Ponedjeljak
13.03.2017.

Mrčenje hartije

naslov knjige Wilimowski autor Miljenko Jergović
izdavač Fraktura godina izdanja 2016.



Extra_large_wilimowski
Ernest Wilimowski, 1936.
A+ A-
Čuvena Kišova izjavu u razgovoru s Borom Krivokapićem o mrčenju hartije, odnosno o stalnoj zapitanosti pisca vredi li to što radi, ključna je za autorsku odgovornost, za ono što bismo u svakodnevnom govoru nazvali pružanjem maksimuma. Na isto pitanje svrhe jednako pravo imaju i čitaoci, samo što je njihova mogućnost izbora neuporedivo veća. 
 
Naprosto,  svaku knjigu koja vam je dosadna, koja vas ni na jedan način ne pomera, slobodni ste prosto da odbacite, ostavite na nahtkasni, poklonite nepoznatima jer moguće je da vama neomiljeno štivo negde ipak ima publiku. Varijable književnih ukusa beskrajne su. Čak i ako ste neko ko to radi profesionalno. Da rezimiram, svaki puta kad osetite da je autor/ka mrčio/la hartiju, moja topla preporuka je da se manete ćorava posla i da pređete na novu knjigu. Nije da ih nedostaje.
 
Utisak koji stičem čitajući Jergovićevu produkciju u poslednje vreme (nakon Oca iz 2010., na primer) jeste upravo opisano nasilje nad belom prazninom hartije/ekrana, odnosno popunjavanje i ispisivanje tekstova koji teško da imaju ikakvog smisla. Oni recikliraju sami sebe, postaju sebi svrha. Što je najgore, čitajući ih, vi shvatate da imate posla s nekim ko zaista ume da piše, ko nije lišen talenta, ali kao da već dugo to radi bez suštinske zapitanosti da li je to potrebno. Drugim rečima, kao da ispisuje i niže ponekad veoma kvalitetne rečenice bez želje da one organizuju značenje nakon što sklopite korice knjige. 
 
Poslednji roman Wilimowski koji je najpre čitan na Radio Beogradu, a zatim objavljen na poljskom, očigledno nije nov rukopis, ali to ne treba da nas se, kao čitalaca, tiče. Autor odgovoran prema sebi baviće se tekstom pripremajući ga za objavljivanje, bez obzira da li je napisan pre deset godina ili juče, neće dozvoliti nikakvu frivolnost jer ona svedoči o parafraziranom nasilju nad hartijom. 
 
A Wilimowski je upravo to. Čisto dokazivanje sopstvene moći da se tekst koji niti gradi, niti poseduje nikakav kontekst, spakuje u knjigu. Pretpostavljam da je ova knjiga objavljena iz čistog straha da ne prođe godina dana a da autor nema knjigu u knjižari jer, pobogu, to njegovi čitaoci očekuju. Ovaj 'tržišni' model koji neprekidno autore i autorke tera na produkciju, odnosno na štancovanje tekstova, doveo je do gotovo radikalnog opadanja kvaliteta, odnosno do neverovatne količine materijala koji liči jedan na drugi, čak i kada je prividno drugačiji. Problem inflacije tekstova zahteva ozbiljno promišljanje, ali važno je reći da krivica odista nije samo na strani pisaca i spisateljica, nego u velikoj meri i na onima koji od njihovog rada žive – agentima, izdavačima, štamparima, distributerima, knjižarima. 
 
Wilimowski može da se čita i kao duža novela jer mu je zahvat nekarakteristično skroman za autora. On opisuje sedmodnevno letovanje neobične poljske porodice u Mirilama Frankopanskim, iznad Crikvenice, u vreme održavanja Svetskog prvenstva u fudbalu 1938. Centralni događaj predstavlja slušanje radio prenosa legendarne utakmice Brazil-Poljska koja se završila u produžecima rezultatom 6:5, na kojoj je Ernest Wilimowski, po kojem je roman dobio ime, postigao četiri gola. Oko ovog zbivanja, koje bi moglo da stane u kratku priču, gradi se fabula koja se širi sinhronijski i dijahronijski poput kamena bačenog u mirnu vodu, ali, kao što je već rečeno, ne uspeva da postigne preko potrebnu kontekstualizaciju. Nekoliko je razloga za to, a najvažnijim se čini odabrana perspektiva iz koje je ispripovedan narativ. 
 
Preuzimajući manovski model pripovedanja, kao i perspektivu sveznajućeg i svemogućeg pripovedača, Jergović pokušava da postigne da njegov siže postane paradigmatski. Ostaje nejasno ipak za šta – za čitavu istoriju dvadesetog stoleća, obeleženu omrazom prema Drugom i Drugačijem, ili za nekakvu, treba li naglasiti, preveliku temu. Naime, ovakav način pripovedanja implicira da postoji znanje koje pretenduje na totalitet. Drugim rečima, da su stvari upravo onakve kako su predstavljene i ne mogu budu drugačije.

