Ponedjeljak
24.11.2008.

KRITIKA 8: Ivan Aralica




A+ A-

Uzmite u ruke novu knjigu Ivana Aralice Runolist (Verbum, 2008) i sa korica će vas pogledati odlučan, ali podozriv Oswolt Krel, momak talasaste kose koji u ruci drži dva cveta runolista. Ovaj pogled predstavnika trgovačke komore Ravensburga, u stvari je pogled pravog i opreznog čitaoca koji ne hita u halapljivo čitanje, nego knjigu-artefakt neko vreme prevrće u rukama, čita korične tekstove, proverava hrbat, drugim rečima odlaže zadovoljstvo ili nezadovoljstvo koje ga unutar teksta čeka.

Upoznavši se sa izgledom knjige i sledeći primer nametnut izborom korične slike, čitalac će morati da se razočara jer ovaj roman, osim svog zanimljivog pakovanja, osim raskošnog poveza i sjajnog portreta nemačkog renesansnog majstora, ne sadrži ama baš ništa vredno pamćenja, ništa što bi obavezu nametnutu ispitivačkim pogledom mladića s korice ispunilo, odnosno što bi zahtevalo i nametnulo njeno ispunjenje.

Fabulozna autoterapija

No, da krenemo redom i od početka, kako sve bajke i počinju. Jer, Aralicin roman i nije ništa drugo do neuspela bajka, parabola (hrišćanska, zar?) bez poruke koja bi prevazišla kič knjige za samopomoć, neuspela i dosadna priča za laku noć koju otac priča kćeri kojoj je teško, ako je suditi prema posveti. Čim zaronite u tekst, videćete upozorenje da je roman plod mašte jer nigde na svetu nije postojala, niti će postojati, kneževina Korokaim i kad očekujete poznati uvod iznenadićete se. Shvatićete da ste, u stvari, negde oko sredine fabule. Aralica očigledno nije pisac, on je epski pevač, kod njega je sve in medias res. Zateći ćete se na početku radova na grobnici, a onda će vas pripovedač hitnuti unatrag da bi vam objasnio ko je knez Nenek i zbog čega gradi sebi grobnicu. Međutim, nije reč o epu, reč je o romanu. Decentriranom postmodernom romanu koji fragmentarnošću i poigravanjem vremenom i prostorom priča priču o savremenosti kroz oblik bajke? Naravno da ne. Radi se o nemotivisanom pripovedanju, o prostom zavlačenju priče, o detaljisanju na mestima na kojima ono nije potrebno, o repeticijama koje, na žalost, u slučaju Runolista nisu mater studiorum. Čak iako se, oslanjajući se na posvetu, pretpostavi da je zamišljeni idealni čitalac dete kome stvari treba ponavljati više puta, čak ni tada nema opravdanja za nepotrebna proširenja i produžavanja, za ciklično kretanje koje odgađa nastavak fabule. Ni bajke ni epovi ne trpe preduga odlaganja. Zamislite samo da je Homer od dvadeset četiri pevanja Ilijade, više od trećine posvetio spisku brodovlja, taj veličanstveni spev bi ostao pokopan u dubinama istorije, dublje od kneza Nenaka u svom grobu obraslom runolistom u kneževini Korokaim i niko ga, ama baš niko, nikada ne bi čitao.

Problem sa labavim motivacijskim strukturama unutar bajki i/ili parabola poznat je i određen prirodom žanra. Međutim, Aralicino minuciozno detaljisanje oko, za priču nevažnih, detalja upravo je disproporcionalno pripovedanju ključnih sižejnih momenata. Ovakav odnos između preteranih opisa nepotrebnih detalja i šturih izveštaja o centralnim momentima priče tera na razmišljanje. Neko ko imalo poznaje književnu istoriju setiće se Tomasa Mana i njegovog 'dobrog duha pripovedanja', onog 'trošenja' vremena koje ide uz sjajan, ali već uveliko poznat zaplet koja bi morao da bude dovoljan sam sebi. Međutim, Aralica nije Tomas Man (Thomas Mann), jer da jeste onda bismo uvideli da i njegova kao i Manova eksperimentisanja sa pretvaranjem jedne relativno kratke legende u strahovit pripovedački napor, mislim, naravno, na Josifa i njegovu braću, imaju svoju ozbiljnu motivaciju, kako estetsku, tako i političku. Dobro, kažete sebi nije Man, možda je Stern (Sterne). Ni njegov Tristram Šendi (Tristram Shandy) ne napreduje baš previše u vremenu, ali on ima svoje lukave i nadasve smešne strategije odlaganja. U slučaju autora Runolista, pak, svako traganje za odgovorom o smislu svega rečenog koji bi vas makar donekle zadovoljio i koji bi vam ponudio delimično objašnjenje zbog čega je sve tako kako jeste, potpuno je uzaludno. Da li se radi o (auto)terapeutskom trošenju dragocenog papira zarad ispisivanja niza znakova lišenih bilo kakvog smisla. Možda je, konačno, reč o arčenju vremena koje svaki čitalac može da posveti bilo čemu drugom, pa makar to sa knjigom i čitanjem nemalo nikakve veze.

