Sai Baba Karadžić

Savremenoj srpskoj književnosti se štošta može spočitavati, zlobnici čak kažu da šta god da ustvrdite da joj je mana  – nećete pogrešiti. Duhovitost je svakako nešto za šta se i bez preterane zlobe može reći da jeste nešto što joj hronično manjka, osim ako ne poverujete raznoraznim kritikama koje s vremena na vreme pokojeg autora proglase za 'urnebesnog' ili pak 'neodoljivo osvežavajućeg'. Ovakve kvalifikacije se najčešće odnose na one pisce koji svoj smisao za humor, a neretko i cinizam, iskazuju tako što u svojim literarnim delima prenose anegdote (pa budu 'urnebesni')  ili lako razumljive aluzije (tad su 'neodoljivo...') na sukobe i svađe iz stvarnog srpskoga književnog života.

Da se to prenošenje abrova u književnost ne bi shvatilo kao tablodizacija proze, smisli se lepo opravdanje u vidu post-post-post...modernističke detrivijalizacije realiteta, metafikcionalizacije referencije ili kakve druge vrag-bi-ga-znao-šta-’oće-da-kaže floskule, i onda su svi, kao zadovoljni. E, sad, ako se i složimo da ovako rastumačena i protumačena spisanija kvalitetom prebacuju preko žute štampe, ne može se izbeći utisak da sve pomalo podseća na zajedničko razgledanje fotografija sa letovanja: ako ste na njemu bili, tri iskežene budale će vam izmamiti osmeh jer znate kontekst; ako niste, molićete boga da se slajd šou što pre završi.

Za Mirjanu Ðurđević sam prvi put čuo kad su mi se silne tetke, kume i jedna majka vratile sa zimovanja i svaka od njih mi ponosno saopštavala da je ne samo čitala knjigu već da se i otimala za istu. Tad su mi, isključivo iz njihove ruke, pokazale Deda Rankove riblje teorije.

Kakav sad deda Ranko, pomislio sam i olako Mirjanu strpao u koš sa nečim što bi se moglo nazvati old-čiklit; znate, one knjige na koje se sredovečne žene pomame jedno leto i obično zaključe kako to nije ništa posebno i kako su još jednom pogrešile što su se uopšte i dohvatale literature kad ima toliko sadržajnijih španskih serijica. Elem, onda sam za Mirjanu čuo još sa nekoliko strana, zatim doznao da joj je Nenad Šaponja izdavač i sad je već bila u pitanju drugojačija percepcija. Na Deda Ranka se još uvek čekao poduži red i zato sam uzeo Ðakuzi u liftu i shvatio da Ðurđevićeva svakako ne spada u one sa kojima morate letovati da biste razumeli humor njenog fotografskog umeća. Prvo, žena je podaleko od onog što bi se moglo okarakterisati kao profesionalno (deformisano) književno jezgro, naime, profesor je na Višoj građevinskoj školi gde predaje nešto o prostornom planiranju, ako se ne varam, a u Ðakuziju upravo i govori o 'struci'. Naime, Beograd je odavno poznat po nenormalnoj divljoj gradnji, kruži i legenda da postoje čak i momci koji se mogu iznajmiti da legnu ispred buldožera zaduženog za rušenje nelegalnog objekta, jer se takve nastambe po zakonu mogu srušiti samo ako nisu stavljene pod krov. Onda vi lepo iznajmite nekoliko njih da zamajavaju bageristu dok iza vas zidari samo ređaju grede i čim postavite nešto što sliči krovu, na konju ste, niko vam više ništa ne može. A kud sve to vodi, Ðurđevićeva je i više nego plastično opisala u svom romanu. Idealan kolaps grada počinje kućom koja se otkliza na Bulevar revolucije sa sve nojem što ga čuvar uzgaja u njoj da dopuni nisku nadnicu. Tu je još i neverovatan pljusak, revnosni čistači ulica koji lepo odu kući kad vide da su zapušili kanalizaciju, auto koji se pokvario na najnezgodnijoj raskrsnici... Ukratko, noćna mora za svakog ko je zaista revnostan a posao mu je ono čime se Mirjana Ðurđević bavi.

E, baš to što se 'ne bavi' književnošću, a uzgred još ume da nasmeje čitaoca, verovatno joj je bila glavna smetnja da 'uspe' u ozbiljnoj literaturi gde je važno sve drugo osim čitanosti, pa sem jednog užeg izbora za NIN-a (a i tu je verovatno uglavljena da bi se žiri kurtalisao old čik pritisaka), Mirjanu Ðurđević retko da je ko shvatao za ozbiljno.

Međutim, stvari sad stoje drugačije. Za dva dana rasprodat je njen roman Prvi, drugi, treći čovek, traže se Mirjanine izjave, pljušte ponude za prevode na brojne strane jezike... U čemu je stvar? Pa u tome što se u tom romanu radi o brojnim agentima brojnih službi koji jure jednog jedinog psihijatra što malo ordinira u zabačenom beogradskom dvorištu, a kad zagusti, iz gepeka recituje poeziju, prevashodno rusku. Zvuči poznato?

