Debitantski romani najčešće se bave autobiografskim temama. Nekako je očekivano da autori pišu o onome što im je najpoznatije, ali je često prisutno i ubeđenje da svet samo čeka njihovu priču, da je ona posebna i da im je prosto od samog priviđenja palo u zadatak da je ispričaju. Neću reći da nema izvanrednih primera ovakve prakse, neki od najboljih romana u istoriji književnosti upravo su zasnovani na ovom modelu, ali da se ne lažemo, radi se o minimalnim promilima. Mahom je ovakva literatura duplo golo, kako u prozi tako i u poeziji.
U tom smislu roman
Nužno zlo Borne Vujčića predstavlja pravo iznenađenje, ali nažalost to mu je jedina pozitivna strana. Inače smatram da mlade autore treba ohrabriti što je moguće više, pružiti im podršku ukazujući na greške, ali nisam siguran da je to u ovom slučaju uopšte moguće s obzirom na okolnosti. U tekstu, naime, ništa ne valja i s pravom bi trebalo da se zapitamo kako je ovako književno nepismen roman uopšte dospeo da uđe u korice knjige. A to što je već dobio priličnu pažnju u medijima, što je knjiga objavljena u uglednoj izdavačkoj kući, što autor nastupa na festivalima i očigledno ima potporu sistema i jasno mesto u širem polju kulture, to je posebno pitanje za sociopatologiju književnosti.
Međutim, pored toga postoji još nekoliko stvari koje mi se čine unapred već pogrešnim. Rekao bih da se radi o iskrivljenoj percepciji onoga što bi literatura trebala da bude, ali i o simboličkoj moći koju ona nosi. I dalje se smatra da je u pitanju neka vrsta prestiža, da će pisanje doneti materijalne blagodeti i određeni ugled. Da je mladi autor pročitao Mannovog Tonia Krögera neke bi mu stvari unapred bile jasnije, a da je čitao još ponešto pored toga, na primer Balzacove Izgubljene iluzije, roman bi izvesno bio mnogo bolji.
Pisanje je ozbiljan posao i zahteva više od puke pismenosti i želje za uspehom. Pisci početnici danas to kao da ne shvataju, ali nisu oni jedini krivci za to. Opšte urušavanje sistema vrednosti, pojeftinjenje produkcijskih troškova i srazmerno skraćivanje vremena potrebnog za nastanak teksta samo su neki od uzroka pada prosečnog kvaliteta literature uopšte. Stoga roman Borne Vujčića nije izuzetak, pre pravilo oko kojeg bi trebalo da se zapitamo. Zašto se žuri sa nečim što je tek poluproizvod, što bi možda uz rad i odricanje moglo da bude dobro? To je pitanje za urednike i izdavače koji su uveliko zapostavili svoje kulturne misije i uživaju u pukoj proizvodnji, u štancovanju i potencijalnoj lakoj zaradi.
No vratimo se tekstu. Roman govori o maturantima, što s obzirom na uzrast pisca nije čudno, on je tek nedavno završio gimnaziju pa je to milje koji mu je poznat. Istovremeno, tekst pokušava da bude neka vrsta alegorije o savremenom društvu, o njegovom ustrojstvu posebno političkom, onome što čini da se stvari odvijaju na način na koji to čine od kad je sveta i veka. Na mikro planu jedne zagrebačke gimnazije (u pitanju je izmišljena XX.) Borna Vujčić pokušava da ispriča priču o sticanju moći i ceni koju ljudi plaćaju u toj igri. Ako tragedija i postoji u tekstu, onda je na njega nakalemljena i na silu dopisana, uopšte ne proizlazi iz likova pa je, paradoksalno, loša dramaturgija (Vujčić je budući dramaturg čija je drama izvedena u pozorištu Ulysses na Brionima) jedan od glavnih problem ovog štiva. U njemu nema životnosti, uverljivosti, verovatnog i mogućeg sve da ih tražite Geigerovim brojačem, a ni tastatura ni ja nismo pijani.
Verovatno je glavni uzrok lošeg romana što je narativna situacija postavljena naopako. Stvoreni svet odgovara onom koji poznajemo, scenografija je više nego poznata, tu su toponimi koje je moguće proveriti, ali onda kreće brljanje. Najpre ideja da predsednik razreda ima ikakvu važnost među trideset đaka, i to u završnoj godini srednje škole. Ta funkcija, ako je još ima, čak je i u socijalističkom obrazovanju bila protokolarna, a kamoli danas kada je svet, priznali to ili ne, otišao vražjoj majci u posetu. Ako ono što je glavni okvir motivacije možemo da dovedemo u pitanje, i to vrlo zdravorazumski, te da mu ne verujemo, onda je to jasan znak da nešto ozbiljno ne valja jer riba smrdi od glave i vode u kojoj pliva te hrane koju jede.
Ideja da neko poput Maksa, protagoniste te pridošlice u razred 4.a, može da se izbori da postane predsednik, odnosno vođa i neko koga će ostali bespogovorno slušati, iako se u romanu zanemaruje najmanje dve trećine učenika koji su tu kao masa, kao imaginarni narod koji on vodi (uz pomoć Desetine koja se sastoji od tri člana) i koji su mu slepo odani, naivna je ili može da funkcioniše u svetu koji ni u najmanjoj meri ne nalikuje na ovaj u kojem živimo.
