Damjan ne može usnuti. Samo hoda po kući i glasno otpuhuje kao sova ušara: huh, huh, huh. Čini to ne bi li probudio ženu i vrlo brzo uspijeva u toj nakani.
Žena otvori jedno oko.
„Oh, budna li si, lastavice moja?", živahno će Damjan.
„Kaj hučeš, bokte?"
„Emh, zar sam naglas hukao? Sorkač, mišice, malčice sam rastresen."
„Odi na tavan, pa tamo budi rastresen…", žena se okrenu na drugu stranu i prebaci poplun preko glave.
„Huh", Damjan će pokunjeno, pričeka par trenutaka i ponovi: „Hu-uh!"
„Stišaj se, velim ti to za tvoje dobro", javi se gospođa ispod popluna.
Damjan se prikrade do njezina uzglavlja i šapnu: „Mislim da sam napisao najbolju priču u životu, mogu ti je pročitati, ako želiš, ha? Dvadeset i nekaj sitno kartica, ha, huh?"
„Sutra, spava mi se…"
„Ne sutra, ja-bih-sad-ja-bih-sad-pliz-pliz-pliz…!"
U tren, kroz polumrak doleti šaka s dva prstena od kojih jedan bijaše baš krupan, te pogodi nesretnog Damjana posred lica:
„Začkomi!"
***
foto: John Piercy
