Neven Orhel:
Iskra (Fraktura, Zaprešić, 2014.)
Nisam se često nalazio u situaciji koja od mene zahteva podelu na književnog kritičara s jedne i građanina s druge strane. Uglavnom se estetički sud poklapao sa etičkim tvoreći ono što je
Danilo Kiš nazvao
(po)etika. Drugim rečima, knjige sa kojima se etički i/ili politički i/ili ideološki nisam slagao uglavnom su bile i književno neuspele, ili je makar moje neslaganje sa njima proizlazilo iz suštinskog uverenja da nešto što je etički loše ne može ni pod kakvim uslovima da proizvede umetnički uspelu književnost. S druge strane, istina je uvek višestruka i relativna. Tačnije, činjenice su nepobitne, ali postoji više od jednog načina na koji se one mogu izložiti i tumačiti. Upravo u odnosu na tumačenje možemo i moramo zauzeti est-etički stav.
Knjiga Iskra Nevena Orhela je roman samo zato što su joj bibliotekari koji su je katalogizovali dodelili takvu odrednicu. U pitanju je kič kakav se retko viđa, a posebno je zabrinjavajuće što u 2014. godini, devetnaest godina nakon Oluje i prekida ratnih dejstava na teritoriji Republike Hrvatske, dobijamo nacionalno i nacionalistički obojenu limunadu koja se prodaje kao detektivski roman. S druge strane, to je knjiga koja tematizuje jedan od najužasnijih zločina koji su srpske vojne i paravojne formacije načinile u Vukovaru, što je nepobitna činjenica. Ovčara je zločin čiji se vinovnici i dalje šetaju među građanima Srbije i to jeste zabrinjavajuće i sramotno.
Kako je, dakle, roman Iskra prokockao keca iz rukava i svoju povlašćenu etičku poziciju žrtve (Kiš i njegov roman Peščanik odmah padaju na pamet) pretvorio u razvlašćeno trabunjanje o hrvatskoj čistoti i nevinosti, učitavši u tekst sve one ideološke matrice koje su vladale devedesetih bez imalo kritičke svesti, bez trunke ironijskog odmaka, bez preispitivanja posledica koje je rat doneo.
Jer, da kažem i ono što se danas vidi neuporedivo jasnije nego početkom devedesetih, odnosno u trenutku kada je otpočela agresija JNA i srpskih snaga na Sloveniju, pa Hrvatsku, a zatim i Bosnu i Hercegovinu – rat je bio dimna zavesa za pljačku i bogaćenje pojedinaca. Njegov zadatak, po važnosti u najmanju ruku jednak ambicijama za uspostavljanje etnički čistih teritorija, bio je promena vlasničkih i odnosa moći u ekonomskom smislu i nasilna dokapitalizacija teritorije. Stoga 2014. godine nije moguće pisati roman kakav je Iskra jer znamo šta se i zašto dogodilo. Tekst koji nastaje nakon smrti lidera koji su države odveli u rat i svesno podržavali zločine i etnička čišćenja zarad interesa nove klase ili, kako to kaže Tomislav Marković kaste na vlasti, mora uzeti u obzir posledice koje sudbinu žrtava sa Ovčare čine još tragičnijim.
Izdajući se za detektivski roman, Iskra počinje upravo klasično – ubistvom. Međutim, stvari su komplikovane iz nekoliko razloga – ubistvo se odigralo u Zagrebu, 16./17. novembra 1991., a žrtva je vukovarski Srbin koji ima francuski pasoš. U jeku su mobilizacije za odbranu zemlje i policijske snage su malobrojne – svo raspoloživo ljudstvo je na frontu. Stoga se kao glavna istražiteljka na slučaju imenuje Mirna Burt, nacionalna heroina sa vukovarske bojišnice, koju je primio Predsednik lično (neimenovan, stoga veliko slovo). Postoji dodatni problem: Mirnu načelnik policije Marko Zorić interno tereti za otmicu deteta, a kako je došlo do novog slučaja nestanka devojčice, to dodatno opterećuje Mirnin izbor, ali nema se kud...
Roman se pripoveda iz nekoliko perspektiva – Mirnine, njenog pretpostavljenog Zvonka Deringaja i Marka Zorića. Ova mešavina je zgodna za manipulaciju znanjem – onim koje poseduju čitaoci, ali i onim koje likovi poseduju međusobno jedni o drugima. Istovremeno, upravo ova poliperspektivnost obezbeđuje manipulativni prostor za serviranje ideološkog obroka koji će na koncu pokazati kako sumnja nije smela da postoji i kako su svi oni koji su zli kažnjeni, a oni koji su dobri nagrađeni što unutar stvorenog sveta, što metaforički u odnosu na njega.
Istovremeno, ove perspektive obaraju tezu da je u pitanju detektivski roman jer se zločin koji služi kao okidač za narativ nije dogodio. Tačnije rečeno, zločini za koji su osumnjičene dve Hrvatice, časna sestra Cecilija za ubistvo vukovarskog Srbina te Mirna Burt za otmicu dece, nisu se dogodili i to je ono što na simboličkom nivou od ovog romana i pravi problematičnu knjigu. Naposletku, i najglupljima i najzločestijima među čitaocima mora biti jasno da one nisu mogle biti krive.
