Ponedjeljak
15.06.2015.

Zbirka trulog lišća

naslov knjige Ushiti, zamjeranja, opčinjenosti autor Tatjana Gromača
izdavač Fraktura (Zaprešić) godina izdanja 2014.



Extra_large_4518266403_b66b1f2725_z
foto: Peter Hellberg (Flickr)
A+ A-
Vrtimo se u krug, neprekidno. Valjda je to normalan proces u književnosti, posebno ovako maloj i jadnoj kao što je postjugoslovenska. Knjige koje dolaze sve su slabijeg kvaliteta upravo stoga što činimo ustupke, ko zna čemu i ko zna kome. 
 
Književnost, danas i ovde, ne bi smela da pravi kompromise, posebno stoga što ne mora. U deideologizovanom svetu u kojem se teško nalaze ciljevi za koje vredi umreti i/ili živeti, ona ne mora da robuje ničemu i nikome. Ona konačno oslobođena od zemaljskog ropstva (A. Blok) treba da bude svoja, sebi okrenuta, samoljubiva i ekscentrična, popularno rečeno – nabrijana. 
 
Pobogu, pa zar ne primećujemo da se publika iz godine u godinu smanjuje i da pišemo jedni za druge? To je delom i stoga što pristajemo da čitateljstvu govorimo ono što ono želi i/ili očekuje da čuje. Književnost danas ne bi trebalo da vodi računa o publici, neka to ostavi drugim vrstama narativnih umetnosti, poput filma, video igrica ili televizije u kojima se ionako očekuje povraćaj uloženog novca i/ili zarada. Ona neka se stara da se vrati sebi svojstvenim merilima koja ne vode računa o tome koliko je čitalaca. 
 
Pored toga, većina naših književnika, izdavača, promotera, kritičara živi u kapitalističkoj iluziji da je potrebno širiti se, da je potrebno prodati knjigu po svaku cenu: kao da takvi poluproizvodi, bastardi kojima se podilazi čitaocima, znače nešto u ovom užasnom dobu nemilosrdnosti i večitog sada, kada je sve načinjeno tako površno, jadno, eskapistički. Književnost nije, niti može biti eskapizam jer čemu takva umetnost, такое исскуство
 
Prava literatura, les belles lettres mora da govori jezikom strašnim i čudnim, dovedenim do ivice razumljivosti, onim koji silazi do dna bića (uprkos metafizičkim metaforama i retorici), ona mora da dovede svoje potencije do paroksizma, da bude grmljavina i hladna kiša i pustinjsko sunce, da se usredsredi na emocije i stanja koja zaboravljamo, na sudbine onih koji su odbačeni i skrajnuti dok plutaju po Mediteranu u brodovlju bez mornara, dok trule u masovnim grobnicama. 
 
Žao mi je što zvučim programski, što ponavljam sve avangardne i neoavangardne mantre sa početka dvadesetog veka, ali šta drugo preostaje? Da se zarobimo u jeftine narative o sopstvenoj malograđanštini bez trunke gađenja prema istoj? Da se zavaravamo lutanjem za neoliberalnom istinom, preuzetom od mrskog komunizma, u kojoj su svi rođeni jednaki, samo su neki ipak jednakiji od drugih? Da se borimo za iluziju zvanu ljudska prava, kad se jasno vidi da se ona uskraćuju na svakom koraku, te da je samo mali procenat privilegovanih na ovoj planeti?
 
Moguće je činiti i to sa određenim dignitetom, sa stilom, književno uverljivo, berući lovorike usput, ali mene sve manje to zanima. Sve mi je draža ideja bratstva ludaka dovoljno distanciranog od sveta da može da ga posmatra sa gađenjem i rezginacijom, onako kako on i zaslužuje, te da svojim tekstovima interveniše u njegova tkiva, u njegova mračna tkanja (Dž. Milton).
 
Postojalo je ludilo, ono pozitivno, nabijeno do praska i o njemu je svedočila prva pesnička knjiga Tatjane Gromače Nešto nije u redu? Ova je zbirka definisala čitavu generaciju, razbila more predrasuda i stereotipa, te konačno otvorila put mnogim važnim pojavama u hrvatskoj i postjugoslovenskoj poeziji. Ipak, sve ono što je iz pera ove autorke nakon toga nastalo, tako mi se čini, nije doseglo značaj prvih pesama. 
 
Poslednji tekstovi skupljeni u knjigu Ushiti, zamjeranja, opčinjenosti čak napuštaju okvir književnosti shvaćene kao umetnosti i prelaze granicu self-help literature i kiča. Može mi biti jasno zbog čega je ova knjiga objavljena, ako stvari posmatram iz perspektive izdavača. Naime, prethodna njena knjiga Božanska dječica dobila je dve značajne nagrade u Hrvatskoj, Nazorovu i onu Jutarnjeg lista.Tiraž je prodat velikom brzinom. Fraktura je, dakle, htela da ostane na tom talasu i da pokupi finansijski kajmak i sa ovom knjigom, pa je njeno pojavljivanje dve godine nakon bestselera razumljivo. 
 
