Ponedjeljak
21.03.2016.

Lepota književne provokacije

naslov knjige Anđeo atentata : tabloid autor Svetislav Basara
izdavač Laguna godina izdanja 2015.



Extra_large_franz_ferdinand
A+ A-
Postoje autori koji iza sebe imaju toliko obimno i važno delo da, od neke tačke njihove karijere, naprosto teško možete da ih poredite sa bilo čim osim sa njima samim. Recimo, Vudi Alen. Nervozno staro momče njujorško izbacuje film godišnje već gotovo pola veka i – kako kroz svoja najbolja, tako i kroz ona druga, manje dobra izdanja – njima je izgradio čvrst diskurzivni okvir unutar koga se ti filmovi čitaju. Naprosto, njegov majstorski rukopis je toliko osoben i toliko prepoznatljiv da je postao jedan mikrokosmos za sebe. 
 
Ako fokus sa američkog filma prebacimo na književnost koja se piše na našem jeziku, onda sam gotovo siguran da ne postoji autor za koga sve ove pobrojane vudialenovske karakteristike vrede kao za Svetislava Basaru. I Basara izbacuje romane gotovo na godišnjem nivou već čitav niz književnih sezona, a svi ti romani su – uprkos nekim jasnim, pre svega, tematskim promenama – povezani jednim dosta specifičnim pismom i jednim specifičnim narativnim svetom. Naprosto, Basara, ma kojoj temi da se posveti, piše razigrano, provokatorski, sa izrazitom sklonošću ka humoru, apsurdu i preterivanjima svih vrsta.
 
Za objašnjenje tog Basarinog narativnog sveta kao zgodna metafora nam može poslužiti naslov jednog njegovog ranog romana – Napuklo ogledalo (inače, usput budi rečeno, reč je o jednom od ponajboljih romana koje sam imao prilike čitati na našem jeziku). Dakle, ono što Basara suštinski radi u svim svojim knjigama je da pred fenomene i teme kojima se bavi postavlja jedno napuklo ogledalo koje – usled svoje napuklosti – iskrivljuje sliku i karikira likove, ali, paradoksalno tome, to napuklo ogledalo služi upravo da bi se otkrili slojevi koji se ne vide u ovoj tzv. samorazumljivoj, aksiomskoj stvarnosti. 
 
On kao pisac iz knjige u knjigu na ovaj ili onaj način dokazuje tezu da je ono što konsenzusno zovemo stvarnošću samo jedna vrsta narativnog konstrukta te da uistinu kao takva ne postoji. To, dakako, ne znači da se Basara bavi nekim samodovoljnim tekstualnim akrobacijama – pogotovo to ne vredi za njegovu recentniju prozu. Naime, naročito od romana Looney Tunes i Sveta mast, svojevrsne dvotomne, kako kaže sam autor "manično-paranoične istorije srpske književnosti" – dakle, već dvadesetak godina – Basara piše o brojnim istorijskim temama koje u dobroj meri određuju i opterećuju i sadašnji trenutak u kom živimo. 
 
Međutim, njegov tretman istorijskih tema je vrlo specifičan i miljama udaljen od konzervativnog istorijskog neorealističnog romana koji u jugoslovenskoj književnosti i dalje visoko kotira kao forma. Kao što su Pajtonovci svojim filmom Sveti gral pokazali kako su najbolja dela koja se bave istorijom ona koja imaju antiistorijski pristup – jer istoriografija, zapravo, dobrim delom nije disciplina koja se bavi istorijom nego disciplina koja se bavi narativizacijom povesti da bi se postigli ovakvi ili onakvi politički rezultati u sadašnjosti – tako je i Basara, baveći se neuralgičnim tačkama istorije našeg podneblja, zapravo komunicirao sa savremenim interpretacijama te istorije. 
 