S druge strane, zločin koji se istinski dogodio i o kojem je zapravo reč u romanu nije moguće razrešiti unutar stvorenog sveta. On zahteva razrešenje na višoj instanci, na Međunarodnom sudu za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, ali i pred pravosudnim organima država koje su učestvovale u ratu, odnosno države agresora i one na čijoj je teritoriji zločin počinjen. Međutim, to se ne dešava i stoga roman traži zadovoljenje pravde u sopstvenom ideološkom i simboličkom polju, i u tom trenutku propada, ruši se jer to nije, niti može da bude zadatak književnosti.
Čini se da Iskra služi kao odbrana svega onoga što je u ime Hrvatske činjeno u ratu, bilo to dobro u vidu odbrane i žrtava koje su podnete da bi danas postojala međunarodno priznata država koja je članica Evropske unije, bilo to do određene mere dovedeno u pitanje jer gde ima rata ima i ratnih zločina (što je barem jasno kad se gleda sa ove strane Dunava i Drine, strane u čije su ime počinjeni najsvirepiji zločini u ratovima u bivšoj Jugoslaviji).
Ideja da u Hrvatskoj u tom trenutku ubistvo ostaje ubistvo i mora da se reši, bez obzira ko ga počinio (pripadnica katoličke crkve) i ko bio žrtva (vukovarski Srbin, doduše silovatelj) jedan je od ključnih, da ne kažem krunskih dokaza da je mlada hrvatska država ogledalo pravde i demokratije. A činjenica da su zločini samo umišljeni i da se srećom nisu dogodili govori da je sumnja, čak i kad služi sopstvenoj negaciji, suštinski pogrešna. 'Vaše je pravo da sumnjate u crkvu i policiju u mladoj i napadnutoj državi, ali verujte mi da je to potpuno neopravdano', kao da kaže roman svojim čitaocima. On, dakle, poput Tertulijana preporučuje da verujemo iako je apsurdno, ali ako se veruje u Hrvatsku, onda možda i nije besmisleno i neverovatno jer ona je čista, sposobna da naše sumnje razveje, da ih učini ništavnim.
Dramatičnost koja bi trebalo da raste sa svakim novim poglavljem, koja su sva obeležena tačnim datumom pred, za vreme i neposredno nakon pada Vukovara, računa na čitalačko znanje o onome šta se tamo tačno događalo. Razlika u znanju između onoga što saznaju likovi u nužnoj hronologiji naracije i čitaoci koji imaju referentno, aposteriorno znanje u odnosu na narativ, takođe treba da učvrsti ovu veru u bezgrešnost i veličinu žrtve podnete u ratu.
Naime, iako svesna da joj se muž, odnosno partner Henry, nalazi u životnoj opasnosti, Mirna Burt je spremna da istera pravdu do kraja, da reši slučaj i bude krajnje profesionalna. U njoj ni na trenutak ne postoji sumnja, ona je čvrsta i postojana kano klisurina (pardon ovo je iz drugog vremena, iz druge države), ona je štaviše sekularna i racionalna. Pater Vinko i sestra Cecilija su joj na neki način čiste suprotnosti, ona ih posmatra sa dozom gnušanja.
Pored javnih osobina, ona ima i skrivene, naslućene osobine kojima se njene muške kolege podsmevaju: iako je usvojeno dete predodređeno za smrt u kontejneru za smeće, završila je komparativnu književnost, mnogo čita i piše, istovremeno je hladna i emotivna, smirena i plaha (tipično-atipično žensko), i to je ono što je uvaljuje u nevolju. Kolege, a sa njima i čitaoci, sumnjaju u nju upravo zato što je drugačija, ali ta različitost je dobrodošla, prihvatljiva, čak i poželjna, posebno za čitaoce.
Ona ide u prilog narativu o hrvatskoj nevinosti jer je i država optužena i napadnuta zato što je različita, zato što je svoja. Ako postoji neki lik koji je željena apoteoza mlade Hrvatske, onda je to Mirna Burt. Njena žrtva će biti nagrađena. U njoj će biti začeta iskra nove države koja je rođena kao i svako dete u krvi i znoju, uz plač i vrištanje, ali u konačnici donosi radost.
Interesantno je kako se izdavanje ove knjige poklopilo sa zastrašujućim skretanjima političkog spektra udesno i ponovnim zaoštravanjem tenzija na relaciji Beograd-Zagreb, što protestima hrvatskih veterana, što puštanjem ratnog zločinca
Vojislava Šešelja na slobodu. Naravno, ovo je samo niz slučajnosti, ali umesto pronalaženja i kažnjavanja pojedinačnih zločinaca, umesto ozbiljnog promišljanja svega onoga što se dogodilo, umesto zajedničkog delovanja da bi svi napaćeni i nadasve osiromašeni ljudi kojih nije malo na ovom području živeli bolje - ne zajedno i ne u ljubavi, nego ekonomski uzdignutija čela - čitav region ponovo upada u nepotrebno zaoštravanje retorike. Mirna Burt i njoj slični likovi samo je pojačavaju, iako nisam siguran da je to bila osnovna želja njenog tvorca. Kako bilo,
Iskra je roman koji bi trebalo zaobilaziti u širokom luku.
Vladimir Arsenić
foto:
Lipnopower ***
Vladimir Arsenić (Beograd, 1972), magistrirao komparativnu književnost na Telavivskom univerzitetu. Redovni je kritičar internet portala
www.e-novine.com. Piše povremeno za
Think tank, Beton, Quorum, www.pescanik.net. Prevodi sa engleskog i hebrejskog. Sa prijateljima uređuje književni časopis
Ulaznica koji izlazi u Zrenjaninu. Ponosni je muž, otac i antifašista.
