Ponedjeljak
05.05.2014.

Za bolju prošlost

naslov knjige Jugoton gori autor Marko Pogačar
izdavač Sandorf (Zagreb) godina izdanja 2013.



Extra_large_4784621202_f6b6006e9a_z
A+ A-
Marko Pogačar: Jugoton gori (Zagreb, Sandorf, 2013.)
 
Zaključio sam da je najteže biti objektivan u kritici kada mi se knjiga dopada. Zamislite da imate ispred sebe skup tekstova, napisanih po vašem ukusu, o stvarima koje se tiču vašeg delokruga interesovanja, od strane nekog u kome delimično vidite sebe, makar svoje afinitete, i pritom je sve to pod naznakom: dnevnik (i to muzički). Ne znam vama, meni je teško biti objektivan, a iskreno ne znam da li u ovom slučaju i želim biti.
 
Jugoton gori je zbirka tekstova Marka Pogačara koji su objavljivani na web stranici Bookse, te predstavlja skup muzičkih osvrta u dnevničkom maniru na 51 bend plus tekst o smrti Tuste iz KUD Idijota, što čini ukupno 52 beleške. Tekstovi su obojeni subjektivnim doživljajima u vremensko-prostornim koordinatama, prožimajući kroz redove i osvrt na mesto na kom se autor nalazio dok je pisao tekst o pesmi, kao i na vreme kada je grupa o kojoj piše aktivno svirala. 
 
U toj (katkad gotovo lirskoj) poziciji pisca, iako se primarno bavi tekstovima pesama, ipak iz njegovih redova gotovo u svakom tekstu kroz reči pulsiraju rifovi i akordi. U svakom tekstu stiče se utisak kao da nam sam autor ponovo svira datu pesmu i da nam umesto teksta pesme prepričava sadržaj i strukturu iste. Svakako u tom smislu nije nebitno napomenuti da je Pogačar nekada i sam bio bubnjar u bendu Death Disco, podatak koji dobija na značaju tokom iščitavanja testova i prepoznavanja komotne pozcije naratora prilikom pripovedanja, pri čemu je jasno da je na svom terenu. 
 
Kritika dnevnika kao takvog jeste moguća, naročito ako je dnevnik javno publikovan, te je time poprimio drugačiju dimenziju postavši vlasništvo svakog čitaoca. Lični ukus je takođe podložan kritici (nikad nisam voleo klepetanje slovima poznate latinske 'de gustibus non est disputandum', premda ne znamo ni šta su stari Latini hteli reći, ako znamo šta su zapravo hteli). Međutim, ovaj muzički dnevnik u sebi krije mnogo više intertekstualnosti, više razina značenja, samim time i veći dijapazon konotacija od pukog nabrajanja pesama i bendova, pa se osvrtom na ovaj dnevnik osvrćemo na sve što slojevi ovih tekstova kriju u sebi.
 
Od Rundeka, preko Parafa, Partibrejkersa, Discipline kičme, Električnog Orgazma, Buldožera, Mizara, Šarlo Akrobate i drugih veličina jugoslovenske scene, Pogačar je svoje zapise proširio do Obojenog programa, Boye, Gone Bald i ostalih grupa koji su svoju slavu stekli nakon raspada zemlje. Indikativno je da je prvi talas te zamišljene terezije (muzike producirane pre i posle raspada Jugoslavije) prevagnuo brojem i imenima, pa dodavši i podatak da je autor rođen u godini kada je buktao olimpijski plamen u Sarajevu, može se steći utisak da je Pogačar sazreo muzički na bendovima koji su svoj zenit imali pre njegovog rođenja ili u vreme njegovog detinjstva. Ne bi se moglo reći da je to nešto iznenađujuće, s obzirom da je produkcija nekada bila neuporedljivo bogatija a kakvoća zvuka naprednija, značajnija. Uostalom pravi uzori su uvek u perfektu. 
 
Međutim, Pogačar nije u svojim redovima ušio samo hvalospeve i nostalgične tugovanke o muzičkoj prošlosti, već je na svojevrstan način dao značajan doprinos mapiranju jedne autentične i značajne muzičke scene u Evropi i šire. U njegove beleške tako su se pored divova kao što su EKV, Pankrti, Mizar, Film, Idoli itd. ušunjalo i nekoliko ne toliko etabliranih, objektivno manje poznatih, ali subjektivno veoma prisutnih na šuštavim vinilima i kasetama - Why Stakla, SCH, Dobri Isak, Sexa, Termiti - i još par imena. Ovim, kao i apostrofiranjem nekih kultnih događaja (spominjanje koncerta Pankrta na otvranju izložbe Mirka Ilića u Zagrebu 1977. koji se smatra zvaničnim početkom novog talasa u Jugoslaviji, str. 123.), Jugoton gori odvažno prevazilazi svoju dnevničku i beležničku strukturu subjektivne prirode, i shodno svom snažnom naslovu prelazi u značajno svedočanstvo jedne važne muzičke produkcije. 
 
