Ponedjeljak
06.06.2016.

Pisanje kao (neuspješna) terapija

naslov knjige Mogla sam to biti ja autor Marina Vujčić
izdavač Hena com godina izdanja 2015.



Extra_large_228705707_b26afccb91_b
Foto: Enrico / Flickr
A+ A-
Kao i prethodni roman Marine Vujčić u kome je pripovedala o specifičnom Boži, i najnovije ostvarenje ove spisateljice predstavlja svojevrsni omaž nezadovoljnim ljudima koji obitavaju u svojoj koži kao da su u tuđoj. Uzimajući u obzir da i prvi roman ove autorke nosi naslov Tuđi život, možemo slobodno reći da su problemi identiteta i nezadovoljstva vlastitim životom pravi lajt motiv ove autorke, koji se provlači u građenju i oformljavanju protagonista svih njenih dosadašnjih ostvarenja. 
 
Problem identiteta predstavlja svakako jedan od osnovnih motiva psihijatrije i psihoanalize, samim tim i jako privlačnu temu beletristike, osobito u današnjim 'pasjim, neoliberalnim' vremenima. Osnovna nit radnje romana Marine Vujčić Mogla sam to biti ja predstavlja život ili tačnije 'podražavanje' života psihijatrice Laure Herman, koja pod krinkom strpljivog terapeuta živi 'tuđi život' umesto svog. Paralelno sa ovom pričom predstavljena je i ispovest neimenovane pacijentkinje koja redovno dolazi kod Laure na svoju ispovednu terapiju. 
 
Ove se dve linije radnje međusobno prožimaju u romanu, postupkom naizmenične promene glava. U čitavoj mreži psihološke napetosti smešteni su i troje Laurinih pacijenata koji takođe imaju svoj zapaženi defile u fabuli: spisateljica Hilda Zrinjski, pacijentkinja Klaudija i mlađani Pavel. Dok priča neimenovane pacijentkinje ima svoj nezavisan i samostalan tok u odnosu na druge delove romana, ostatak radnje vezan je nužno za aktivnosti psihijatrice Herman unutar i van ordinacije. Štaviše, dešavanja u ovom segmentu romana možemo podeliti na dva pod-dela: na seanse pacijenata koje su nužno smeštene u ordinaciji s jedne strane, i izlet Laure sa Pavlom izvan ordinacije, sa druge strane. 
 
U prvom segmentu romana suočeni smo sa traumatičnom pričom osobe koja se suočava sa smrću supruga i oca kao uzrokom strahova i psihološke labilnosti. Ovaj deo pripoveda sama pacijentkinja u prvom licu, što nas lišava omniscentnosti i podrobnijih objašnjenja, te sužava naša saznanja o celovitosti situacije u ordinaciji. Naspram ovome, u 'drugom romanu' romana  nailazimo na neutralnog pripovedača, koji nam svojim intervencijama i odvojenom perspektivom pripoveda o osećajima svih protagonista te nužno upućuje na stanje pacijenata sa posebnim fokusom na psihijatricu Lauru Herman. Premda nam spisateljica predstavlja sudbine i ispovesti troje pacijenata, ostaje utisak da je čitava psihoterapija koju Laura vodi zapravo usmerena na glavnog pacijenta: na Lauru samu. 
 
Laura Herman predstavlja onu prvu ravan na kojoj je ovaj roman postavljen. Naposletku tematizacije identiteta u ovom delu jeste tematizacija identiteta Laure Herman, suočavanje i sučeljavanje s njenim traumama, s njenim nezadovoljstvom. U tom smislu teško je pronaći pravu granicu između nje i neimenovane pacijentkinje. Kao da se obrisi Laurinog životnog nezadovoljstva mogu nazreti u svim ispovestima, te da su sve terapije u romanu zapravo jedna jedinstvena terapija u kojoj ona pokušava da uspostavi autoseansu. 
 
Nesumnjivo je da su svi protagonisti romana suočeni sa problemom vlastitog identiteta, svoje uloge u društvu. Odmotavajući svoju priču kroz seanse, bezimena pacijentkinja nas vodi do zaključka da je cilj njezine ispovesti zapravo verbalizacija boli, pokušaj izlaska iz psihosomatskog vrzinog kola u koje je ona tragedijama upala. Međutim, na samom kraju seanse, u rečenici "Žao mi je, ali sad previše toga znate o meni da bih vas ostavila u životu." (str. 224.) postajemo svesni ne samo podatka da je suočavanje pacijentkinje zapravo suočavanje sa samom sobom, već da je istovremeno i jalovi pokušaj čina bekstva od samog sebe. Pokušaj eliminacije sebe kao najvećeg podsetnika na traumu. 
 
Svedoci smo i sudbine spisateljice Hilde Zrinski koja također pokušava pobeći od sebe kakva ne želi biti, od sebe koja nije mogla prihvatiti životni poraz i odlazak voljenog, te koja se također pokušava obračunati sa sobom finalnim aktom: započinjanjem svog poslednjeg romana (romana – obračuna sa prošlošću). 
 
U nastavku nabrajanja nalazi se Klaudija koja se takođe bori sa gubitkom voljene osobe, da bi spisak 'svih pacijenta' završili sa Laurom samom. Stiče se utisak da su svi skupa veliko ogledalo Laure Herman, te da ona na svakoj seansi ogleda sebe, svoje traume i svoje nezadovoljstvo. Možda najbolji dokaz tome jeste pojava i trećeg pacijenta, Pavela, koji je zapravo najmanje pacijent, a najviše lekar i psihijatar u čitavoj radnji romana. Njegovo ubacivanje u plot jasan je postupak autorke da intervencijom sa strane izvuče Lauru iz svoje 'kože', izvan ordinacije, izvan videokruga 'tog ogledala', te je odvede na kratko putovanje na kom će moći zaviriti kroz vrata mogućnosti -  kako je zapravo mogao izgledati njen život. 
 