Nekrofilna ideološka priča

Runolist može da se podeli u dva dela. Jedan, uvodni, govori o dolasku Neneka na vlast i o njegovoj vladavini, a drugi je ljubavni roman između Nenekove kćeri Dite i mladog graditelja grobnice Minadira, Agapitovog sina. Koristeći modele već poznate iz gotovo svih važnijih evropskih narodnih bajki i mitoloških korpusa, a koji bi se mogli zbirno skupiti u priču o siromašnom kralju (ali ne i kralju siromaha), Aralica im nije dodao ništa novo, nije ponudio interesantno i provokativno čitanje, nije ih preinačio i prisvojio u punom smislu. Struktura smene vlasti u kneževini Korokaim je takođe poznata iz mitskih narativnih obrazaca. Naime, zlu majku savlađuje dobri sin i njegova vladavina predstavlja zlatno doba kneževine. S njegovim krajem, dolaze na vlast prostaci, oličeni u glupaku Ordoganu i njegovom vernom pratiocu, pijancu Sovi, koji sve čine da unište i najmanje sećanje na svog prethodnika. Međutim, nepotkupljivi i pravedni vladalac Nenek takođe je u jednom trenutku bio oholi osvajač prestola koji je sve učinio da skloni onu koja mu je prethodila. I on je sproveo nepopularnu revoluciju uvevši nove vrednosti i postavljajući sebi lojalne plemiće i tako je svoja trideset tri crna lončara učinio vladaocima kneževine. (Jeftina simbolika hrišćanskog broja nije vredna osvrta.) Ipak, narator ne uviđa ni u jednom trenutku ironijski podtekst sopstvenog pripovedanja. Ne primećuje da svojom pričom sam sebi skače u usta i shodno tome nema mogućnosti ni hrabrosti da se sam sebi nasmeje u brk.

Drugi deo romana koji priča ljubavnu priču takođe je prepun klišea koji odišu jeftinim, čak banalnim tragizmom, čiji je vrhunac Minadirova smrt koji je umro od sreće jer ga je Dita zaprosila. Zaplet u vezi sa nemogućom ljubavlju, praćen pričom o proscu koji svim drugima brani da u prošnju devojci dođu, bez obzira na to što je sam odbijen, u potpunosti nameće obavezu političkog čitanja Aralicinog romana. Sve se može svesti na to da je svako odstupanje od tradicionalno utvrđenih normi u svojoj suštini fatalno i da svi likovi romana koji su pokušali da prenebregnu običajno pravo – stradaju. Kneginja majka jer je prevarila muža, knežević Prvan jer je želeo pre punoletstva da postane knez, knez Nenek jer je promenio običaje, kako u vezi sa plemstvom, tako i u vezi sa udajom kćeri, kneginjica Dita jer je sama želela sebi da izabere muža i jer se zaljubila u čoveka nižeg staleža, i konačno, vajar Minadir koji je pokušao da pređe granice između plebsa i plemstva, bez obzira na to što kod mladih ljubavnika postoji obostrana želja i blagoslov očev/knežev.

Ovo kažnjavanje transgresije, ova uzaludnost pokušaja prebega ogleda se i u tonu kojim se knjiga završava a koji kraj povezuje ne sa početkom nego sa posvetom. Roman Runolist jeste legenda koju je pripovedač čuo od sestre Domine i on je kao takvu prenosi svojoj kćeri u amanet. Naizgled oksimoronska parabola o svijanju gnezda kao pripremi za zagrobni život i o večnim ljubavima koje žive u grobu, u svojoj suštini predstavlja najbanalnije shvaćenu religioznu doktrinu o ljudskom trajanju kao vežbi za onostrani život. Drugim rečima, Runolist je roman koji predstavlja antiknjiževnost jer predstavlja antiumetnost s obzirom na to da ne čini ono najvažnije što je umetnost uvek i svuda činila – slavila život. Konačno, roman ne samo da je loše napisan, već je i opasan u prividnoj jednostavnosti bajke koja ideološki želi da uguši, potisne, spreči sve što u sebi ima imalo radosti. Zbog toga se još zanimljivijom čini ideja da neko ovakvu veselu pričicu priča nekome kome treba olakšati.

Ako vam, dakle, ova knjiga dopadne šaka ne dajte da vas zavara luksuzno krzno sa desnog ramena Oswolta Krela, a ni runolist koji stoji u finom kontrastu sa oderanom životinjom. Iza pronicljivih očiju mladog Bavarca ne krije se ama baš ništa vredno vaše pažnje, naprotiv. Pustite knjigu iz ruku i otiđite negde u šetnju. Ako još uberete struk cveta pomenutog u naslovu, možete se smatrati nagrađenim.

Vladimir Arsenić


Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar beogradskog Danasa. Piše povremeno za Think tank, e-novine.com i pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.

***

KRITIKE - novi projekt na portalu booksa.hr!
Aktivna suradnja mlađe kritičarske populacije Bookse i beogradskog Betona.

Kritičko skeniranje novih domaćih knjiga i probrane regionalne ponude (BiH, CG, Srbija). Sve ono s čim ste se htjeli upoznati i vrijednosno usporediti, samo što nije bilo nikoga da se time pozabavi.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.