Negdje u Podravini, u okolici Đurđevca, živi jedan stariji gospodin koji skida uroke. Specijalizirao se za pomoć piscima i druge ljude uopće ne prima.
Nakon višetjednog nagovaranja konačno je pristao porazgovarati s nama. Dočekao nas je u gradu, stavio nam poveze preko očiju i natrpao u stari VW kombi.
"Otprto vam velim: nigdar ne bute zeznali točnu lokaciju mojega grunta", reče i nagari po gasu.
"Čemu tajnovitost najvišeg stupnja?", priupitasmo puni sumnje kao što su romani Zadie Smith krcati zgodnim metaforama.
"Dečki, ja ne delam s tulumašima, to su sve ajnc A literati i gospoda želiju mir božji dok su pri meni."
Ovaj čiča je, pomislismo, teški muljator. Kombi je poskakivao kao kljuse Kraljevića Marka što je unosilo dodatni nespokoj u naša srca.
"Ovo izgleda po makadamu pičimo?", Luka će.
"Čuj ti dečec, ak te je spičim mam ti se bu zablesikalo pred očim."
"No dobro, smirimo živce", umiješa se Ana, "Dakle, po vama,ako smo dobro shvatili, piscima često bacaju uroke. Kako to objašnjavate?"
"Viš, deklica, nemre se jena krava sama bosti. Pravi pisac hude je naravi i lako se bu zameril svakom vragu."
"To hoće reć – sami su krivi."
"Nikaj ja ne velim. Na meni je proštunderati situaciju i uroka skinuti, čoveka, bumo rekli, z dreka vun zvleči – če je urok vu pitanju. Na priliku – spisateljska blokada, kakova, prosim te blokada? Naj smeha delati, velim, ti je nešče uroka hitil, sinek, zacopran si."
"No, krasno, tak sam si i ja nekaj mislila. Ne znam za uroke, ali kaj se spisateljske blokade tiče, navek sam govorila da je to najobičniji mit i nikaj drugo. Ali kak onda skidate uroke?"
"Sad bute vidli", kombi naglo skrene, uspori i na koncu stane.
Rečeno nam je da skinemo poveze, pa tako i učinismo. Pred nama se ukazaše uobičajeni podravski pjesaži koje možete vidjeti na razglednicama ili na internetu. Ili na licu mjesta – u Podravini.
Čiča nam da znak da budemo tiho, te nas povede prema seoskoj građevini poznatijoj kao štagalj.
„No, kaj se čeka, po lojtrami na škedanj", šapnu skidač uroka.
„Uz ljestve na štagalj", Ana važno prevede.
Uspesmo se po klimavim lojtrama i kroz sijeno se prišuljasmo do malog otvora odakle je pogled pucao na imanje lukavog čiče.
„Đizs…", šapne u nevjerici Luka.
„Oh, my God", Ana će.
Otprilike 16 pisaca, mahom poznatih i stranjskih, vrijedno su radili raštrkani po gruntu. Jedni su farbali ogradu, drugi cijepali drva, treći se bavili stokom i tako redom. Uz naporan rad, domaću prehranu i vino, literati su se liječili od uroka.
„Tako vi znači to rješavate?"
„Delati, neg kak, vu delu je spas. Friški zrak bu zjačal te lenguzce, a gda čovek jednom vu formu dojde…"
„I uroci su fertik."
„Uprav tak."
Nismo uspjeli doznati koliko pisce košta tretman skidanja uroka u Podravini, ali možemo posvjedočiti da su svi bili sretni.
foto: Juha-Matti Herrala
