Ono što preostaje (posle gledanja), u čemu i leži razlog nastanku teksta. U ovom slučaju, možda je to dis-balans neuspeha. Jedno ili drugo? I jedno i drugo?
Aleksandra je studentkinja anglistike u Ljubljani, poreklom iz porodice niže srednje klase iz Krškog, dete razvedenih roditelja koje živi sa ocem. Motivacija da se bavi prostitucijom je naizgled jednostavna – poboljšati svoj socijalni status, tj. kupiti stan u Ljubljani. U pozadini takve motivacije skrivena je socijalna kritika. Aleksandra 'regularnim putem' nije u stanju, kako i većina njenih vršanjaka, da sebi priušti samostalni stambeni prostor, bilo uz pomoć roditelja ili kredita u banci. Istina, njoj biva odobren kredit u banci mada nije jasno za šta i pod kojim uslovima.
Tačnije, tu ekonomska logika motivacije malo škripi: ko će osobi bez stalnih, zapravo bez ikakvih prihoda – kakvi su po definiciji studenti, odobriti stambeni kredit. Aleksandra ima dobroplatežne klijente, ali i stalnu tarifu od 200 evra po kontaktu, za koju jedan od korisnika njenih usluga kaže da je skupa (kad je i Slovencima skupo, onda zaista mora da je tako:). Dakle, njeno keš-učešće u kreditu nije moglo da bude visoko. Kupljeni stan jeste stavljen pod hipoteku, ali ko će prodati stan nosiocu kredita koji ne može da dokaže da je u stanju (stalan posao i visoka primanja) da izvršava svoje obaveze dugi niz godina u budućnosti.
No, poenta Kozoleove socijalne kritike jeste: ako poreklom pripadate većini survivora od danas do sutra, ili od prvog do prvog, ili ste zbrinuti po nekoliko meseci unapred (eto i podklasa srednjeg sloja:), samo kurvanjem (slov., kurbanjem) možete socijalno napredovati u kratkom vremenskom periodu. Druga metodologija društvenog uspona, koja se ne pominje u filmu ali se sociološki podrazumeva, jeste bavljenje kriminalom. To bi bila, recimo, više muška varijanta. Što podseća na onaj vic (der witz) (ili dosetku u njenom odnosu prema nesvesnom) koji pominje Frojd o prosjaku koji, pošto mu je neki aristokrata odjednom udelio pozamašnu milostinju, odlazi u ekskluzivni restoran i naručuje kavijar. Provod za jedno veče i za sve pare. Hm, da li je ovaj vic smešan? Kome je ovaj vic smešan? Elem, zašto bi gastronomske, estetske i potrebe za izlaskom jednog prosjaka bile manje ili drugačije od istovrsnih potreba jednog aristokrate? Tj., zašto bi jedna studentkinja morala da čeka da završi fakultet, da nađe dobro plaćen posao, da stvori adekvatnu ušteđevinu pa tek onda, za N godina, da pokuca na vrata banke tražeći stambeni kredit? Znamo odgovor, on je isti u oba slučaja. Zato što je to racionalno ponašanje. Zapravo, zato što je to jedino moguće ponašanje koje preostaje ljudima koji nemaju mnogo izbora; tačnije, koji nemaju izbora uopšte.
Kada tako postavimo stvari, kriminal i nemoral dobijaju sjaj nečeg skoro pa pravednog u ime imperativa želje: hoću sve i hoću to sada, ili bar: hoću ono što mislim da mi pripada. Zašto da uživam kao matori penzos, na vijagri sa klinkama (poput lika evro-parlamentarca iz filma, koga strefi infarkt u hotelskoj sobi dok čeka kolgerlu jer se overdozirao vijagrom) a ne sada, u naponu snage, i sa klinkama i tetkama, u svom stanu ili na svojoj jahti? Šta je odgovor savremenog kapitalizma na ovo logično pitanje? Kapitalizam uzvraća pitanjem: jesu ti ćale i keva puni ko brod? Nisu. E, onda, puši q., ćuti i trpi, rmbaj i crnči, uzdaj se u Boga i u usud i možda ti se jednog dana i posreći. Dobro, sad, savremeni kapitalizam je angažovao advertajzing agencije koje su kozmetički malo doterale ovaj odgovor, pa on glasi: uči i vredno radi i daće ti se; uživanje je precenjeno, ima nečeg i u suzdržavanju; telesno je propadljivo; bogatstvo nije za svakoga, od toga može da se odlepi itd. Ali, ako uprkos ovim mudrim savetima tvrdoglavo nastavljaš po svome, hoćeš da kršiš zakon i dobre običaje naše zajednice, i još više, ako nećeš da se tališ i postaneš deo sistema, kao što je slučaj sa Kozoleovom junakinjom, koja usled neiskustva ili pretencioznosti izbegava makroe, tu su naši drugovi organi i naše institucije koje štite poredak (kapitala i moći). Pa ti vidi da li ti se isplati. Svesno kršenje zakona, hedonizam pod stalnom senkom vešala, oduvek je prestupništvu priskrbljivalo tamni sjaj, oreol heroizma čak. Društvo se održava na kukavičluku i na indoktrinaciji podanika, na stalnom represiranju želje za normalnim životom, na podsticanju samosavlađivanja, na izdizanju trpljenja u rang vrline. Pri čemu se ventil unutarnjih tenzija masa prazni hroničnom proizvodnjom neprijatelja i lovom na veštice: fundamentalisti, pederi, Srbi, Hrvati, crnci, Amerikanci, Rusi, 'Šiptari', komunjare, liberali, ateisti...
