Utorak
27.08.2019.

"Zanima nas vaša priča"

naslov knjige Kabinet za sentimentalnu trivijalnu književnost autor Sanja Lovrenčić
izdavač Mala zvona godina izdanja 2019



Extra_large_canva_-_white_framed_glass_window
Foto: Pedro Figueras
A+ A-


Kabinet za sentimentalnu trivijalnu književnost još jedan je epistolarni roman objavljen zimus u Hrvatskoj. Osim što govori o muzeju koji izlaže sentimentalnu trivijalnu književnost i slične dokumente o ženskom iskustvu, Kabinet je i sam jedan takav muzej. Pored pisama, on sadrži i raznovrsne priče, zatim kratke, kriptične zapise iz knjige utisaka, nacrt za izložbu. Njegova autorka Sanja Lovrenčić nagrađivana je spisateljica, pesnikinja i prevoditeljka, a novi roman potvrđuje njenu spisateljsku umešnost i sposobnost snalaženja u različitim žanrovima.

Roman počinje kada se stari kustos Kabineta za sentimentalnu trivijalnu književnost odluči na pisanje pisama pokojnoj Rozi, njegovoj nekadašnjoj vlasnici čija je zaostavština izložena. Ovo se poklapa sa trenutkom u kome on raspisuje oglas za svog naslednika, dok je Kabinetu, koji se suočava sa finansijskim problemima, potrebna obnova.

Priče kandidata koji su se javili na oglas čine većinu romana i zapravo su važnije od same radnje, koja se praktično sastoji iz kustosovih susreta sa raznim posetiocima Kabineta, uključujući tu i same kandidate. Prisustvo priča motivisano je trikom: oglas je sadržao reči "zanima nas vaša priča", što su svi osim jednog kandidata shvatili doslovno, te su sa sobom poneli tekst koji se uklapa u postavku muzeja. Mada je realistički neubedljiva, motivacija odgovara sentimentalnoj, razigranoj atmosferi romana.

Priče pokrivaju različite žanrove: SF, bajku, parabolu, misteriju, itd. Odrednica žanrovsko obično znači da delo o kome je reč treba vrednovati prema sopstvenim kriterijumima, a ne u odnosu na visoku književnost. Žanrovska književnost se smatra trivijalnom između ostalog zbog krutih konvencija koje poštuje, uvek manje-više iste, banalne strukture koja upravo i čini žanr. Pratiti oveštalu strukturu znači udovoljavati čitaočevim (strukturalnim) očekivanjima, što je pouzdan znak da je posredi trivijalna književnost. Priče kandidata – međusobno veoma različite, pa čitalac može da zaboravi kako ih je u stvari napisala ista osoba – poštuju konvencije kojima je uslovljeno prepoznavanje žanra, ali odbacuju one koje bi ih učinile zaista trivijalnim.

Na primer, Ivanova priča Crvene stope neka je vrsta prikaza istraživanja i tumačenja pojave crvenih otisaka stopala u neimenovanom gradu. Napisana je u maniru misterije i todorovljevski shvaćene fantastike (poreklo stopa je možda natprirodno, a možda i nije). Njen završetak ne donosi razrešenje, već govori o mogućim, oprečnim značenjima crvene boje.

Priča nešto starije potencijalne kustoskinje Rosvite, oličenja new age "mistifikacija i nadriliječništva" koja se Rozi "ne bi nimalo svidjela"", počinje rečima: "Bila jednom jedna sunčana vila." (str. 154.) Kustosov prezriv pogled na Rosvitu, koji vrlo verovatno ima i čitalac, učestvuje u kreiranju očekivanja, pa nam se učini sasvim logičnim što je Rosvita napisala bajku (a ne recimo Karmelinu novozavetno-kišovsku parabolu o pobuni). Ali, Kabinet se koristi stereotipima da bi ih podrio: mada se Rosvita naizgled oslanja na prosto suprotstavljanje bele i crne vile, a završava prigodnim "naravoučenijem" ["shvatili su da su njih dvije bila tek jedna" (str. 160.)], prava pouka ove priče je teško uhvatljiva – ukoliko je uopšte ima. Sanja Lovrenčić uspeva da svoj Kabinet ispuni sentimentalnom trivijalnom književnošću, a da on sam ne postane takav. Koristeći se čitalačkom/ljudskom sklonošću ka stereotipima, ona istovremeno ukazuje na nju i zbog nje kao da nas suptilno prekoreva.

