Autori Mileta Prodanović u knjigama Ultramarin i Ultramarin encore (Stubovi kulture, 2010) i Miljenko Jergović u knjizi Otac (Rende, 2010) imaju isti povod za pisanje, nedavnu smrt vlastitog oca. Povod je autentičan, podstrek za pisanje snažan i intiman. Podrazumevana i dvostruko 'prirodna', intimna relacija onoga ko piše sa onim o kome piše, autora sa temom i sina sa ocem, ovim knjigama daju pečat nečeg ogoljeno privatnog, što od čitanja čini nevoljni akt voajerizma.
Obe knjige su u osnovi biografije ili autorovi autoportreti sa očevima. U biografiji je uobičajeno da je noseća ličnost (posthumni protagonist) važna istorijska figura, vladar ili svetac, multimilijarder ili masovni ubica, svetski proslavljeni naučnik ili umetnik... Životopis takve ličnosti sastavljaju publicisti i istoričari, beležeći svedočenja srodnika, prijatelja i saradnika i analizirajući dokumentarnu građu. U slučaju Prodanovića i Jergovića juniora, stvar je obrnuta – sinovi su poznatiji od očeva.
Mileta Prodanović, pisac, slikar i fakultetski predavač, piše o svom ocu koji je bio akademski slikar. Zato njegov tekst ima dodatnu insajdersku ekspoziciju. Pored svedočenja sina o ocu, tekst donosi esnafski i kolegijalni diskurs, poglede mlađeg kolege na rad starijeg. Prodanovićev tekst sadrži važan motiv künstler romana: inicijaciju dečaka u slikara i ljubitelja umetnosti. Na drugom kraju, učenik se preobražava u profesora, onaj ko kupi utiske i upija znanje u onog ko podučava. Jergović pak piše o ocu koji je 'ugledni sarajevski doktor', ali njegova knjiga, uprkos svom naslovu, nije posvećena isključivo ocu, već važnu tematsku ulogu ima očeva familija. I Jergovićev tekst je složeno strukturiran, s tim da umesto umnožene pozicije naratora i biografa (patero-grafa), naglašenu ulogu ima analiza konteksta epohe druge polovine 20. veka.
Put unazad
Biografije su namerno fragmentarne. Oba autora odabrala su da unesu samo određene situacije, a ne da predoče celinu očevog života. Zanimljivo, oba autora pišu o bliskosti sa ocem koja je ostvarena u blizini bolesti (kod Prodanovića to su očeve posete bolničkom internatu u kome se autor kao dečak leči od nefritisa bubrega; kod Jergovića odlasci sa ocem na Romaniju, u vizitu bolesnim seljacima, pri čemu se kao posebno traumatičan događaj izdvaja škopljenje mladog bika).
Prodanovićev tekst pokazuje veću meru kompozicione koherencije. Unutar sebe fragmenti teksta su najčešće organizovani po asocijativnom principu koji spaja autorovo sećanje i znanje iz oblasti istorije umetnosti, dok fragmente jedne sa drugim povezuje motiv putovanja, tačnije motiv paralelizma putovanja. U prvom autor je dečak i on putuje sa porodicom po Italiji; to je neka vrsta obrazovne ekskurzije i umetničkog hodočašća po crkvama i muzejima Firence, Rima, Venecije, Ravene i drugih italijanskih gradova. Drugo putovanje preduzima autor samostalno kao mladić, posećujući ista mesta u kojima je boravio kao dečak. U isti, uporedni kontekst umetnuto je i očevo putovanje vozom iz rodnog mesta na prijemni ispit na Likovnu akademiju u Beograd. Ponovljena putovanja predstavljaju složeni simbolički znak. Ona promovišu otvoreni model kulture i obrazovanja, označavajući otpor vremenu kulturne regresije i nacionalne samoizolacije 90-ih u Srbiji.
Jergovićev narativ je drugačije koncipiran. Iako je i kod Prodanovića diskurs o ocu istovremeno i diskurs o sebi, što je neizbežno jer je očeva biografija istovremeno i autorova autobiografija, Jergović dodatno portretiše očevu familiju. To je ne samo brojna familija (očeva majka ima pet sestara i jednog brata), već unekoliko i paradigmatična za izglobljeno doba Drugog svetskog rata (očeva majka je vatreni poklonik ustaškog pokreta i NDH, kao i još dve baba tetke koje će posle rata emigrirati u Argentinu; od ostalih jedna tetka će postati časna sestra a jedna će se protiv volje familije još pre rata udati za Srbina).