No, ovo su moje usputne refleksije o kontekstu a ne analiza filma. Damjan Kozole svoj film završava naizgled konzervativno i pesimistično. Obe reči možemo staviti i pod znake navoda. Aleksandra prodaje stan u Ljubljani koji je uzela na kredit, reguliše dug banci i vraća se u Krško. "Zajebala sam se", kaže doslovno, na slovenačkom originalu, sa akcentom na krajnjim slogovima. Nisam smela da se upuštam u to i "hoču normalno živet". Prostitucija se nije isplatila. Povratak u zavičaj je poraz, makar uz povratak išla i značajna ušteđevina. Ipak, ono što ostaje, taj verbalno neuhvatljivi smisao filma, daleko je od pedagoške pouke o tegobama i zlu prostitucije, ali nije istovetan ni sa pesimističnim doživljajem sveta. Kozoleovim filmom i inače dominira neka vrsta utišanosti ili svedenosti; onu dramaturšku prati suzdržanost u ispoljavanju jakih emocija. Što ne znači da ih nema. Lice Nine Ivanišin koja 'tumači' Aleksandru uglavnom je lišeno emocionalne ekspresije, sem kad izražava kratkotrajnu ljutnju, razočaranost ili strah. To je, u suštini, lice prazno od signala, lice koje trpi i očekuje promene za čije ostvarenje je uloženo više od onoga što sme da se ponudi. Poduhvat ili projekat Slovenka (šifra njenog oglasa u novinama) bio je tek sredstvo prikupljanja para i on nije uspeo. Ali Slovenka nije postala deo prostitutske mreže, nije javno difamirana, nije dobila policijski dosije.
Sam kraj filma dovodi do nepatetične bliskosti ćerke i oca, električara koji nije bio u stanju da omogući ono za šta je ćerka htela samostalno da se izbori, ali oca koji nijednom rečju nije pomenuo da zna ili da sumnja u to čime se ona pored studiranja bavi u Ljubljani. Na kraju, oca koji negde u, kako se čini, petoj deceniji života obnavlja svoj rokerski bend i nastupa s njim u kafiću u Krškom. Dok polušapatom napolju peva stihove koje njen otac izvodi na stejdžu, lice ćerke ostaje smireno. Otuda kraj filma nije relaksirajuća uvertira u 'dostojniji' modus vivendi, ni završni akord jednog dominantnog značenja filma. Ipak, Kozoleova Slovenka više je od individualne, porodične i provincijske priče smeštene u Sloveniju koja predsedava Evropskom Unijom. Ona dilema s početka teksta ticala se balansa i disbalansa neuspeha. Ka balansu nas vodi smirenost glavne junakinje – nije uspela, ali igra se nastavlja. Tačnije, može se nastaviti bez tragičkog balasta. Disbalans proističe iz drugog utiska – toliko truda, a za šta.
Impresivan je nagon za samoodržanjem dat ovoj filmskoj junakinji. Laž joj je legitimno sredstvo da produži rok za otplatu rate kredita ili da zakaže i položi ispit; bivši ljubavnik, koji se zbog nje razveo, takođe joj je samo sredstvo da je izvuče iz trenutne nevolje. Kozoleova junakinja za nečasnim sredstvima poseže tek u egzistencijalnoj iznudici; kad ne mora, ona će raditi ono što joj prija. Sukob ta dva pristupa, luksuza prijatnosti u situaciji bez mnogo alternativa i oportunih kompromisa koji vode cilju, karakteriše konflikt ambicioznog pojedinca prepuštenog sebi i nezadovoljavajućeg socijalnog porekla koje je nasledio. Kozole je, dakle, u svom filmu prikazao pokušaj koji se završio neuspehom, više sa nekom vrstom stišane tuge nego sa protestnom gorčinom koja vodi u preispitivanje odnosa u društvu.
Kozole konstatuje stanje stvari, ne prepuštajući se iluziji o nelegalnom besposledičnom usponu preko noći. Ali, film Slovenka demonstrira i nepristajanja na ono što izgleda kao neizbežno i nepobedivo. Na sudbinu kojoj se moraš povinovati. Bez obzira na neuspeh u preskakanju stepenica u hijerarhiji kapitalizma i bez obzira na egocentrizam želje, otpor ovakvom stanju stvari uvek je pobeda.
Saša Ćirić
