Utorak
12.01.2016.

Ponavljanje




Extra_large_albahari
Foto: Matt Chan / Flickr
A+ A-
Sada kada je sva halabuka oko dočeka Nove godine uglavnom završena (s tim što je u ovom kutku sveta u kojem sada prebivam preostalo još da se dočeka pravoslavna Nova godina), pravi je trenutak da se zaviri u tekst u kojem sam pre godinu dana zapisao svoje zavete i naveo šta sve mislim da uradim tokom, tada glanc nove, 2015. godine. Da li sam izneo neke realne zamisli ili se ono što sam najavio može shvatiti kao ilustracija reči: 'Mnogo hteo, mnogo započeo', koje su ispisane na nadgrobnom spomeniku Branku Radičeviću. (Naravno, ne prepisujem ceo tekst koji je, u Brankovom slučaju, dopunjen iskazom: 'Čas umrli njega je omeo.')

Prva stvar koju sam poželeo bila je da privedem kraju moj novi roman. Nažalost, to se nije desilo. Do danas sam, naime, napisao oko 120 stranica, što odgovara približno prvom delu romana. Ostaje mi još da napišem isto toliko da bi roman stigao do predviđenih 250 stranica, što nameravam da učinim do početka leta. Inače, opravdanje za nenapisan roman vidim u dosta obimnom trudu oko pripreme mojih izabranih dela koja su se pojavila prošle jeseni u izdanju Čarobne knjige. Ali, doista nema potrebe da se traže 'krivci' za moj nedovršen roman. Sve ionako postoji na nekom višem nivou smisla, što će reći da je neko sasvim drugi zadužen za to da donese moj roman na svet. Ja u tome samo igram ulogu zapisničara, to je sve.
 
Moja druga odluka ili namera bila je da napišem novelu sa radnim naslovom Ljubavna priča o teniskom laktu Ralfa Samuila i ušnih hrskavica rukometašice Ljubinke Spajić. To sam nameravao da spojim sa pričom o Veneciji (koju sam takođe morao da napišem do jeseni 2015.godine). Međutim, priča o Veneciji se otrgla i sastavila sama za sebe, tako da su meni ostala dva bolna lika sa kojima i sad ne znam šta da radim. Možda će im ova godina biti srećnija. Bilo kako bilo, to što sam uradio predstavlja ipak neuspeh. Da li sam uopšte ispunio neku od odluka koje sam doneo krajem prošle godine?
 
Treća po redu bila je čvrsta namera da svakog dana prošetam zemunskim kejom od hotela Jugoslavije do restorana Šaran i nazad. U slučaju da duva čuvena beogradska košava bilo mi je dopušteno da, umesto tom putanjom, prošetam centrom grada: od Karađorđevog trga do Muhara i nazad. Međutim, gotovo ništa nisam uradio na tom planu i umesto da prođem tu putanju 365 puta u protekloj godini, prešao sam je, u najboljem slučaju, pedesetak puta. Nedovoljno, doista nedovoljno.
 
Ništa bolje nisam prošao ni sa četvrtom velikom odlukom: da redovno vežbam Tai-ći. Još uvek tražim dobre patikice za vežbanje te borilačke veštine koja dovodi telo i um u spokojno stanje i ravnotežu. No, ne gubim nadu da ću ih pronaći, kao što ne gubim nadu da ću sve ove odluke uspeti da ostvarim tokom 2016.godine. Ali da li to znači da prošlu godinu treba da smatram neuspešnom? Da sam je završio kao đak ponavljač, kao neko ko nije bio u stanju da savlada predviđeno gradivo? To pitanje me tera da posegnem za drugi izvor mudrosti, u knjigu latinskih sentenci, gde nalazim utehu u poslovici Repetitio est mater studiorum, odnosno 'Ponavljanje je majka nauka.'
 
Videćete, ove godine biću odličan.

***

Tekst je nastao u sklopu projekta Prošireni estetički odgoj (Aesthetic Education Expanded) koji je financiran u sklopu programa 'Kreativna Europa' Europske unije.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.