Utorak
26.05.2015.

O šumskom snu




Extra_large_4238015473_89ba0787d0_z
Foto: Daniel Hsla / Flickr
A+ A-
Noćas sam sanjao da sam u šumi. Nije to bila neka jako velika šuma niti su u njoj vladali memla i mrak, što je doprinosilo da se nisam osećao nelagodno. Osim toga, lišće je još bilo sveže i zeleno, tako da nisam čuo neko zloslutno šuškanje sasušenog bilja koje bi me navodilo na pomisao da me prati neka zver. 
 
Sve u svemu, bila je to jedna obična šuma i najviše me je podsećala na šumu u Čortanovcima u kojoj sam pre mnogo godina, na jednom sunčanom proplanku, sa nekolicinom prijatelja uzgajao marihuanu.
 
Ali to nije davalo odgovor na pitanje zašto me je san uopšte doveo u tu šumu, na šumski puteljak koji nije bio preterano ugažen, što je značilo da njime ne prolazi previše ljudi, odnosno, da se smisao mog sna nije sastojao u susretu sa nekom osobom, poznatom ili nepoznatom.
 
Naravno, sve te dileme postavljao sam sebi posle buđenja. Nisam ispitivao samog sebe u snu, onako kako postmoderni pisac ispituje sebe i pretresa svoje namere u isto vreme dok ispisuje novu priču. Možda mi upravo stoga snovi deluju manje privlačnim od priča. 
 
San je vladar; priča je podanik. San radi sa nama šta god želi; priča se otima, ali na kraju diže ruke u vazduh i predaje se. San sve zamišlja i sve ostvaruje; priča je žrtva koja se ranije ili kasnije predaje nameri svog dželata.
 
Zar je trebalo da odem u šumu u zemlji snova da bih pomislio da je slobodno nazvati pisca dželatom? Odjednom svetlost gasne u toj šumi, vrhovi drveća počinju da poigravaju pod naletima vetra, tlo pod nogama postaje ljigavo i smrdljivo, žbunovi su prepuni trnja, a izdaleka dopire dahtanje mitske nemani o čijem postojanju su me blagovremeno upozorili meštani, ali ja ih (kao i uvek) nisam slušao, odbijajući (kao i uvek) savete dobronamernika i uveren (kao i uvek) da ako sam ja u pravu, onda su svi ostali u krivu.
 
Koja greška! Kakva nadmenost! Koja samouverenost!
 
Trebalo bi da budem manji od makovog zrna! Da vidim slabije od krtice! Da sam gluv kao prestareli jazavičar! Da sam trom kao lenjivac! Da sam nadmen kao paun! Da sam gadan kao šugavi pas! Da sam smrdljiv kao zgnječena smrdibuba!
 
Nikad više neću kročiti u tu šumu, zavetujem se sebi mada mi je krajnje nejasno kako mislim da ispunim to obećanje u snu! Možda bi trebalo da se zavetujem da neću više kročiti ni u jednu šumu na javi, ma koliko ona bila privlačna. Pa čak i ako doznam da je u nju već stigla Crvenkapa u crvenoj haljini i crvenim gaćicama...
 
Uostalom, zaključujem, meni su uvek bili draži Snežana i plavčasti cvetni dezeni. O patuljcima i da ne govorim...

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.