Ponedjeljak
18.04.2016.

Krv nije voda

naslov knjige Između koljena autor Božica Dragaš
izdavač Algoritam godina izdanja 2015.



Extra_large_lot_i_kceri
Rubens: Lot i njegove kćeri
A+ A-
Incest kao intrigantna i uvek izazovna tema svetske literature, nije često zastupljen u postjugoslovenskim književnostima. 
 
Ako izuzmemo nekoliko dela poput Elijahove stolice Igora Štiksa ili recimo romana Romeo i Trnoružica Predraga Raosa, nećemo naići na previše ostvarenja vrednih pažnje niti u hrvatskoj niti generalno u književnostima na 'našim' jezicima. Premda je uobičajeno da tabu teme intrigiraju spisateljice i pisce, čini se da na ovim prostorima tabu teme služe samo za etiketiranje i stigmatizovanje pojedinaca, ali ređe za raskrinkavanje.
 
Prvenac Božice Dragaš, roman Između koljena, bavi se upravo tematikom tzv. konsenzualnog incesta, te odabirom svoje fabule svrstava sebe na spisak retkih ostvarenja koja problematizuju 'neuobičajene' ljubavi. Međutim, kako sam odabir tematike ne garantuje kakvoću pisane reči istog, potrebno je pozabaviti se dubljom analizom i dekonstrukcijom, kako bismo videli od kakvog je materijala roman satkan. 
 
Između koljena ne poseduje previše komplikovan plot: bibliotekarka Tinka, izuzetno posvećena svom monotonom i ponekad preformalistički uokvirenom poslu u Zagrebu, gaji u sebi te na leđima nosi jedanaest godina dugu, nadasve tajnu vezu sa svojim bratićem Borisom; na tom njenom 'leđnom prtljažniku' lepo su spakovani komplikovani porodični odnosi, njeni odbranbeni mehanizmi od istih u obliku vežbi disanja ili kontrole panike, najbolja prijateljica Milica, te polubrat Filip koji se na kraju romana pojavljuje kao deus ex machina da definitivno pomogne zaustavljanju te inkognito veze. 
 
Priznaćemo, ništa gore ne zvuči prepričavanje neke savremene hrvatske sapunice ili bilo koje sapunice koje zaposedaju nam televizijske programe. Shodno tome postavlja se pitanje kako je autorka predstavila svoje protagoniste na prvom mestu, te kako je događaje uklopila u celinu romana. Čini se da na obje razine nailazimo na probleme u naraciji. 
 
Najpre, kao jedan od problema u romanu nameće se pitanje motivacije Tinke i Borisa za upuštanje u moralno-zakonski zabranjenu ljubavnu i seksualnu vezu. Iz opisa spisateljice te pripovedanja omniscentnog naratora, do samog kraja romana ne dobijamo odgovor na pitanje da li svedočimo 'pravoj ljubavi' koja ne bira srodstvo, starost, mesto, vreme, pol ili razlike, ili je posredi svojevrsna žeđ za 'zabranjenim voćem'. 
 
Dok je Boris nekompletno izgrađen lik, koji nam se na kašičicu daje kroz dijaloge i mrzovoljne komentare, poput gorkog sirupa protiv kašljice, Tinka je lik koji bi trebalo da nam pojasni njihov odnos. Tinka je okosnica romana, alfa i omega fabule, konstanta radnje, osoba kroz čije misli prolazimo tokom čitanja, ali nam to ne pomaže previše da vidimo šta se zapravo krije iza tog njihovog odnosa. Profil njenog karaktera autorka gradi na osnovu odnosa prema majci, bolje rečeno na njenom otporu prema svom roditelju, o čemu govori i komparacija koleginice na poslu, Julijane, sa majkom: " (...) jedno jutro, dok je gola ležala na krevetu i zurila u strop, Julijanom prouzročena tjeskoba Tinki se sama od sebe imenovala: mati. Svaki bi put razmišljajući o Julijani dospjela do nje". (str. 49) 
 
Usporedba otvorene, liberalne, rečite Julijane sa njenom majkom, ženom koja je umesto uživanja 'odrađivala' vlastiti život, koja "nije praštala nikome ništa, pa ni Tinki", dovodi nas do aspiracija naše protagonistkinje da iznese svoj otpor protiv ličnosti svoje majke, predstavljući sebe kao njenu suprotnost.  Sa knjigama Borgesa i Agathe Christie u ruci, Tinka kontemplira kroz svoj život upražnjavajući ljubav i seksualni odnos protuzakonito, protiv svih očekivanja sredine i porodice, nasuprot svoje spoljašnje povučenosti.