Tu se dva autora bitno razlikuju. Jergović razotkriva 'mračne tajne' i potisnuta mesta u sećanju vlastite porodice. On preispituje sklonosti i postupke članova svoje familije, nastojeći da ih razume a da pritom ne upadne u zamku vrednosne relativizacije. Jergović je biografski eksplicitan, on imenuje svoje 'junake', dok je Prodanovićev otac u tekstu anoniman, jednako kao i drugi članovi porodice. Očev atelje je smešten u 'zadužbinskom zdanju' (reč je o Kolarčevoj zadužbini u Beogradu), a rođen je u 'malom provincijskom gradu'. Ovim postupkom opisnog i posrednog imenovanja domaćih toponima, tekst se hotimično a bespotrebno približava fikciji. Opet, italijanski toponimi su imenovani, jednako kao i italijanski slikari, istorijske ličnosti i istoričari umetnosti (Vazari). Kao da izbegavanjem bliskih biografskih referenci autor štiti svoju intimu, premeštajući narativni fokus teksta sa ličnog na opštiji plan. Otuda narator i o sebi mestimično govori u trećem licu, kao o dečaku ili mladiću sa ruksakom ili odraslom čoveku. Prodanović nastoji da i narativnu perspektivu teksta podredi uzrasnom i doživljajnom iskustvu, naglašavajući distancu između pozicije 'egzistencijalnog ja', koju je imao u datoj fazi života i pozicije 'pripovednog ja' (termini F. Štancla), koju ima u trenutku pisanja knjige.
Nešto slično čini i Jergović. On pokušava da prizove svoje nekadašnje doživljaje i da se iznova uživi u njih, ali o njima govori iz pozicije odraslog autora. To je paseistička pozicija izbrisane distance između sadašnjeg i prošlog vremena; Jergović nastoji da o prošlom vremenu govori kao o sada prisutnom. Svoju zaronjenost u istoriju eksplicira kao primarni autopoetički kredo: "Za mene su groblja poput dokumentacijskih arhiva i starih telefonskih imenika".
Figura oca
Jergović svog oca i svoju familiju izlaže postupku razotkrivanja, dok Prodanović koristi tehniku skrivanja. Prvi bira i ističe traumatične momente u porodičnoj istoriji (najjači je onaj s kraja rata kada očeva majka ignoriše autorovog oca koji boluje od pegavog tifusa, jer je, mobilisan u partizane, "ubijao Hrvate"); drugi izbegava lična imena, sužava i čini nejasnom biografiju svojih likova. Tako njegov otac boravi na sastancima na kojima je prisustvo obavezno (da li su među njima i sastanci komunističke partije?), njegov deda, "sveden na znak prišiven na uniformu" (pripadnik četničke vojske?), strada u atmosferi ideološke zaslepljenosti kada su "velike ideje za sobom ostavljale velike zločine". Prodanović se fokusira na očevo crtačko prekraćivanje dosade tokom brojnih sastanaka, odnosno na bratoubilački metež istorije finiširan revanšizmom pobednika, koji je nakon rata pretvoren u tabu. Ono što bi za Jergovića bio prvorazredni moralni problem ili psihološka drama, za Prodanovića su nametnute spoljašnje okolnosti koje nadilaze snagu otpora pojedinaca. Prodanović se ne bavi ideologijama, on žigoše zločin ma ko da ga je počinio i ma kada se odigrao. Zapravo, stanovište obojice autora je identično, humanističko, samo što Jergović operiše eksplicitnim vrednosnim sudovima, dok Prodanovićev stav ne prelazi okvir porodične traume.
Figure otaca u obe knjige opterećene su slabošću, ponajviše slabošću srca (popustljivost prema svojoj majci i distanciranost prema sinu kod Jergovića; razneženost prema sinu, pasivnost i eskapizam kod Prodanovića). I inače, više od psihološke iznijansiranosti ili celovitosti karaktera, Prodanović ima za cilj da figuru oca spoji sa figurom umetnika, da očev rad u ateljeu prikaže kao paradigmu procesa nastanka umetničkog dela. U drugom koraku, Prodanović rekonstruiše očevu poetiku koja je usklađena sa očevim karakterom blagosti i optimizma. To je poetika koja slavi život i metafizički sklad, ceneći plemenitost i uzvišenost. Na kraju, to je figura malog čoveka u tzv. smutnim vremenima, koji tim vremenima ne pripada niti se u njima ume snaći.
