Više ste puta rekli kako vam djela nisu linearno ispričana zato što ni život nije linearan. U većini vaših knjiga postoje autobiografski elementi. Koje su linije obilježile vas život – bez obzira na to možemo li ih prepoznati u vašim kratkim pričama i romanima ili ne?
Ne znam da li je u pitanju jedna ili više linija, ali vidim nekoliko segmenata koji ih uobličavaju. Znam da mogu da zazvuče kao šablon – međutim, naši životi najčešće jesu zbir šablona, voleli mi to ili ne. Dakle, ono što je obeležilo moj život jesu - srećno detinjstvo, hipi mladost, spokojne srednje godine i pomalo neprijatno klizanje prema starosti. Sve to je začinjeno mojom neverovatno velikom (i naivnom) verom u ljudsku dobrotu, slepilom i zapušenim ušima pred ratnim huškačima i dobrovoljnim izgnanstvom kao jedinim načinom da se izađe iz začaranog kruga stagnacije. Jedan, moglo bi se reći, običan život, ali život u kojem sam bio, i jesam i dalje, beskrajno srećan što sam deo tog čuda, što sam, najjednostavnije rečeno, živ.
Jesu li pisanje i prevođenje u vašem životu paralelni procesi ili se ponekad više posvetite pisanju, a ponekad prevođenju?
Poslednjih desetak godina prednost dajem pisanju, ali sve do tada to su bili paralelni procesi, s tim što je prevođenje često izbijalo u prvi plan. Sada više pišem nego što prevodim zbog toga što, kao prvo, želim da napišem što više (a i muze me redovno posećuju), te zbog toga što više ne osećam toliku privlačnost u činu prevođenja. Za mene je prevođenje uvek bilo neka vrsta otkrivanja i prevodio sam pisce koji uglavnom nisu bili poznati našim čitaocima i izdavačima. Sada to treba da rade novi naraštaji prevodilaca, jer je za formiranje novih pisaca bitno da znaju šta i kako se piše u svetu. Niko ne može da opstane zatvoren u svom malom dvorištu.
Mnogi ističu kako je za čitanje vaših knjiga potrebno uložiti određeni napor. Doživljavate li to kao kompliment?
Za mene je to najveći kompliment jer smatram da knjiga zapravo nastaje kao kombinacija dva napora – piščevog i čitaočevog. Lepo je ponekad pročitati knjigu koja ne zahteva nikakav napor, ali lepše je – bar je meni kao čitaocu tako lepše – kada se čitanje pretvori u određeni intelektualni napor, kada vas tekst uvuče u sebe i zahteva da se borite s njim, da ga, zapravo, dograđujete. Stoga volim da pišem u dugim bernhardovskim pasusima koji su, u suštini, lavirint sa podom pokrivenim živim peskom koji za tren oka proguta nespretnog čitaoca ili onog koji predugo okleva. Doduše, nekada taj lavirint proguta i svog autora, ali to je već druga priča.
Željela bih provjeriti jedan biografski podatak iz posve nepouzdanog izvora: kažu, naime, da ste studirali pet fakulteta...
Pet? Ni na onom jednom (Filološki fakultet u Beogradu) nisam bio uspešan, šta bih radio na još četiri? Ne, ja nisam nikada bio uzoran školarac, čime se, naravno, ne ponosim i uvek ću mlađima savetovati da, u tom pogledu, ne slede moj uzor. Postoje razni načini da se stigne do raznih znanja, ali uvek treba pratiti nit formalnog obrazovanja. Alternativna znanja su nešto drugo, za njih uvek ima dovoljno vremena.
Znanstvenici kažu da identitet može biti višestruk (regionalni, nacionalni, kontinentalni). Vas određuju kao srpskog pisca židovskog porijekla. Rođeni ste na Kosovu, sad živite u Kanadi. I Hrvatska i Srbija na putu su prema Europskoj uniji. Kako doživljavate pripadnost Europi sad kad živite na američkom kontinentu? Je li Europa ikada bila dio vašeg identiteta i je li odlazak u Kanadu utjecao na vaš doživljaj sebe kao pripadnika 'starog kontinenta'?
„Jednom Evropljanin, uvek Evropljanin,“ to bi, možda, bio najsažetiji odgovor na vaše pitanje. Dok sam živeo u Evropi, magija Amerike je bila veličanstvena. Međutim, kada postanete deo te magije, odjednom uviđate da nje baš i nema u tolikoj meri. Svaka magija je varka. Ranije ili kasnije shvatate da su sve to samo senke, odrazi u ogledalima. S druge strane, ja volim mešanja raznih identiteta, sve one crtice koje stoje između raznih odrednica, jer to mešanje oslobađa od prevelikih stega jednog jedinog identiteta koji se često pretvara u svojevrstan zatvor duha. Mešavina identiteta nudi veću otvorenost, spremnost na uvažavanje i razumevanje, povećanu sposobnost upoređivanja (odnosno, učenja) i, također, veću meru uviđanja vlastitih grešaka i predrasuda. U tom smislu, život u jednom multietničkom, multikulturnom društvu kakvo je kanadsko predstavlja, za mene, odličan izbor, ali i stalno podsećanje na izazove pred koje nas takvo društvo stavlja.
U jednom hrvatskom listu napisali ste članak u kojem govorite o Zagrebu kao o svom gradu. Sad već 13 godina živite u Kanadi. Mnogi pišu kako ste tamo pronašli mir – mir koji vam je potreban, između ostalog, kako biste pisali i stvarali. Možete li ukratko opisati svoj doživljaj Calgaryja?
Poslednjih godina ovaj grad doživljava neverovatan ekonomski napredak zahvaljujući bogatim nalazima gasa i naftnih škriljaca, tako da je nedavno postao grad od preko milion stanovnika. Ovaj deo Kanade je nešto kao američki Teksas – glavni su kauboji i naftaši. Na svu sreću, naftaši ulažu u kulturu, tako da Kalgari nije neka rupa na raskršću svetova. Ono što me posebno privlači jeste blizina Stenovitih planina, nešto najlepše što može da se desi čoveku koji je odrastao u ravnom Sremu, pored Dunava. Ipak priznajem da bi, bez interneta, osećanje izolovanosti – ili, ako hoćete, osećanje da živite u provinciji – bilo veće. Internet je, zapravo, ukinuo provinciju (koja se definitivno preselila tamo gde joj je mesto, u čovekov um) i omogućio da, bar u tom pogledu, svi budemo isti.
Razgovarala Nelija Vržina
Više o Davidu Albahariju pročitajte ovdje.