Međutim, iz autorske pozicije ova knjiga nema apsolutno nikakvo opravdanje jer ne zvuči logično da je autorica objavila tako moćnu knjigu 2000. godine, a onda 2014. nešto čega bi se pre četrnaest godina sramila. Jer da mi nije žao knjige kao predmeta prema kojem gajim određenu dozu strahopoštovanja (profesionalna deformacija, rekao bih), ovu bih tresnuo o zid, bacio bih je, frljnuo na neko mračno mesto na kome nikome ne bi smetala jer je ona u suštini varka, praznina, iluzija o tekstovima koji ne postoje. U njima su prazne reči, rečenice koje ništa ne znače, pasusi kojima čovek može samo da se podsmeva.
 
Zbirka heterogenih tekstova koji se na pojedinim mestima hrabro nazivaju priče, iako se radi o zapisima, nosi podnaslov lišće naneseno vjetrom, između 2004. i 2012. godine. Ovakvog ga se ne bi postideo ni najljigaviji šansonjer do Vardara do Triglava, ali i šire. Ipak, to nije sve. Književno stvaranje, ako je umetničko, a ne prosto prčkanje po jeziku, nikako ne može biti proizvoljnost kako to sugeriše metafora iz naslova. Vetar nije moguće kontrolisati, a ono što nije podložno razumskom nadgledanju (nadziranju i kažnjavanju, rekao bi Fuko) ne može biti literatura. Povrh toga, sintagma nagoveštava i problematično autorstvo jer deluje kao da su zapisi u knjizi samo skupljeni (grabuljama poput lišća), da se radi o nekoj vrsti herbarijuma, albuma u kojem čuvemo presovane i osušene biljke da bismo naučili da ih razlikujemo. 
 
Istovremeno metafora lišća govori mnogo više nego što bi to autorka htela. Naime, lišće koje stoji osam godina može ili potpuno da se osuši te pretvori u prah ili, ako je bilo vlažno, satruli i izgubi formu,pretvarajući se u kažu, kompost, humus ili nešto nalik tome. Tekstovi ne mogu biti lišće naneto vetrom, tekstovi zahtevaju rad i ne mogu se zaustaviti na trenutnoj inspiraciji čije ih je delovanje porodilo, koje je za njihov nastanak bila tek inicijalna kapisla.
 
Zapisi u knjizi bave se odnosima pripovedačice i sveta. U ovakvom tipu knjige podrazumeva se da naratorku poistovećujemo sa autorkom, ali treba po tom pitanju biti oprezan. Naime, svaki tekst podrazumeva određenu fikcionalizaciju, uključujući i onaj kojim se objašnjava postupak rukovanja štednjakom. Ovo naglašavam jer nipošto ne smemo Ushite, zamjeranja, opčinjenosti shvatiti kao dnevnik, nikakvo iznošenje intimnosti, razotkrivanje duše i slično, čak ni u slučajevima kada je jasno da je konstrukcija teksta parabola, odnosno da zahteva da u njega učitamo značenje iz referentnog sveta. Odnosi sa mužem, roditeljima, različitim instancama moći (kao u slučaju pomenutog teksta) ili opisi Austrije, Sunca i slično, nemaju, naravno za čitaoce, nikakvo utemeljenje u stvarnosti, ali nažalost ni u književnosti. 
 
Tekst 'Traganje za osi' koji se nalazi negde pri sredini knjige, valjda jer mu naslov nalaže da bude oslonac, sačinjen je od svega tri rečenice, istina složene. Njegov sinopsis izgleda ovako: a) grešila sam jer sam tragala za stvarima izvan sebe, b) oslonac treba pronaći u sebi, i c) strah me je protraćenog vremena. Nije strašno što se ova opšta mesta ponavljaju iz stranice u stranicu da bi kulminirala u ovom zapisu (ne možemo od njih pobeći, teme su iscrpljene, sve je taština - Propovednik), problem je što se za njeno opisivanje koriste iste izanđale metafore poput ove geometrijske, ili se u tri rečenice dva puta ponavlja ista apstraktna imenica 'duša' koja se, naravno, nalazi unutra, a sve ono što ne valja se nalazi spolja. 
 
Ovi tipični formulaički izrazi govore o lenjosti, o odsustvu imaginacije i ukusa, te pretvaranju književnog postupka u nešto što sa literaturom ne bi smelo da ima veze. Ovaj je tekst pretvoren u priručnik samopomoći, lišen ironije i autoironije spram teme kojom se bavi i pripovedačke instance. Biću blatantno otvoren – nije moglo tako da se piše na početku prošlog stoleća, a kamoli ovog.
 
Na stranu kvalitet ove knjige. On je neosporno nizak. Pitanje je šta je njena svrha, da li je postojala potreba da se ona pojavi u književnom polju? Čiji su se moć i uticaj u njoj ogledali, da nastavim Burdijeovu metaforu? Ne postavlja se ovde sudbinski izbor između nastavka rada ili večne ćutnje, već jednostavno želim da ukažem na traćenje talenta, papira i vremena da bi se reklo ništa. Ako to nekome donosi dobro, ja se slažem. Ipak, mislim da svi zaslužujemo neuporedivo više.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.