Ponedjeljak
15.08.2016.

Ljubav protiv besmisla

naslov knjige Pjevač u noći autor Olja Savičević Ivančević
izdavač Sandorf godina izdanja 2016.



Extra_large_karlobag
Foto: Moto Itinerari / Flickr
A+ A-
Pisanje ljubavnih romana na postjugoslovenskim prostorima na kojima je sve obesmišljeno i dovedeno u pitanje nije lako, a ni često, štaviše. Ipak, možda su neki od najboljih narativa postjugoslovenske književnosti upravo to – kad se skinu sve naslage istorije koja je svima već dosadila, o itekako, ali kako se nje osloboditi, kako je stresti s ramena – ljubići, u najboljem smislu reči. A možda su uspešni upravo oni ljubići koji su duboko svesni sveta koji nas okružuje. 
 
Kako bilo, padaju mi na pamet neke priče Romana Simića, Nevena Ušumovića, romani Neznanom junaku Sretena Ugričića, Mrtvo polje Srđana Srdića, Let Vladimira Arsenijevića ili Kaja, Beograd i dobri Amerikanac Mirjane Đurđević, a lista se ni izdaleka ne iscrpljuje. I to je dobro.
 
Neću otkriti toplu vodu ako kažem da je Eros ono što sve(t) pokreće i daje mu smisao. Mi se uporno borimo protiv Tanatosa u i oko sebe, a ipak, kad se bolje pogleda, kada se zaista uputi taj probijajući pogled, onaj koji ima snagu barthesovskog punctuma, iza svega stoji ljubav. I ona je, ako ne jača, ono bar jednako važna sila u Univerzumu, pa prema onoj o čaši polupunoj ili polupraznoj, u zavisnosti od ugla posmatranja, možemo sasvim slobodno reći da ljubav, a ne novac, čini suštinsku težnju svih nas. 
 
Nije stoga čudno što se i značajni filozofi današnjice poput već pomenutog francuskog mislioca, Alaina Badioua ili Srećka Horvata okreću u svojim istraživanjima i razmišljanjima upravo njoj. Život bez nje potpuno je besmislen, a onaj ili ona koji nisu voleli i zbog toga patili, nisu ni živeli.
 
Olja Savičević Ivančević objavila je ove godine dugoočekivani roman Pjevač u noći i ovaj je tekst pravi melem na ranu koju nam stvarnost neprekidno nanosi. Negde videh kako je roman okarakterisan kao plitak a dubok, što je tačno, samo bih ja ovu sintagmu obrnuo: dubok a p(l)itak. Roman dotiče sva suštinska pitanja i, kao i svi veliki romani, tužan je i nesrećan na svoj način, istovremeno bivajući pun života i pozitivne energije. 
 
Najpre pleni lakoća kojom se pripoveda, kao da je to nešto što se dešava svakodnevno, nešto sa čim se uopšte ne bori, tekst ne pruža otpor, reči se ponašaju kao stvari u sceni Merlinovog pakovanja iz Disneyevog crtaća Mač u kamenu, svet staje u torbu na jedan zamah čarobnog štapića. Ono je poput električne struje, uključiš se u kolo i iz tebe samo krene. 
 
Naravno da to nije tako i da je vreme provedeno nad tekstom ozbiljno, ali je veština s kojom to spisateljica radi odista fascinantna. U tome joj pomaže i pametno odabrana forma teksta koja se žanrovski može odrediti kao mešavina romana potrage, ljubića, romana ceste, romana u pismima, coming of age narativa, sve je to pažljivo začinjeno gomilom citata i intertekstualnih igara od kojih su neke navedene, a za nekima je moguće tragati, ali nije neophodno. Ovaj miks, sretno zamešateljstvo, prosto vas obraduje i, kao pesme Nicka Cavea, u njima osećate istovremeno ogromnu snagu ljubavi i suicida. Da, mislim da je Boatman’s Call savršen soundtrack za Pjevača u noći.
 
 
Roman je podeljen na dva dela. U prvom je narativna situacija relativno jednostavna – Naranča Peović, uspešna autorka televizijskih sapunica, kreće u potragu za Slavujem Mitrovićem, svojim prvim mužem, momkom koji je obeležio njenu mladost i zbog kojeg je upravo to što jeste. Od njega ima samo pisma, i to ne ona koja joj je slao, već tekstove koje je on ostavljao svetu, kao neki oblik konceptualne umetnosti. 
 
Put je vodi od Ljubljane, preko Splita do Bosne – što nije naivna simbolika. Naime, kako je moguće obnoviti jednu razrušenu zemlju, onu koja je stradala iznutra i spolja – jedino kroz ljubavnu potragu, kroz novo hodočašće i traženje Svetog grala. Ipak, nema u Pjevaču u noći religioznih simbola, ovde ih koristim samo kao vrstu metafore jer kako inače opisati ono što svi činimo verujući u nešto što je možda samo velika iluzija, ili pak nije? Kako poći od uzdaha u noći, od skriveno-otkrivene senzualnosti i seksualnosti, i svet učiniti boljim, učiniti podnošljivijim? 
 