Mada Rosvitina priča svakako nije trivijalna new age bajka, ona, ipak, nije ni remek-delo književnosti. Isto je i s pričama drugih kandidata. Nije lako reći šta one jesu, niti šta bi bile ukoliko bi se posmatrale van konteksta romana. Njihova funkcija ovde jeste da podriju žanrovska očekivanja, a da se istovremeno uklope u koncept trivijalne književnosti. Pored toga, činjenica da priče kandidata, koji nisu pisci, nisu briljantne, realistički je motivisana. Ipak, ostaje pitanje može li se tekst graditi na eksperimentalnim pričama sumnjivog kvaliteta.

Umetnute priče su srž Kabineta, ali ono što ih vezuje jesu kustosova pisma. Za razliku od Irene Matijašević, o čijem sam romanu nedavno pisala, Sanja Lovrenčić epistolarnu formu koristi veoma uspešno. Mada ni ovde, kao ni u Igri istine, pisac pisama ne dobija odgovore, dijalozi, a i umetnuti tekstovi, omogućavaju da se čuje više glasova i kreira ubedljiv fikcionalni svet. Pisma daju naznake prošlih događaja i kreiraju likove, i to na malom prostoru – većina kandidata pojavljuje se na svega nekoliko stranica, ali svaki od njih je posebna, individualizovana, puna ličnost, kao i kustos ili Roza. Epistolarna forma u Kabinetu ima i dublji smisao. To je forma koja se koristila u sentimentalizmu evropske književnosti 18. veka, a pored toga, pismo kao tekstualni predmet nalazi se na granici između književnosti/umetnosti i dokumenta – baš kao većina artefakata izloženih u Kabinetu.

Čitalac ne mora da zna za književni pravac da bi osetio stepen kustosove sentimentalnosti – čitava njegova ličnost deo je sveta u kome se kreće. Mada je u Kabinetu teško pronaći nešto što bi ličilo na autorski komentar, ipak se čini da je kustosov lik ironizovan. Na primer, pominjući predstojeći sastanak odbora, gde će morati da govori o mogućnostima finansiranja, on sasvim ozbiljno piše: "Budi sa mnom, draga Roza, nemoj me napustiti u tom strašnom času." (str. 127.) Često zapada u patetiku, a na nebitne događaje reaguje teatralno, ali čitaocima je uprkos tome simpatičan. I sama pokojna vlasnica Kabineta, "svetska žena" sentimentalnog imena, zapravo je opšte mesto, kao uostalom i kustosova opsesija njome. Iako konstantno predstavlja sentimentalne klišeje, roman sam nikada u njih ne zapada – kustosova patetika nije i patetika romana, roman je prikazuje, ali joj ne podleže, što pokazuje da autorka veoma dobro kontroliše svoj tekst.

Kabinetov kustos deluje kao simpatični starčić sve do poslednjih dvadesetak stranica romana, koje čine Prolog. Odluka da se tekst koji se nalazi na kraju nazove prologom implicira da ga treba shvatiti kao uputstvo za razumevanje prethodno pročitanog (uputstvo koje inače dobijamo na početku). U slučaju Kabineta, tako nešto bi nam zaista bilo potrebno. Na kraju glavnog dela romana, dve linije radnje – o izboru kustosovog naslednika i popravci zgrade – naglo su prekinute. Naše ionako neodređeno očekivanje da će se nešto napokon dogoditi iznevereno je. Prolog neće pomoći u razumevanju prethodno pročitanih događaja, on će samo uneti nešto drugačiju perspektivu.

