Utorak
27.09.2011.

Jeton Neziraj




A+ A-

Dragi Saša,


Na ovaj ili onaj način, svi smo mi bili i dalje smo ‘gušteri’; gušteri juče u ratu i gušteri danas u miru. Bio je u pravu tvoj prijatelj iz vojske Beka Beriša! ‘Gušterski’ život nastavlja da nas prati, prijatelju...! Veoma je čudno što si svom pismu pisao o nekim stvarima o kojima sam, ja, svakako samo hteo da pišem, koje se ne mogu izbeći u jednoj komunikaciji ovakvog formata. Komunikacija, koja, veruj mi, već sada u prvom pismu ispunjava me jednim čudnim osećanjem, onakvim kakvu može imati čovek koji prvi put ulazi u zoološki vrt. Osećanjem, verujem i sa zadovoljstvom i bojažljivošću i iznenađenjem i optimizmom... Ali, sa zadovoljstvom pre svega.

Ovde gde sedim i pišem sada je jedan lep restoran moga ujaka. Pre nekih 15 godina to je bila srpska imovina, lokal u kome su živeli do 1999. godine. Sada u ovom selu ne nalazi se nijedan Srbin; izbegli su ili u Srbiji ili u druge krajeve nastanjenim Srbima na Kosovu. Albanski stanovnici ovih krajeva, sa onim svojim ciničnim humorom bi rekli „nije ostao nijedan Srbin, ni za leka“. Selo gde sam ja odrastao nije mnogo udaljeno od sela gde su živeli Srbi, ali moji kontakti sa Srbima bili su retki, veoma retki. Kao petogodišnje dete, zajedno s grupom ostale dece, išli smo na turističko putovanje u Bečiće u Crnu Goru. Zajedno s grupom od 20 dece bilo je i jedno srpsko dete (zvao se Dejan), koje je, kao Srbin, imalo poseban tretman od strane vaspitača koji su nas pratili! Od Dejana sam naučio da kažem na srpskom samo „jebem ti mater“! Mnogo godina kasnije, tokom 90-tih, Dejan je počeo da radi u opštini, na odeljenju gde su se izdavani dokumenti (pasoši i lične karte) i znam da je on postao omražen od strane lokalnih Albanaca! Dejan je radio na radnom mestu gde si, kao Albanac, najlakše mogao da osetiš teret diskriminacije i omalovažavanja. Bio je to period kada se život kosovskog Albanca, od mnogih Dejana, tretirao kao sa životom jednog psa na ulici.

U četvrtom  i petom razredu osnovne škole (koja se tada zvala Milan Zečar, a kasnije je postala Kadri Zeka) predmet srpskog jezika nam je predavao učitelj Srbin Bora. Bora je bio dobar čovek. Miran i pažljiv! Dovoljno mu je bilo da nam kaže: „čitajte redom ovu lekciju“ a zatim, veoma često, bi zaspao na času. Ali sam ja od njega naučio solidnu osnovu srpskog jezika. Jedan uznemirujući dogadjaj koji pamtim iz tog vremena odnosi se upravo na prvi razred osnovne škole. Dva učenika buntovnika, Rruka i Safet,  iz jedne druge škole, napali su kamenicama svoju učiteljicu Srpkinju (koja je bila jedina Srpkinja učiteljica u toj školi). Ne znam koji je mogao da bude motiv tog napada, ali mogu da zamislim, da kao deca od 9. ili 10. godina koliko su imali, oni nisu mogli da imaju neku političku pozadinu! Kazna za to dvoje dece je bila stravična. Ja sam bio svedok samo jednog malog delića te kazne. Oni su ih doveli u našu školu (što je bio mnogo duži put od škole u kojoj su oni učili ranije). Albanski učitelji, u želji da dokažu da su se distancirali od ponašanja te dece, tukli su ih bezdušno. Tukli su ih nemilosrdno u našem prisustvu. Ali ja sam bio mali da shvatam krivicu tih učenika, o kojoj se pričalo da je ‘krivica strašna’. Učiteljica je bila Srpkinja i ona je udesetostručila krivicu ta dva učenika! Ovakve kazne, možda još i strašnije, dobijala su i druga deca, koja su ponekad skupila hrabrost da ispišu na svojim klupama parolu „K.R.“ (Kosovo Republika).