Jer ljubav je, ispostaviće se, jedna vrsta smetnje. U Ulici Dinka Šimunovića dvoje vode ljubav glasno i ne daju nikome da spava, dvoje se vole ne/skriveni i to je ono što svima smeta. Ona je ono što svet ne podnosi, on zahteva tišinu, traži od ljubavnika da se povinuju njegovim sterilnim pravilima, suženim perspektivama, njegovoj mračnoj tišini u kojoj je moguće maštati o našim malim logorima. Zbog toga je ovaj roman vrlo ozbiljna kritika naših fašizama, našeg straha od slobode, večnog palanačkog uma. Sve ono što Slavuj čini i za čim Naranča traga jeste suprotstavljanje mašineriji zla, onoj koja od nas zahteva da zatvorimo prozore kad se volimo, da to radimo u usiljenoj tišini jer, pobogu, višak ljubavi je ono što može da nas ugrozi, može da nas preplavi i šta ćemo onda biti, šta će od nas ostati.
 
Naranča je uspešna u svom poslu, ona se ostvarila, ali oseća pakao u sebi, crninu koju vuče kud god krene. Zbog toga je njena potraga za Slavujem, pesnikom, street umetnikom, performerom, ono što joj konačno daje smisao, bez obzira na to da li će putovanje dovesti do krajnjeg cilja ili ne. Usput ona se priseća svog upoznavanja sa Slavujem i Helankom, taj segment sazrevanja je takođe dat kao opozicija besmislu stvarnosti, onom veselom razdoblju kad je ovim prostorima besneo rat i kad se sistem vrednosti odjednom okrenuo naopačke. 
 
Svi oni koji su uspeli da zadrže zdrav razum, oni koji se nisu odali ratničkoj i ratnoj histeriji morali su, poput protagonista romana, da se sakrivaju i drže zajedno na otočićima smisla, barkama, u nekoj vrsti unutrašnje emigracije i egzila. Međutim, sa krajem rata nije se završila ta potreba za sklanjanjem od besmisla. Upravo to u tekstu ilustruje sudbina Helanke, prijateljice i lekarke koja je odlučila da se skloni u svoje rodno selo i da tamo poput Voltaireovog Candidea obrađuje svoj vrt i odgaja svoje kćeri Strilu i Bilog Jarca. Kada Naranča stigne do Helankine kuće, potraga se završava. 
 
Drugi deo romana umnogome obrće situaciju naglavačke i daje dodatna uporišta čitanju koje sam ponudio. Naime, ljubav je i ovde centralna tačka, osovina oko koje se sve okreće, samo što je situacija obrnuta. Ona se doslovce pretara u iluziju, proizvod izvitoperenog uma, onog koji mora da bude zatvoren i izolovan, iako je pitanje normalnosti civilizacijska, a ne medicinska tekovina. 
 
Kako bilo, narativ ostavlja otvorena vrata za mogućnost da su stvari komplikovanije od onoga kako deluju, da varka zapravo i nije varka, da čak i ako jeste, to zapravo ne menja ništa. Još je Pedro Calderon de la Barca tvrdio da je život samo saN, a sve ostalo i nije bitno, jer moguće je da smo mi deo nečijeg sna, ludila, paranoje. Možda je čitav svet samo igra džinovskog novorođenčeta koje sebe naziva bogom, principom, jednim ili kako god već. 
 
U tom smislu Pjevač u noći nije nužno knjiga koja razbija iluzije, cinična knjiga, bez obzira na inherentnu tugu. Ona je zapravo na strani imaginacije, mašte, na strani literature ako hoćete. Da ne bih upao u klasičnu postmodernističku postavku o tome kako je roman ustvari posvećen pisanju i ne govori ni o čemu drugom, onda ću ovde stati. 
 
Svako je čitanje svođenje teksta na meru čitaoca, ali i mnogo manje – tumačenje će zavisiti od trenutnog raspoloženja, od životne situacije, preferenci ove ili one vrste. I ovo moje monomanijačko insistiranje na pitanju položaja ljubavi u svetu jeste tek jedno od mnogih koje roman pokreće. 
 
Interesantno bi bilo uočiti status telesne ljubavi – svi su likovi na izvestan način svesni svoje seksualnosti, čak i devojčice, Helankine kćeri, a verovatno je najinteresantnija baba, Baćeha, koja boluje od koprolalije i neprekidno izgovara najgore gadosti koje, s druge strane nisu bez smisla, odnosno, da jesu, ne bi se našle u romanu. U narativni svet ulazi samo ono što je značajno za njega, a ostalo nadograđuje naša mašta, ako joj je potrebno. 
 
Upravo je stoga insistiranje na zdravoj, razuzdanoj, gotovo antički shvaćenoj seksualnosti ona komponenta ljubavi koja je čini zemaljskom, opipljivom, snažnom. Ona je nalik na satirsku igru u kojoj je sve dozvoljeno i poželjno. Naposletku samo ona može da se probije kroz zidove i prozore u nadi da će naši malograđanski okovi spasti.
 
Splitska književnica napisala je kompleksnu priču o ljubavi, koja je zapravo vrlo jednostavna i gađa u srž problema. Ona konstatuje nedostatak ovog snažnog osećaja u svetu i stoga ga afirmiše na svaki mogući način. Na nama je da mu se, kao uostalom i romanu, otvorimo i da ga prigrlimo. Život svakako nije isti bez ljubavi, ali ni bez književnosti koju stvara Olja Savičević Ivančević.
POVRATAK NA VRH STRANICE