Ilustrativno je spomenuti i trenutke kada je on svojim knjigama uspevao da uzburka konzervativne žabokrečine javnog prostora u kom svi delamo. Recimo, kada je pre nekoliko godina Radoš Ljušić, nacionalno preosvešćeni istoriograf, napisao kartice i kartice teksta u kojima analizira istorijske netačnosti u Basarinom romanu Početak bune protiv dahija, a u pitanju je bio roman koji u sebi uključuje motive poput letećih ćilima, u kome je jedan od pokretača radnje društvo nerođenih istoriografa koje iz budućnosti šalje poruke srpskim velikašima u 19. veku kojima ih upućuju kako da podignu Prvi srpski ustanak. Dakle, mučenom Ljušiću nije bilo jasno ni da je roman prostor fikcije, a kamoli da je i ta njegova istorija kojom se bavi, na svoj način, fikcija. 
 
Zašto sam napravio jedan dugačak uvod u kome sam pokušao da objasnim basarijanski diskurs i diskurs javnog prostora u kojem se pojavljuju njegove knjige? Pa zato što njegov poslednji roman Anđeo atentata teško možemo posmatrati bez tog konteksta – kontekst je, zapravo, na neki način glavna tema ove knjige. Naime, ovaj roman se pojavio 2015. godine – dakle, godinu dana posle one godine u kojoj je obeležen jedan vek od početka Prvog svetskog rata i jedan vek od Sarajevskog atentata. Diljem sveta, a u srpskom javnom prostoru pogotovo, u toj je godini objavljeno nestvarno mnogo knjiga i tekstova na tu temu, a broj tribina, dokumentarnih i igranih filmova, televizijskih i radio emisija koji su na ovaj ili onaj način, iz ove ili one ideološke perspektive obrađivali Prvi svetski rat (ili, kako je to bilo popularno govoriti tih dana u Srbiji – Veliki rat) potpuno je neverovatan. Najveći broj tih medijskih istupa svodio se na trgovinu patništvom, visokoparno mrsomuđenje koje nije imalo nikakvu drugu ulogu osim da betonira temelje one smešne nepostojeće pojave koja se zove nacionalni identitet. 
 
Jasno, centralna figura tih narativa uglavnom je bio nesretni Gavrilo Princip čiji je – moram priznati, vrlo važan – simbolički kapacitet u dobroj meri prostituisan i dekontestkualizovan. Šta u takvoj atmosferi radi stari provokator i napadač velikih narativa Svetislav Basara? Pa on odlučuje da ispiše roman u kojoj će čitavu tu priču ispripovedati iz perspektive Franca Ferdinanda. I, naravno, Basara ne bi bio Basara da je izabrao neki kvazirealistički pripovedni okvir – u njegovom romanu Ferdinand nam se obraća sa onog sveta, potpuno su poništene istorijske ravni, pa tako Ferdinand komentariše i opisuje događaje koji su se dešavali stotinama godina pre njegovog života, kao i one što dolaze vek nakon njegovog ubistva. 
 
Vrlo se često kao teza povlači da je Basara neka vrsta umerenog, pristojnog desničara – i sam je nekim intervjuima i nefikcionalnim tekstovima navodio na tu stranu. Međutim, mislim da je taj iskaz nešto što navodi na pogrešan trag u čitanju Basarine proze. Naime, on zaista vrlo često koristi retoriku i argumentaciju koja bi bila primerena nekom konzervativnijem svetonazoru, ali to je zaista samo prvo i vrlo površno čitanje njegovih tekstova. Pre svega, Basara je tekstualni provokator. On se usredsređuje na hegemone narative – svejedno da li govorimo o desničarskim, religioznim, socijalističkim, liberalnim – i napada ih iz svih raspoloživih sredstava. 
 
Roman Anđeo atentata je pravi mali rudnik takvih njegovih autorskih stretegija – on ovde bespoštedno napada 'junačke' i 'tragične' istorije malih naroda, ali istom tom silinom udara i po kolonijalnim, okoštalim tradicijama velikih carevina. U tom smislu, zanimljivo je da u naslovu ovog romana stoji kvazižanrovski dodatak – tabloid. Basara shvata svu apsurdnost situacije u kojoj se cela javna sfera godinu dana na uglavnom predosadne i potpuno interpretacijski nekorisne načine bavi 'ozbiljnom stogodišnjicom', te uzima dominantan format te epohe – tabloid – i upravo te 'velike' i 'važne' istorijske događaje obrađuje u tom ključu. 
 