Ne postoji nikakva surevnjivost prema nekome ko je došao iz mesta koje se nalazi tamo gde je bog rekao laku noć. Nema sukoba čak ni na levici. Nema sitnih zađevica, nema podlosti, nema zajebancije, ničeg, nada, zero – možemo samo da kažemo: Makse, ti si car. On se potpuno uklapa i šarmira ekipu već pri prvom pojavljivanju u 'petnaestici' u kojoj inače đaci stoje i puše na prozoru. Ne bih da svedočim o nečemu o čemu nemam pojma, ali ovo mi ne deluje ni najmanje verovatno, što, ponavljam, ne bi smetalo, pod uslovom da je stvoreni svet unapred postavljen kao različit, kao paralelan.
Roman je užasno spor. On prati čitavu školsku godinu, od prvog dana do maturalne ekskurzije i to čini prilično detaljno. Bez imalo štete mogao je biti kraći za polovinu. Ništa se ne bi promenilo. A čime mladi autor puni svoje stranice, ako već ne radnjom i dešavanjima? Neprekidno koristi ekstenzivna, učena i nametljiva poređenja kojima sebe istura u prvi plan što je nedvojben znak da se radi o neiskusnom piscu, onom koji po svaku cenu želi da zadovolji publiku. U istu svrhu su i imena pojedinih likova u romanu. Koristi se tehnikom svemogućeg i sveznajućeg pripovedača menjajući perspektive kako mu je volja, ulazi u glave svojih junaka, saopštava nam njihova razmišljanja, ali što je još gore, tumači ih i objašnjava. Kao da su čitaoci budale koji ne vide ono što je očigledno.
Gradnja alegorije i/ili parabole mora da bude neuporedivo preciznija. Ne volimo mi roman Starac i more zbog njegove banalne poruke o borbi i životu, već upravo stoga što je ta priča ispričana sa velikom dozom uverljivosti, što je Santiago živ i neposredan lik, što su borba s ribom i njeno izvlačenje na obalu dati sa velikim brojem suvislih detalja, a opet na prilično ograničenom prostoru. U Nužnom zlu imamo utisak da kreće od Kulina bana i nikako da stigne do poente, a kad konačno dođe do kraja, kao da se ne radi o istom romanu koji smo počeli da čitamo. Odjednom pragmatični momak koji ne preza ni od čega da bi došao do onoga što želi postaje depresivni vođa čiji se plan nije ostvario te kao takav mora da završi tragično. Pritom nije u pitanju plan o osvajanju sveta, već želja da razred ima najbolje ocene na kraju školske godine – mo'š misliti, kao da je to neka mudrost, sedneš pa učiš. A ni Maks nije vojskovođa niti revolucionar već predsednik razreda. I ne čak ni u Hogwartsu.
Interesantno je ipak da tekst nije ostao slep za neke od pojava karakterističnih za uzrast – neprilagođenost (Frederik i Armerije), neželjena trudnoća, promiskuitet i bulimija (Milena), ambicija i beskrupuloznost (Maks, Vladimir i Eva). Ipak u te komplikovane stvari koje se tiču stvarnosti i njenih iskušenja autor nije želeo da se meša, tek ih je ovlaš dodirnuo. O gotovo kastinskom uređenju sveta mladih, ni reči, o socijalnim razlikama koje su nepodnošljive i koje dovode decu do očaja, muk, o narkomaniji, alkoholizmu i beznađu, tišina. A upravo to je prostor da se nešto važno kaže, to su teme kojima treba da se podari glas, autentičan koliko je moguće, svakako hrabar i snažan, pa makar roman ispao slab, nikakav. Ipak, to zahteva ozbiljno promišljanje, zahteva rad, zahteva da se nešto o tome i pročita, a ne ovako, proizvoljnost do proizvoljnosti lišena bilo kakve odgovornosti samim tim što je radnja smeštena u nepostojeću školu čija se ravnateljica zove Hrvojka Starčević.
Ono što čitalac neprekidno oseća čitajući ovaj roman je takozvani transfer blama – utisak da vas je sramota zbog onoga što neko drugi radi i vi biste mu rado dobacili da prekine, da se zaustavi, ali znate veoma dobro da on to neće uraditi jer ne vidi kako stvari zaista izgledaju. Sve vreme hoćete da protresete mladog pisca za ramena i da mu kažete stani, batice, dosta je, ali on nastavlja, srlja, te konačno završi tamo kud je i pošao. Svima je jasno kako se ovaj roman pojavio i zbog čega. Međutim, kako reče Abraham Lincoln: "Neke ljude možeš da prevariš nekoliko puta, ali ne možeš da varaš sve ljude čitavo vreme."
Vreme je da shvatimo da se ne piše radi pisanja i ne objavljuje radi objavljivanja, već zato što postoji unutrašnja potreba od koje se nije moguće odbraniti. Nju ne definiše kapital, već sinergija upornog i gotovo posednutog autora ili autorke, iskusnog urednika i hrabrog izdavača. Ipak, svi nastavljamo da se batrgamo u divljem kapitalističkom i postapokaliptičnom prostoru kao da ne shvatamo da ništa nećemo postići igranjem na karte koje unapred gube.
Foto: World Bank / Flickr
