovek biće prirode koje se odrodilo od nje ali je stvar baš suprotna. Čovek jeste deo prirode i nije se odrodio od nje: tehnologija predstavlja izraz evolucije čovekovih prirodnih moći, dok su nasilje prema prirodi i zagađivanje koji prate razvoj ljudskog društva izrazi zanemarene ekološke svesti a ne neizbežna posledica antiprirodne devijacije. Uzgred, sa ove pozicije mogli bismo da se zapitamo zašto autor nije poštedeo koje drvo namenjeno knjiškim blokovima ili preskočio štamparije koja zagađuje životnu sredinu i insistirao da mu se knjiga pojavi u elektronskoj formi, bar ova, pro-ekološke orijentacije Priručnik za hodače.

"Otišao sam u Damask. Zovite me Pavle. Voli vas Savle"
Bilo mi je žao dok sam čitao knjigu što, poslednji put kad sam kao dečarac obilazio Hrvatsku i BiH na 'Stazama revolucije' nisam, obilazeći Plitvice, skrenuo na neki od Popovićevih puteljaka. Ovo delo ću, neosporno, koristitit kao neku vrstu učenog vodiča ako se u skorije vreme otisnem do Velebita. Ili ću, ako vremenski uslovi ne dozvole, ponovo pročitati nešto od dela sa spiska Popovićevih, rekao bih dražih 'hodačkih' knjiga. I preporučiću ga prijateljima onako kao što ga preporučujem vama, čitaocima.

Ipak, ostaće jedno malo pitanje za kraj koje nije toliko vezano za belešku o autoru (meni inače večito neomiljeno štivo), koliko za vizuru iz koje je knjiga pisana. Voleo bih, dakle, da su humanistički, antiglobalistički, ekološki stavovi (iako su ponekad napadno superiorni i naginju ekstremu) rezultat iskrenog svetonazornog preobražaja autora koji je devedesetih bio domoljubni dopisnik više listova sa bosanskih i hrvatskih ratišta i pešadinac za vreme 'Oluje', a ne stvar poze koja danas, u svetu opsednutom zdravom hranom i nedevastiranom prirodom, može biti itekako recepcijski isplativa. Da li su ekološki panegirici nastavak ratnih reportaža drugim sredstvima ili naprotiv, predstavljaju zalaganje autora za obnovu suživota čoveka i prirode (čoveka i hrvatskog i srpskog)? Šta je prava istina to najbolje može reći sam autor.

Aleksandar Novaković
fotka: Darij & Ana (flickr)


Aleksandar Novaković rođen je 1975. godine u Beogradu. Piše drame, aforizme, pesme i kratke priče. Diplomirani je istoričar i dramaturg. Magistar nauka o dramskim umetnostima iz oblasti studije pozorišta. Autor je četiri drame odigrane na scenama pozorišta u Srbiji i Crnoj Gori, dva romana, dve zbirke aforizama, jedne istorijske studije kao i desetak različitih dramskih i dokumentarnih formi emitovanih na Drugom i Trećem programu Radio-Beograda.

***

KRITIKE - aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.

 

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.