Jednom, u ranom detinjstvu, jedan naš srodnik bio nas je naučio nekoliko parola, koje smo ja i moj rođak glasno izgovorili u dvorištu naše kuće, popevši se na gomilu drveta. Jedna od tih parola bila je “Kosovo Republika”, dok druga, duža, sadržala je stihove koje sada ne pamtim tačno, ali koji su otprilike glasili: “... Ustav. Republika… budi ispod stepenica.. kada izađe Srbin zakolji ga nožem!...” Moj stric nas je čuo, pojurio je za nama i posle dužeg bežanja uhvatio nas je za uvo. Primorao nas je da mu kažemo ko nas je naučio tu parolu. Zatim, jedno dugo vreme, imali smo osećaj krivice što smo ‘izdali’ onog našeg srodnika, i bilo nam je žao, jer sada više nismo mogli da idemo u njegovu kuću, da okusimo sjajan hleb koji je mesila njegova majka.

Sećam se takođe da, deda, pre nego što bismo išli na spavanje, pitao bi nas da li smo uneli unutra sekiru (koja je obično stajala u dvorištu). Sekira je uveče uvek trebalo da bude u kući. Deda je za to imao jedno prosto objašnjenje: “ako dođu Srbi da nas komadaju na spavanju, bar da nas komadaju sa svojim sekirama, a ne našim!” Ova dedina trauma sigurno se vezuje za ranije događaje kada su srpske i albanske bande pravile pustoš po selima na jednoj ili drugoj strani. Kao dete, stalno sam zamišljao te scene, kako naši ljudi, sa sekirama i kosirima, jurišaju noću, pre svitanja, na jedno srpsko selo i pustoše ga. A zatim, zamišljao sam suprotno, kako srpski ljudi dolaze sa sekirama, kosama i noževima i pustoše naše selo. Na žalost, ove užasne scene, nekada kao snovi, video sam ‘uživo’ mnogo godina kasnije, tokom rata na Kosovu.

Setio sam se ovih mrvica iz mog ranijeg detinjstva da bi istakao da je na Kosovu provejavao duh nepoverenja i međusobni strah između Srba i Albanaca. Usađen strah od jedne do druge generacije...! Ovaj strah i ovo nepoverenje negovalo se sa mnogo pažnje od nacionalista sa obe strane. Oni su, prosto, duvali u jednu vatru sa suvarcima, čije se plamen zatim lagano širio ovde na Kosovu, a verujem i kod vas u Srbiji. To su bili i ostali prostori koji su poznavali i dalje poznaju samo ‘patriote’ i ‘izdajnici’! Ništa drugo više ili manje od toga. Ili si bio sa njima, ili sa nama. Ali u suštini, kao što je rekao tvoj Beka Beriša, mi smo bili i dalje jesmo ništa više nego gušteri...

Imam još mnogo drugih stvari o ovom našem gušterskom života, o kojem bih želeo da ti pišem, ali ovoga puta dosta o tome. Jer, u suprotnom, ovo započeto pismo povodom naše antologije koju pripremamo, moglo bi da užasne čitaoce. E moj druže, vidiš, u uvod u književnu antologiju mi smo odabrali da pričamo istoriju o prošlosti! Eh, dobro, još jedno ili dva pisma i verujem da ćemo prošlost da šaljemo u materinu, a zatim, verujem, da ćemo pisati o današnjim gušterima i gušterizmu.

U međuvremenu, nestrpljivo očekujem tvoje drugo pismo. A ja, javljam ti (kao u onim latiano-američkim serijalima u kojima se najavljuju događaje za sledeću epizodu) da u mom drugom pismu želeo bih da ti pišem o mom slavnom putovanju u Leksovac, kao i malo o reakcije ovih mojih “napaćenih patriota (pisaca)” u vezi sa našom antologijom, a pisaću ti i o kulturnom životu na Kosovu, ako želiš... Na kraju krajeva, možemo da govorimo i o politici! Pa, neka je đavo nosi, govorimo već jednom i o politici? Tako ti Boga, nemoj da mi odbiješ. To radi inata unutrašnjim guštera, koji će svakako u ovoj našoj komunikciji i saradnji otkriti, uz pomoć svojih konspirativnih teorija, naše tajne namere, koje će (neka za njih sazna i javnost) svedočiti da sam ja srpski špijun a ti albanski špijun, ili, obojica zajedno američki ili ruski špijuni.

Šta kažeš, ti, Saša, o ideji razmene teritorija između Kosova i Srbije? Phu, zvuči mnogo grubo. Ako želiš manimo se toga sasvim. Bolje da razmenimo književnost onda...! Pa, ko zna, ako razmenimo književnost, možda kasnije neće uopšte biti potrebno da razmenjujemo teritorije!

Do tvog drugog pisma,


Prijateljski,
Jeton Neziraj


Subota, 14 avgust 2010. 

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.