Iako je Ðurđevićevu konačno 'proslavilo' tek kad je uhvatilo Radovana, ovde se pak uspeh nikako ne može objasniti narodnom izrekom o slabovidoj koki i zrnu. Zapravo, suština humora Mirjane Ðurđević se zasniva na istinskoj detabuizaciji srpskih svetih krava i ne samo demistifikaciji već i sprdnji sa onim što nikako nije poželjno za dirati poput Službe, Akademije, čak i najstarijeg sačuvanog srpskog (?) zapisa, Miroslavljevog jevanđelja. Naime, ono što mi vidimo spolja i što laicima izgleda zastrašujuće (npr. građevinska mafija koja u poslednje vreme po beogradskim ulicama ostavlja više leševa nego ona 'prava' - što trguje starim dobrim narkoticima) ili pak suviše ozbiljno (dvor naručioca Jevanđelja raskalašniji je nego le château Luja XIV u tumačenju neprevaziđenog Mela Bruksa, šta li je Mira uradila sa akademicima u svom romanu Ubistvo u akademiji nauka još nisam stigao da saznam), Ðurđevićeva oslikava iznutra.

S tim da su ti svetovi pervertovani do krajnosti, ono čega se pristojan svet plaši ili barem zazire kroz Ðurđevićkinu prizmu funkcioniše zahvaljujući neverovatnoj količini gluposti, sujete i nadasve improvizacije te tako 'nekog' psihijatra tajno voze u gepeku olupanog, 'perjarskog' mercedesa u kom se inače švercuje toalet papir.

Nakon Mirjaninog filtriranja, talog devedesetih izgleda zaistinski urnebesno, bez kritičarskih mrmljanja. Ali kad pomislite da je košmar u kom smo živeli petnestak godina i čije tragove osećamo i danas, možda zaista i počivao na tolikoj količini umobolnosti i primitivizma, Ðurđevićeva vam više nije smešna već počinjete da se pali crvena lampica. Tad se na kraju uzdate u staru izreku da su pisci najveći lažovi, da iza progutanih deceniju i po mora da stoji barem neki sistem, delić kakve dugoročne strategije i elemntarno zrnce pameti, jer, zaboga, nemoguće je da vas, toliko mudrog, za petinu života izvaćare totalni idioti. Da, pisci su najveći lažovi, šta oni znaju, reći ćete i okrenuti se na drugu stranu kreveta, te blaženo zahrkati jer stvarnost ne može biti luđa od fikcije.

Međutim...

Da vam je neko pre mesec, mesec i po rekao da Radovan Karadžić izgleda pljunuti Sai Baba, da ima vezan perčin na mestu čuvene prosedele ćubice, šta biste vi njenu odgovorili? Da pjesnik izgorele sarajevske biblioteke preko interneta prodaje, citiram: "velbiing – četvorostruku spiralu" i da ’oda naokolo Srbijom pripovedajući da "svi smo mi energetska bića" a da malko letuje u Hrvatskoj? E, šta biste vi odgovorili nekom na ove tvrdnje pre tridesetak dana? Da je lud.

A nije.

I kad je iz Haškog tribunala stiglo obaveštenje da Karadžić ima ordinaciju u Beogradu, čaršija se od srca smejala preporučujući Del Ponteovoj da ne veruje Mirjani Ðurđević, i piscima generalno, nego da shvati da je haško skrivanje ozbiljna stvar u kojoj učestvuje barem milion ljudi što jedva čeka da izgine do poslednjeg za svog heroja.

Ali, po običaju, Karla je bila u pravu. A što je još gore, i Mirjana je bila u pravu ali samo donekle. Dok je Raša-lik sačuvao barem elemente kakve takve ozbiljnosti, u stvarnosti Karadžić maltene samo što nije zapevao Hare krišna dok su ga transportovali za Holandiju. I tu dolazimo do ključnog problema za srpske pisce – šta raditi kad je stvarnost luđa od onog kako je vidi najduhovitiji srpski pisac. Šta tu vredi mašta? Ako hipotetički sad Mladića zamislimo maskiranog u babu što na pijaci prodaje jaja (kao na fotografiji što je Mirjana šalje inim poznanicima uz komentar "ne pitajte me više šta je sa njim"), ko može da garantuje da se Ratko neće pojaviti kao modni kreator sa sve svilenim maramčetom oko vrata dok cvrkuće ma cheri i lupka manekene po stražnjici u bekstejdžu revije u Tirani? Ako mislite da je ovo nemoguće, stisnite delete na sve informacije koje sad imate o Karadžiću i zamolite nekog da vam ih odjednom prenese kao trač. Da li biste mu poverovali da je tako nešto moguće?

Jedan nov a dobar Rus, Jerofejev ili Peljevin - nisam sasvim siguran, izjavio je da je njegova zemlja inspirativna za pisce ali loša za čitaoce. Srbija je pak, kako sa slučajem Karadžić vidimo daleko inspirativnija od svojih pisaca i to ne zbog nedostatka njihove kreativnosti. A kako je tek čitaocima bolje i da ne razmišljamo.

Srđan Papić