Ni Jergoviću ne manjka razumevanja i pohvala ocu, njegovoj stručnosti i profesionalnoj požrtvovanosti koja se ispoljava kao svakodnevna rutina. Otuda su i Ultramarin i Otac knjige iskrene sinovljevske zahvalnosti i apoteoza muškom roditelju (kod Jergovića to je apoteoza uprkos neugodnim činjenicama, uprkos rastavi roditelja, očevom odlasku od kuće i njegovoj emocionalnoj krutosti).
Roman u slikama
Knjiga Milete Prodanovića Ultramarin ima jedinstven dodatak, knjigu Ultramarin encore ili 'roman u slikama'. U neku ruku, reč je o diptihu, o knjigama koje se međusobno dopunjuju iako se mogu čitati nezavisno jedna od druge. Svaka stranica u knjizi Ultramarin encore u svom gornjem delu sadrži fotografije i reprodukcije slika i crteža, a u donjem rečenicu iz romana Ultramarin. Najčešće je to fragment duže rečenice istrgnut iz konteksta koji ostvaruje poetsku rezonancu. Korišćenjem neverbalnih priloga nastoji se da se prevaziđe ono što se oseća kao ograničenje teksta. Ultramarin encore ide korak dalje od, recimo Zebaldovog romana Austerlitz ili romana Daše Drndić Sonnenschein, gde su fotografije, dokumenti, notni zapisi, spiskovi imena žrtava..., sastavni deo naracije. Pritom Ultramarin encore ne treba shvatiti kao slikovnicu sa komentarima ili ilustrovani putokaz kroz 'suvi' tekst prve knjige (historia picta za one koji ne vole da čitaju), već kao autonomni konstrukt koji sadrži skup autentičnih referenci (očev atelje, porodični automobil, pejzaži i gradske panorame, stare razglednice, enterijer zadužbine, skulputure i spomenici), od koje dobar deo pripada istoriji umetnosti i italijanskog (pred- i post-) renesansnog slikarstva.
Ultramarin encore je zasebna knjiga, ali ona ima instrumentalnu vrednost. Omiljena očeva boja se mora i videti, ta boja je jednovremeno izražajno sredstvo i metafizička oznaka. Ipak, Ultramarin encore iako potvrđuje limite jezika i teksta, ne osnažuje gnomsku izreku da slika vredi hiljadu reči. Prodanovićev knjiški diptih pre žudi za sintezom reči i slike, ali sintezom kao dopunom a ne ukrštanjem jezičkog i likovnog znaka. Poenta teksta stoji van upućenosti na sliku, ali bez slika kao vizualnih predložaka, budući da je reč o realnim a ne imaginarnim delima likovne umetnosti, značenje teksta se formira u vakuumu nedostatne čitaočeve imaginacije. Slike su tako faktička informacija za literarni tekst i nužna kapija za ulaz u naraciju, dok tekst od njih čini metaforu jednog svetonazora, poetičkog kreda ili smisla umetnosti. "Otac je verovao da je gustinu života moguće pronaći negde drugde, a ne u prikazima sakaćenja, mučenja, među utvarama, glodarima, monstrumima, kompozitnim bićima." (Ultramarin, str. 101)
*
Aristotel je dramatičarima savetovao da ulepšaju lice koje prikazuju, računajući na moralni i pedagoški uticaj umetnosti na publiku. Reklo bi se da je auto-biografija pravi prozni žanr za primenu Aristotelovog naputka, budući da ovaj žanr interiorizuje pohvalan ton i kozmetički rad na sećanju. U obe knjige, tekst je jednim delom postao prozni panegirik u spomen bliskom biću. Drugim delom, to je esejističko štivo koje je autorima zgodno poslužilo za analitički i polemički tretman određenih tema, od manufakturnog karaktera zločina u ustaškim konc logorima do mikro eseja o samohranoj majci/raspuštenici i svekrvi, o pojavi eurokrema ili kasetofona na baterije (Jergović).
Ove nefikcionalne, biografsko-esejističke proze oba autora mediji i kritičari su doživeli uglavnom kao romane. Ultramarin je završio na širem spisku za NIN-ovu nagradu, a Otac nije uzet u razmatranje jer članovi žirija nisu u jeziku knjige prepoznali srpski književni standard. Nezavisno od uskogrudosti žirija u Srbiji i bezrazložnog brisanja razlike između nefikcionalne i fikcionalne proze, dobili smo dve, odnosno tri vešto sklopljene hibridne knjige. Ako zanemarimo gorki talog neželjenog voajerizma, te povremenu sentimentalnost i panegirički ton, imamo razloga da pohvalimo doprinos ove dvojice autora rubnim područjima literature.
Saša Ćirić
foto: mikebaird (flickr)