Pogačara nikada nisam slušao kako lupa bubnjeve, ali mi se intuitivno čini da to radi onako kako piše, ili pak piše onako kako svira: lično, žustro, in medias res pristupom, iskreno i naposletku vično, razdragano. Njegove su rečenice pune senzibilnosti prema zvuku, prema vremenu nastanka zvuka, vremenu pisanja, s izrazitim osećajem da tu osećajnost drži van granica patetike, čak i u izrazito subjektivnim opisima poput  teksta o smrti Tuste: "Tusta je bio jedan od onih što su od bijesne djece pravili ljude. Ubrajam tu i sebe, iako ne mogu jamčiti za kvalitetu proizvoda, no Tusta tu nije niti je mogao biti kriv. Skoro trideset godina dosljedno je i predano provodio tu transakciju ostajući – kao katalizator, sto puta važniji od one bezvezne i nikom potrebne platine – pritom nepromijenjen; običan, mali čovjek iz pjesme 'Ljudi kao ja', doživotni antifašista, full time radnik u Uljaniku i punku. I to je to; nema se pred smrću mnogo za reći." (str. 127.) 
 
Piščev stil kreće se od metonimijskih minijatura do upotrebe dnevnog govora, međutim bez narušavanja harmoničnosti rečenica, te je gotovo svaki osvrt na pesmu mali poetski omaž grupi i socio-okruženju. Premda je upravo stil autora najblistavija tačka koja vam instant privlači pažnju, meni s druge strane ta spona glazbene i sociološko-subjektivne analize odaje najjači utisak. Od opaski o Bori Čorbi do "spin-offova i bendova iz Mizarove kabanice", Pogačar pokazuje sposobnost dijagnosticiranja desničarskih zastranuća društvenih ličnosti s jedne, te poznavanje jugoslovenskih mikro scena s druge strane. 
 
Prikazivanje Novog vala na vezi Ljubljana-Zagreb-Beograd, dekonstrukcija Mizara u obliku "integracije klasične post-punk/goth-rock šablona s bizantinskom tradicijom, autohtonom ritmikom, ortodoksnim pojanjem i pripadajućom ikonografijom” (str. 74), nedovoljna zastupljenost sarajevske scene u rok muzici (pa time i u redovima knjige), samo su nekoliko pokazatelja da je Pogačar potcrtao jugoslovensku alternativnu muzičku scenu i svu njenu vitalnost. U tekstovima je prisutan kontinuitet autorovih interesovanja, time i kontinuitet spomenute scene, a svojim osvrtima dezintegriše tkivo društva u kome smo živeli ili sada živimo. 
 
Jednom rečju Jugoton gori raspiruje plam žica i bubnjeva, ali i mapira čitavu jednu scenu u evropskom kontekstu. Može se pomisliti da je ubacivanjem Arsena Dedića u tekstovima, autor na tren pribegao lamentu i nostalgiji, ali samo do trenutka kad nas surovo demantuje jednim od najboljih citata o nostalgiji kog sam pročitao u poslednje vreme: "No melankolija je nostalgija za totalitetom, za izgubljenim vremenom više nego za napuštenim gradovima i ljudima, i treba je ostaviti općom, neodređenom. Pojedinačne priče ostaju izvan slike, iako su na kraju jedino one važne." (str. 117.) 
 
Nakon raspada Jugoslavije pojavio se u Beogradu muzički časopis po imenu Vreme Zabave, koji je izlazio svega tri godine. Imao sam sve brojeve tog časopisa jer tamo gde sam živeo to je bio jedini način da se muzički preživi, sve dok ih moja matera jedared greškom nije pobacala. Skoro sam čuo da su u beogradskom KST-u sve više prisuzni narodnjaci posle ponoći, pa je nestanak časopisa sad još veća praznina u mom poimanju muzičkog sveta, kao da je ovaj društveno-kulturni krah od vremena ukrao muzičku budućnost, ali s njom i prošlost. 
 
Posle toliko godina pala mi je Pogačareva knjiga u ruke i imam osećaj kao da sam veliki deo te praznine popunio ovom knjižicom od 160 i kusur strana. Prednost je što je takođe mogu nositi sa sobom. Jugoton gori predstavlja skup testova koji liče na sentimentalno muzičku-verbalnu pogaču. Testo je negde tvrđe, negde mekše, negde slađe, negde gorčije, ali pravljeno rukama dobrog pogačara. Ovde ću stati jer hleba preko pogače tražiti neću.
 
Dalibor Plečić
foto: Tusta (Alexander Carnassi)

***

Dalibor Plečić (1979., Strumica) diplomirao Opštu i komparativnu književnost u Skoplju. Trenutno na master studijama iz bibliotekarstva i informatike na Beogradskom univerzitetu. Objavljivao kritike u okviru projekta Criticize This! Pored književne kritike bavi se kreativnim pisanjem proze, scenarija, kao i izvođačkom poezijom; piše za časopis Beton, ne meša malter i igra basket.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.