Taj mali izlet Laure u vrli novi svet, u sitnu preljubu, u moguću realnost, zapravo je samo dokaz da je nemoguće pobeći od sebe (kako onomad reče Albahari u Snežnom čoveku). Iako se čini da je Pavel terapeut terapeuta, koji svojom simplifikacijom životnih okolnosti ("Manje filozofije, više života"), može pomoći doktorki Herman, ipak se ispostavlja da je on tu da bi dokazao da pomoć ne može doći sa strane, da je ona inherentna unutarnjoj borbi i osobnoj transcendenciji. "Sve što su Pavel i ona na tom izletu proživjeli (...) kao da se poništilo u tišini u kojoj su se kasno jutro vozili natrag prema Zagrebu." (str. 208.). Suočavanje sa smim sobom, sa životnim gubicima, zapravo nije suočavanje sa sopstvenim identitetom, već sa mogućnostima varijeteta više identiteta koje čovek poseduje, ili koji čoveka poseduju. 
 
Samom činjenicom da nijedna terapija u romanu zapravo nije uspešna, autorka nam želi pokazati (po svom ubeđenju) jalovost psihoterapije, po onoj Žižekovoj 'ne možemo upoznati druge jer ne poznajemo sebe'. Više je nego jasno da se problemi likova prožimaju, da se oba 'romana' u romanu prepliću, te da je njihova granica razvodnjena i nejasna. Očito je da su svi problem jedan problem, Laurin problem, stoga su neki postupci u formalnom smislu dela možda i suvišni. Tu bih izdvojio nadovezivanje krajeva glava sa počecima sledećih putem aluzija ili istih reči, prevashodno jer ne doprinose naraciji, a stvaraju utisak suvišne holivudske intervencije.  
 
Važna komponenta romana jeste njegova stilska i formalna strana. Ne mogu se oteti utisku da u nekim segmentima ovo ostvarenje formalno podseća na TV seriju Na terapiji u kojoj je također psihijatar uvučen u zavrzlame sudbina njegovih pacijenata. Dok je u prethodnom romanu Vujčić odvažno pokušala da oponaša muškog pripovedača, iz ovog romana prosto 'viri' žensko pismo autorke. 
 
Premda je u svakodnevnoj upotrebi sintagma 'žensko pismo' doživela raznorazne interpretacije, pa je shodno tome opasno na malom prostoru upuštati se u analizu istog, ne mogu da ne istaknem specifičnu strategiju pisanja spisateljice. Ako je pojam ženskog pisma u književnoj teoriji nekada bio vezan za subverzivnost, dekonstrukciju, narušavanje konvencionalne logike jezika, možemo na osnovu toga konstatovati da je danas ta 'veza' razvezana na različite varijacije tumačenja istog, te da je odvojena od tog svog originalnog porekla. Pojam 'žensko pismo' (kako onomad reče Andrea Zlatar) postao je nazivnik za ženske autorke koje se bave tradicionalnim 'ženskim' temama, shodno tome možemo konstatovati prisustvo takve trivijalne dimenzije pojma i u ovom romanu, koji pored eksplicitnosti u naslovu nudi i temeljitije obrade psihologije ženskih likova naspram muških. 
 
S druge strane, postoji i moguća pozitivistička klopka u koju možemo lako upasti počnemo li posmatrati delo iz njegove verovatne autobiografske perspektive. Iz tih razloga neću ulaziti kroz ta vrata, ali ostaje dojam da se u ovom romanu može nazreti stil pisanja za koji bismo mogli reći da je više ličan nego objektivan. U prilog tome mogli bismo izdvojiti autoreferencijalne intervencije spisateljice poput rečenice "Da je ovo, recimo roman, čitatelji bi se sada gadno razočarali." (str. 202), kao i poslednju glavu romana koja počinje relativizacijom postojanja psihijatrice Herman: "Svejedno je kako ću vas nazvati, jer vi ste i onako moj faksifikat." (str. 248). Utisak je da su ovi postupci koji bi učvrstili identifikaciju pacijenta i terapeuta možda suvišni jer je cilj već postignut. 
 
Roman Mogla sam to biti ja bavi se teškom i turobnom temom identiteta u savremenim okolnostima. Ova tema zbog svoje prevashodno društvene uslovljenosti ne može biti samo lične prirode, već je komplikovano usmerena i na socijalne okolnosti, društveni kontekst. Stoga se može reći da je Vujčić (pored činjenice da se latila zahtevne i neblagodarne rabote) ponovo na književni sto iz svoje književne kuhinje servirala priče o substituciji straha hrabrošću na staklenim nogama, o prećutanim mikrokosmosima, o izuzetnom značaju reči u lingvističkom svetu u kom živimo, te o pisanju kao svojevrsnoj terapiji. 
 
Vujčić se uhvatila u koštac sa zahtevnom tematikom iz koje se ne može izaći neozleđen (u književnom smislu). Tu bih napomenuo nedostatak humora u naraciji kao i u prethodnom romanu, ne u smislu pravljenja štiva čitljivijim, već u službi 'tragičnosti' tematike. Naglasio bih ponovni nedostatak humora kao nezaobilzane komponente u shvaćanju tragičnosti situacije. Naposletku, bili to mi ili živeli tuđi život, nema tragičnosti bez komedije i obrnuto.
POVRATAK NA VRH STRANICE