Utorak
02.07.2019.

Ljubavna pisma sebi

naslov knjige Igra istine autor Irena Matijašević
izdavač Hena com godina izdanja 2019



Extra_large_envelope-3217579_1280
A+ A-

Igru istine, treći roman pesnikinje i urednice književnog programa na Hrvatskom radiju Irene Matijašević, korice najavljuju kao "potresni i precizno posloženi epistolarni tekst" koji, između ostalog, pokazuje "moć pisanja, snagu literature, njezin obnoviteljski i isceljujući smisao".

Sastoji se od pisama koje junakinja Hana piše svojim ljubavnicima, prijateljicama, majci, pokojnom ocu, itd. Ona je radio novinarka, razvedena je i ima decu. Roman je motivisan povratkom Haninog fatalnog ljubavnika iz prošlosti, Aleksa, u njen život, dve godine nakon njihovog poslednjeg susreta.

Iako roman predstavlja zbirku pisama, epistolarna forma ovde je u stvari neka vrsta izgovora za pisanje. Klasični epistolarni roman, poput Nove Eloize ili Opasnih veza, ima jasan (i dinamičan i uzbudljiv) zaplet. Autori pisama su različiti junaci koji ne pišu jedno drugom samo o svojim osećanjima, već i prepričavaju događaje, što kreira i održava zaplet. Ni jedno ni drugo kod Irene Matijašević nije slučaj – ne samo što nemamo nijedno povratno pismo (jer Hana svoja pisma u stvari ne šalje), mi gotovo da nemamo opisan nijedan događaj.

Dijalogičnost u širem smislu, kakvu omogućava epistolarna forma, ukinuta je, pošto pisma nemaju svoju glavnu, komunikativnu funkciju. Dijalog ne postoji ni na nivou Haninih zapisa. Njena izjava da se "žene zaljubljuju u riječi", a da se ona zaljubila u Aleksove (str. 186.), možda bi zvučala manje patetično kada bi čitalac imao priliku da se sam uveri u Aleksovu rečitost. Osim kroz nekoliko njegovih kratkih izjava datih u vidu Haninog sećanja, u neupravnom govoru, ni on ni drugi "junaci" nigde ne progovaraju. Umesto da nam ih prikaže kroz situacije, ili ih pusti da sami progovore, autorka ih karakteriše tako što ih opisuje – Aleks je takav i takav (umetnička duša, kao Hana), Filip takav i takav (ukratko, racionalan). Izbor dijegeze umesto mimeze negativno utiče na uspešnost karakterizacije: svi osim Hane – pa i obožavani Aleks – ostaju samo imena na papiru, čitalac ni do kraja romana ne može da ih doživi kao ličnosti.

Najgore prolaze Hanine prijateljice, koje su, pored Aleksa, glavni adresati pisama. Dok su Aleks i ostali muškarci ipak kako-tako individualizovani, budući da su često predmet Haninih zapisa, prijateljice gotovo da i bukvalno postoje samo kao imena. Pošto se pisma namenjena jednoj ili drugoj ili trećoj međusobno suštinski ni po čemu ne razlikuju, njihova brojnost pokazuje se samo kao pokušaj podražavanja epistolarne forme. Istinskoj individualizaciji roman se možda najviše približava u slučaju majke, kroz savete koje ona daje Hani u vezi s različitim muškarcima, a koje Hana usput navodi. 

Pre nego epistolarni roman, ovaj tekst u stvari je neka vrsta dnevničkog zapisa (što će pri njegovom kraju u određenom smislu priznati i sama junakinja). Ali, to nije dnevnik koji ostane nakon smrti velikog pisca, već onaj koji piše osoba kojoj je samo jedno u glavi – koga od njih stvarno volim (i da li me on voli). Na to se manje-više odnosi naslov ovog romana, a to je i njegova tema. Kao što zna svako ko je nekada pisao dnevnik, dosadno je i naporno prepričavati događaj iz stvarnosti kada si zaokupiran(a) osećanjem koje je taj događaj izazvao. I to je u redu, ali to nije književnost. Pored toga što nema karaktere u punom značenju te reči, roman Igra istine u stvari nema ni priču. U njemu se zapravo ništa ne događa, on predstavlja neku vrstu romana toka svesti, ali takvog koji pokazuje koliko su "spontanost" i "prirodnost" Džojsovog ili Foknerovog toka svesti, ili pak Sternovog  "romana ni o čemu”, u stvari temeljno promišljeni, književni, ni najmanje "spontani”.

Roman Igra istine sadrži brojna sećanja na mudre reči koje je neko nekad uputio junakinji, uvek nove i nove sitnice ili okolnosti iz prošlosti kojima se sudbonosni značaj pripisuje, umesto da se tekstualno uspostavi. S druge strane, događaji iz stvarnosti, koji bi morali biti konstitutivni za junakinjino emocionalno stanje, nakratko se pomenu, a onda zaborave. Na primjer, usput saznajemo da se Hanina majka razboli i oporavlja, a izgleda da i njena ćerka odlazi na zdravstvene preglede, ali tema pisama uprkos tome ostaju Aleks i Hanina potreba za pisanjem.