Mogli bismo da pretpostavimo da Tinka na svim poljima svog života kanda pokušava da nadoknadi, kompenzuje svoj 'prestup' (zakonski i moralni) maksimalnom preciznošću, uljudnošću i mirnoćom, disciplinom. Dok sa druge strane, u odnosu sa Borisom kanda su utkani njen prkos prema porodičnim odnosima, društvenim okolnostima te neslaganje sa majčinim svetogledom. 
 
S jedne strane tako stoji sloboda, polje čistog užitka, dok je sa druge kompenzacija, cena koju za tu slobodu plaća. U njihovom odnosu Boris je dominantan i predstavlja potpuni predmet hvalospevisanja, citiranja i parafraziranja od strane Tinke: "Boris bi rekao kako je evolucija u svojoj ekspresiji dosljedna do besmislenosti" (str. 83). U tom diskursu 'Boris bi rekao...', autorka nam predstavlja Tinku kao nesigurnu, povodljivu i pre svega nezrelu osobu, koja retko bazira zaključke na svoijim opservacijama i razmišljanjima. Stoga nije sasvim jasno je li njena motivacija iracionalna zbog spontanog 'slobodnog pada' (Žižekov to fall in love) ili zbog opčinjenosti čovekom koji joj nudi zabranjenu ljubav kao supstituciju za sve legalnosti sa kojima se inače ne slaže previše u životu. 
 
Ništa nam se ne pojednostavljuje ni kada se na kraju radnje u romanu ušunja sin Tinkinog očuha, Filip. Upravo tada i zvanično prestaje njezina ljubav prema Borisu te rasterećena Tinka sa Filipom simbolično puši marihuanu, premda to nije njezina praksa. Metaforički to izgleda kao da Tinka u tom trenutku udiše svoje novo iskustvo (život bez skrivenog prekršaja), a tim dimom iz svog života izdiše Borisa i sve one statistike zakonskih regulativa koje se besomučno provlače kroz vasceli roman. 
 
Pored zakonskih regulativa, kroz Tinkin naučni rad se u romanu nabrajaju i primeri književnosti gde je takođe pristuna incestuozna ljubav. Međutim, zanimljivo je da je u tim nabrajanjima, gde su pomenuti Kleopatra, Lord Byron, Johann Sebastian Bach ili Charles Darwin, autorka previdela možda najbliži slučaj njenoj priči, Edgara Allana Poea, koji se tajno oženio sa svojom rođakom Virginiom
 
Na formalnom planu, vidljivo je stereotipno 'žensko pismo', koje prosto 'arlauče' iz teksta. Dijalozi likova često deluju suhoparno, bez pregoleme kreativnosti, s vidljivim primesima sterilne 'holivudske komunikacije'. Pojedini pasusi liče na savremene internetske članke o lepoti ili pravilnoj ishrani: "(...) dakle znoj izazvan stresom natkožni je sloj, do njega dolazi vrlo naglo, samo nas oblije, za razliku od potkožnog..." (str. 107).
 
Ovaj roman odista otvara pitanje incesta, tabua, zabranjenih ljubavi, što je bila obaveza više za autorku da svoje delo književnim postupkom distancira od diskursa serijskih sapunica, članaka časopisa ili jezika holivudske popularne produkcije. Autorka nam je predočila partikularnu sudbinu dvoje ljudi te pokušala pasusima o zakonima o incestu pokazati represiju državnog aparata nad zrelim ljudima i njihovim pravima. Usprkos tome što ovom romanu nedostaje temeljitost u deskripciji likova te suptilnost u književnom izrazu, prevashodno se mora apostrofirati hrabrost u odabiru tematike. S obzirom da je u pitanju prvenac autorke, ima tu prostora za napredak, možda čak i ne moramo da prve inceste 'u vodu bacimo'.
POVRATAK NA VRH STRANICE