Napisan u metafikcionalnom maniru npr. Džona Barta, Prolog je priča o troje kolega iz sveta književnosti koji posećuju Kabinet, ispresecana komentarima nepoznatog pripovedača, poput: "Ne, tako ne možeš početi, opet intelektualci, to nikoga ne zanima." (str. 183.) Prva rečenica daje znak da smo iskoračili iz kustosovog starinskog sveta u jedno samosvesnije doba. Poseta će biti opisana parafraziranjem knjiga i drugih dokumenata na koje troje ljudi nailazi tokom obilaska nekoliko spratova Kabineta. Čitamo kako žena ne treba da bude ambiciozna jer je njoj namenjena sadašnjost, a muškarcu budućnost; kako je period kada "bira i biva izabrana" (str. 191.) vrhunac njenog života; kako mora ostati dostojanstvena i ako se muž pokaže kao pijanica. Kustos kaže posetiocima: "Emancipatorske tekstove nismo uvrstili" (str. 192.), te: "Strpljivost, popustljivost, osećajnost, pjevali su zidovi Kabineta." (str. 194.) Vedar ton Prologa u diskrepanci je s onim što je tim tonom izrečeno, a budući da ironija nije drugačije naznačena do samom tom diskrepancom, tekst na momente postaje zlokoban.

Prolog nam izgleda pokazuje da smo prihvatili kustosov nekritički pogled, uzeli zdravo za gotovo izložbu koju Kabinet izlaže, ne razmišljajući o implikacijama koje "nisu uvršćene". Odrednica sentimentalno trivijalno implicitno se smešta u društveni kontekst. Bezazlenog kustosa sada vidimo kao deo patrijarhata koji posredno proizvodi književnost i iskustva koja potom sam označava kao trivijalne. Ali, ukoliko smo i promenili mišljenje o kustosu i njegovom muzeju, nije jasno koji efekat ta promena tačno treba da ima na značenje romana. Štaviše, ne možemo čak ni da budemo sigurni da je "promena perspektive" nameravani učinak teksta: ovakvo tumačenje iznuđeno je potrebom da se čitavom romanu da smisao, a zasniva se na pukoj naporednosti dva dela teksta i njihovom spoljašnjem sameravanju, a ne na unutrašnjim tekstualnim naznakama. 

U odsustvu jasnije naznake kako tumačiti roman, ostaje nam da ga čitamo vođeni njegovom temom. Možemo reći da je Kabinet zamišljen kao pokušaj blagog ironizovanja i prevrednovanja koncepta književnosti/iskustva koje sam naziva sentimentalnim trivijalnim. Ipak, to je zaključak koji ide od spolja ka unutra, umesto obrnuto, ako je moguće tako reći: jednom kada se za njega odlučimo, on osvetljava određene segmente romana, ali ti segmenti zapravo ne tvore strukturu koja prirodno ka njemu vodi. Priče kandidata dosledno su "detrivijalizovane", a protagonisti i ton uklopljeni u sentimentalni svet, ali ovo su tek preduslovi da se nešto s naslovnom temom uradi. Uprkos tome što u Kabinetu postoji narativni tok, tekst je u stvari samom sebi jednak u svakoj tački jer se značenjski iscrpljuje već u svojoj koncepciji. On je više "stilska vežba" na "zadatu temu" trivijalne književnosti, nego njeno struktuirano i narativno uprizorenje, razrada.

U skladu sa analogijom Kabinet-Kabinet, pokušaji čitaoca da odgonetne značenje romana odgovaraju kustosovim sentimentalnim pokušajima da shvati muzej, njegov "tajanstveni smisao koji mu izmiče". (str. 129.) Kao što se pokazalo na primeru "detrivijalizovane" Rosvitine bajke, pravolinijski, očekivan, previše logičan ishod odlika je trivijalne književnosti. Kabinet se konstantno njome poigrava i u detaljima je osmišljen, te bi se možda moglo zaključiti da njegov smisao izmiče, a autorski komentari i indikacije izostaju – namerno. Ukoliko je taj zaključak tačan, roman je ipak problematičan na nivou ideje. Kustos shvata da Kabinet možda "ništa ne pokušava prikazati, samo jest" (str. 129.), ali književno delo ne može da bude smeša tekstova, potpuno ostavljena čitaocu na tumačenje, a da ipak nešto znači. Potencijalna značenja delo mora da ocrta iznutra. Smrt autora je koristan koncept, ali autor ne bi trebalo da ga uzme za svoje načelo, jer bi posledica samoubistva autora, u kranjoj liniji, bila smrt književnosti.

Naravno, uprkos nedostacima, Kabinet za sentimentalnu trivijalnu književnost i dalje je veoma daleko od toga da usmrti književnost. Upravo zato je šteta što on odlučnije strukturalno ne progovara na temu kojoj je posvećen.

Foto: Pedro Figueras

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.