Zapravo, više nego u Aleksa, Filipa, Ivana ili Davida, čini se da je Hana zaljubljena u samu sebe. Njena pisma ispunjena su izjavama poput ovih: "Nemam u sebi onaj zdravi um, jednoznačan, nesklon promjenama stavova i raspoloženja, nego brz i nepouzdan um, koji stalno vrluda" (str. 29.); "Mi [takvi] nemamo taj ego, koji daje strukturu. Imamo samo goli, jako goli afekat." (str. 60.); "Mi nismo normalna vrsta." (str. 86.) Junakinja se neskriveno ponosi time što, navodno, nije kao drugi. Sa druge strane, celina teksta, pa i nedostatak prave samosvesti – o čemu ovakve rečenice, napisane bez srama, svedoče – konstantno je demantuju. To je rascep koji bi morao biti ispunjen ironijom – ali nije.

Veoma upadljivi nedostaci u Haninoj ličnosti izgleda nisu namerni – autorska svest ne percipira ih kao nedostatke. Kada žena koja piše isključivo o sebi i svojim osećanjima (prema muškarcima) odjednom kaže da joj je za sve svejedno osim za decu (str. 135.), koju pritom nikada ne naziva po imenu, čitalac traži neki znak da je autorka ironična, ali – nigde ga ne nalazi. I čitalac koji pomisli da dolazi "rasplet" takođe je u krivu: pokazaće se da do ovakvih iznuđenih epifanija (ma u stvari mi je stalo samo do dece!), kao i u pravom dnevniku/životu, dolazi veoma, veoma često. Već u sutrašnjem pismu sve se nastavlja po starom; čitalac i ovim povodom traga za naznakom da je autorka ironična prema svojoj junakinji, ili barem samilosno svesna njenog samozavaravanja, ali ni sada je ne nalazi.

Najupečatljiviji element Hanine samozaljubljenosti jeste njena opsesija pisanjem, tačnije – sobom kao spisateljicom, umetnicom. Gotovo sa svake stranice, roman svedoči o jednom shvatanju književnosti koje bi uveliko trebalo da je prevaziđeno: "Neki dan mi je prijateljica Laura rekla da je pisanje moj bitak. Ona je filozofkinja. Ali rekla je nešto o čemu već dugo razmišljam. Pisanje mi nije ni hobi niti zanat, kako ga nekad pokušavam predstaviti. Ono je moja esencija. Dolazim do nje samo zato što sam iskrena dok to radim." (str. 19.) Za junakinju romana Igra istine, pisci su "bića koja mogu biti nadahnuta odozgo", a to je stanje milosti (str. 18.). Ona sebe vrlo ozbiljno naziva "umetnicom" i "spisateljicom", neprestano pominje "zanos pisanja", i tako dalje.

Tekst je prepun citata i parafraza kanonskih i savremenih autora, od onih očekivanih (Niče, Mali princ) do prilično neočekivanih (već pomenuti Stern, Ričard Rorti, Marko Pogačar, Nortrop Fraj); pominju se i takva imena iz popularne kulture kao što je Nina Badrić. Hana se prema svima isto odnosi: parafraze redovno predstavljaju površne romantizacije (književnosti, pa čak i teorije književnosti). Pogačar je za Hanu, koja inače rado kombinuje spisateljski i religijski zanos, "tamni romantik". Nortrop Fraj "lijepo je i davno napisao" kako je "doba ljeta romansa" (Fraj je, u okviru svoje arhetipske kritike, mislio na žanr romanse, arhetipsku sliku leta, i njihove formalne veze, dok Hana želi da kaže kako je s dolaskom jeseni "umrla ona osoba koja je žudjela za ljubavlju").

U vezi s Lakanom i fazom ogledala, Hana se pita "kad se to dogodi da povjerujemo u odraz u ogledalu da smo to mi?" (str. 217.). Na 84. stranici ona kaže da je mnoge knjige pozaboravljala, ali da "točno vidi Emmu, kako odlazi krojaču" ili Stendalovog "Juliena, kako ubija gđu Renal". Razume li Hana da je roman Gospođa Bovari duboka ironija prema naslovnoj junakinji, koja imitira ono što je čitala u knjigama, junakinji pre ispraznoj nego strastvenoj, taštoj više nego romantičnoj? A ovde bi već bilo zaista teško izbeći pitanje – razume li to autorka Igre istine? Roman nažalost ne daje povoda da verujemo kako je odgovor na ova pitanja potvrdan.

U fikcionalnom svetu ovog romana, Hana dosta rano dobija ponudu da objavi svoja pisma, na šta pristaje. U stvarnosti, veoma je teško zamisliti ovakav redosled događaja. Kao što takođe svako zna, brzo postaje dosadno slušati ili čitati sve jedno te isto o tuđim osećanjima. Roman Igra istine mogao je biti atraktivno žanrovsko štivo za one kojima nije važno da li je knjiga prema "književnim" merilima "dobra" ili "loša", "inovativna" ili "frivolna", "feministička" ili "konzervativna". Ali, delimično i zbog svoje pretenzije da pripadne kanonu imenâ koja neprestano zaziva, zadržavajući se na njihovoj površini, roman Irene Matijašević ne pokazuje ni snagu književnosti, ni njenu sposobnost da stvori smisao.

Kako onim o čemu govori tako i svojim formalnim neuspesima, on pokazuje nerazumevanje činjenice da književnost nije jednostavno stvaran život pretočen u reči. Gotovo dramska ironija koja se kreira oko ovog romana, umesto u njemu – posledica njegove istovremene naivnosti i pretencioznosti – dostiže svoj vrhunac kada se na njegovom kraju podsetimo epigrafa: "Nema kod mene ničega osim ljubavi prema riječima." 

Foto: izvor.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.