Utorak
08.03.2016.

Mi smo medvedi




Extra_large_spring_bee
Foto: Robert Kocher / Flickr
A+ A-
 
Izraelski pesnik Yehuda Amichai ima jednu divnu sliku u svojoj pesmi Pripreme za putovanje: "Daljine se ulivaju u ljude kao mleko u flaše ostavljene pred ulaznim vratima tokom noći." 
 
Jeste, daljine su kao mlečni talog na dnu našeg bića. Razmišljam o tome ovih dana, tačnije poslednjih sedam dana od kako me je iznenadilo belilo u dvorištu naše kuće. Prvo sam pomislio: "Gle, neko je bacio čaršav preko drveta." A onda sam iznenađeno shvatio da to nije čaršav već drvo u potpunom prolećnom procvatu. 
 
Dakle, proleće je stiglo i u naš grad. Tako je glasila tema o kojoj smo svakog proleća morali da pišemo pismeni zadatak na srpskom jeziku što smo mi uredno odrađivali. To je uglavnom bio jedan rad koji smo neprekidno ponovo zapisivali jer na kraju krajeva koliko puta čovek može da kaže da je srećan što je došlo proleće, da je zadovoljan što cveće lepo miriše i što se čuje brundanje pčela u vlažnjikavom vazduhu? 
 
Ali da se vratim izraelskom pesniku. Vraćam mu se zato što me njegova poezija ponajviše podseća na proleće. Slike koje on priziva, zatim način na koji to radi, ukazuju na činjenicu da je u pitanju veliko pesničko ime, jedno od najvećih u poeziji dvadesetog veka. U pesmi Ja sam velik i debeo on piše: "Bio sam mucavac, al otkad naučih da lažem, reči teku kao potok". A u pesmi Brz i gorak napisaće: "I što se manje volimo, više govorimo, reči, rečenice, duge, uredne. Da smo ostali skupa mogli smo postati tišina."
 
Eto, ranije ili kasnije, ja stižem do tišine. I kada pišem priče i kada zapisujem romane i kada radim na poetskim ili dramskim tekstovima, ja imam samo jedan cilj: doći do tišine. Proleće me, na neki neopisiv način, najviše podseća na tišinu. Trebalo bi da tišinu povežem sa zimom, sa belilom snega koji nagoveštava odsustvo reči, ali uvek mi proleće, taj ponovo neuspeli pokušaj prirode da se u potpunosti obnovi, donosi neku vrstu potvrde da će posle početne eksplozije boja, cvetova i zvukova, uslediti samo tupa tišina. 
 
Naravno, odmah sledi pitanje čemu sav ovaj napor da se kaže da nešto nije trebalo reći. Ali bez tog napora ništa ne bi imalo smisla. Mi govorimo zato da bismo potvrdili svoju nemost, mi pevamo da bismo bolje uživali u odsustvu pesme. Zapetljano je sve to, ali ako ne verujemo u zapetljanosti ovoga sveta, onda ne možemo verovati ni u šta. Proleće je godišnji ritual koji nas podseća na to da je upravo završena zima, godišnje doba koje je zapravo vreme smrti. 
 
Mi se budimo u proleće samo da bismo ponovo zaspali na kraju jeseni, a onda se probudili kao medvedi posle zimskog sna i potražili još ono malo meda koje je ostalo na dnu košnice. 

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.