Tako Basarin Ferdinand donosi pripovesti iz dvorskog života Beča, uzduž i popreko razvaljuje i brojne istorijske ličnosti (kako one iz zapadnog sveta kao što su Frojd, Niče, Vagner, Gete, tako i one balkanske), ali i same istorijske procese – u ovoj knjizi ratovi izbijaju i države propadaju zbog sitnih intriga, beslovesnih seksualnih apetita i puke banalne gramzivosti i bahatosti. Basara ispisuje istoriju kao svojevrsni reality show i, tim postupkom, žestoko se suprotstavlja onome što nam realpolitika svakodnevno donosi – a to je nekakva tobože preozbiljna i uzvišena upotreba istorije koja za cilj, zapravo, samo i ima podmirivanje partikularnih interesa pojedinaca. 
 
Anđeo atentata je roman koji je zaista teško prepričati – ceo narativ je postavljen kao govor Franca Ferdinanda u kome svom posmrtnom pisaru diktira "pravu istorijsku istinu o svemu", teme nastaju i nestaju, gomilaju se digresije, likovi se pojavljuju i nestaju, međutim, sve to ne samo da je teško za prepričati, nego uistinu nije ni najvažniji i najvredniji deo romana. Kao što rekosmo, kontekst je glavni lik ovog romana i Basara svojim lucidnim narativom u kome je Vagner sitni prevarant kriv za propast Austrougarske i nastanak fašizma, i u kome je Gete kriv za sveopštu dekadenciju jer je krajem 18. veka iz istorijskog zaborava izvukao pojam 'klitorisa' (!) maestralno iskrivljuje dosadne i teške narative koji nas svakodnevno opterećuju. Maestrelno ih stavlja pred ono svoje napuklo ogledalo
 
Razumna kritika koja bi se mogla možda uputiti Basari ticala bi se toga da on ovim romanom (a i ostalim svojim delima) mnogo bolje kritikuje postojeće stanje stvari nego što ostavlja prostor za anticipiranje nekakvih novih, boljih modela shvatanja istorije, politike, umetnosti i ostalih njegovih opsesivnih tema. Mogla bi se, naravno, uputiti kritika da je Basarino odustvo 'valjanih' narativa jedna vrsta šireg liberalnog okvira (uostalom, postmodernizam zaista ide ruku pod ruku sa logikom kasnog kapitalizma, učili su nas tome doajeni kritičke teorije), ali, umetnost, na kraju, dođavola, ne mora da pruža nikakve odgovore da bi bila velika i važna. A po mom sudu, Basarino književno delo je jedan od najvažnijih i najuspelijih opusa naše savremene umetnosti jer, zaista, retko se ko sa tom dozom kreativne hrabrosti upušta u seciranje stvarnosti u kojoj živimo.

Ima autora koji su možda politički konkretniji, ali Basarine knjige – a Anđeo atentata među njima, kao sasvim reprezentativan primer - toliko su razbarušene, tekst teče neverovatnim linijama, narativ se širi u pravcima u kojima ne bismo mogli ni pretpostaviti da će se to desiti pre čitanja, da se Basari naprosto mora odati priznanje da je ubedljivo najlucidniji i verovatno jedan od najboljih pisca naše epohe.  
 
U tom smislu, ko nije ranije čitao Basarine knjige, neka slobodno uzme roman Anđeo atentata – u pitanju je dovoljno dobra knjiga da bi poslužila kao uvod u njegov opus, a tamo će ih već čekati Napuklo ogledalo, Mongolski bedeker, Fama o biciklistima, Dnevnik Marte Koen i ostala remek-dela. A ko je već čitao Basaru, znaju da je on autor čije se knjige naprosto ne propuštaju. 
POVRATAK NA VRH STRANICE