Istorijski gledano, neke su stvari tačne, potkrepljene izvorima, mada ima i potpunih proizvoljnosti. Lako je proverljivo da je Wilimowski odista postigao četiri gola, da je imao problem sa identitetom, da je kao stanovnik Donje Šlezije bio rascepljen između svog poljstva i nemstva, kao i da ga je bilo strah da se vrati u Poljsku nakon Drugog svetskog rata, iako nije poznato da je učinio ikakvo zlo. Međutim, to nije dovoljno da bi se tekst izdigao iznad istorije i postao literatura, prema onom modelu koji je definisao još Aristotel u Poetici
 
Međutim, povezivanje sudbine fudbalera sa okolnostima letovanja penzionisanog profesora Tomasza Mieroszewkog, njegovog sina Davida koji boluje od tuberkuloze kostiju i njihovih zaposlenika Pana Henryka i dadilje Ruže, ne odvaja narativ od banalnosti istoriografije, posebno jer postaju deo totalizujućeg pripovedanja koje pledira na jedinovažeću istinitost, što je veoma problematičan koncept. 
 
Kada je Thomas Mann (koji je neposredni ili, preko Andrića koji se u romanu pominje, posredni uzor za Wilimowskog) pisao svoje romane, on se uveliko služio ironijom. I u Čarobnom bregu čiji se motivi mogu naći u Jergovićevom romanu, ali i u svim drugim romanima, Mann je neštedimice ironizovao kako svoje junake, tako i samo pripovedanje, i tako je relativizovao totalizujući efekat koji je sveznajući i svemogući pripovedač mogao da ima. Kod Jergovića, nažalost, ironije nema ni u primisli, odnosno ukoliko je nameravana, ostala je nevidljiva. Konačno, teško bi mogao da je postigne kad je jedan od glavnih likova bolesno dete, a to nije stvar koju je na bilo koji način moguće ironijski prikazati.
 
Još neki činioci onemogućavaju ironijske postupke. Narativ se dešava pred početak Drugog svetskog rata. Davidova majka i Tomaszova pokojna supruga je Jevrejka, vlasnica hotela na Primorju je Katarina, Nemica, u reprezentaciji Poljske igraju i fudbaleri koji su poreklom Nemci, imamo, dakle, dovoljno elemenata za gotovo tipičnu srednjoevropsku tragediju. Čista slučajnost?! U tome i leži jedan od glavnih problema. Bez obzira što svemogući pripovedač može tako da organizuje narativ na način da se u njemu nađu elementi koji su mu potrebni, kod Jergovića je ova tendencioznost malo je reći preterana jer pokušava da čitaocima nametne temu koja ne sledi iz same radnje. 
 
Upečatljivije bi bilo da se insistiralo na drugoj problematici, odnosno da je razrađen odnos između meštana i došljaka, straha neprosvećenih stanovnika Mirila od Karađoza (Davida kojeg ne vide dobro pa ga zamišljaju kao đavola), ili da je precizirano ono to se dogodilo između Tomasza i Katarine u šetnji do venecijanske tvrđave, ili da se proširio nagovešten odnos između Davida i Ruže, dadilje. Sve ove teme su pokrenute, dotaknute u narativu, ali su na izvestan način nasilno zatvorene jer se narativ završio u onom trenutku kada je Tomasz odlučio da se vrate za Krakov.

Ako je sižeu tu kraj, to ne znači da se i roman završava. On na svom kraju, u vidu apendiksa, donosi ratnu i postratnu biografiju Ernesta Wilimowskog koja bi trebala da rekontekstualizuje narativ uz pomoć efekta kraja, ali uzalud. To izostaje jer ne postoji način da se poveže herojski čin Wilimowskog s fudbalske utakmice, s onim što mu se dešavalo nakon rata, a nikako s onim što je tematizovano u sižeu. 
 
Nije moguće saznati na koji je način ova knjiga primljena u Poljskoj. Možda je ona mogla da postigne nešto više jer se bavi, uslovno rečeno, tamošnjim temama. S druge strane, nisam siguran kakva je njena recepcija u Hrvatskoj, odnosno u postjugoslovenskom prostoru u kojem je Jergović prominentna figura. Prosto rečeno, ova knjiga je u opusu ovog pisca krajnje nepotrebna, u istoj onoj meri u kojoj i njegov opus u poslednjih nekoliko knjiga prosto tapka u mestu. Ne samo da ne nudi novi pogled na teme koje je već uveliko obradio u prethodnim knjigama, već se vraća pripovednim modelima koji zahtevaju ozbiljnije promišljanje, odnosno ironijski odmak. 
 
Jergović u Wilimowskom, ali i u prethodnim romanima ne nastupa kao pripovedač, nego kao propovednik, posednik istine, neko kome se ima bezrezervno verovati jer su njegovi sudovi uvek ispravni. Književnost je ovakav koncept 'bezgrešnosti' napustila negde početkom dvadesetog veka, a nakon Drugog svetskog rata je počela da sumnja u sopstvenu prirodu. Jergović kao da to previđa i/ili ne razume, a Wilimowski jasno svedoči o tome. 
POVRATAK NA VRH STRANICE