Četvrtak
01.10.2009.

Dana Todorović




A+ A-

- ulomak iz romana -

Spavao sam plitkim i teskobnim snom. Ne znam čak ni da li bi bilo verodostojno to nazvati spavanjem; pre će biti da sam veći deo vremena bio budan, a samo na momente tonuo u neki polusvesni dremež. Kada je napokon svanulo, izašao sam napolje da se nadišem svežeg vazduha, da otresem sa sebe minulu noć.

Bila je nedelja. Oni ambiciozniji ranoranioci tek su otvarali krmeljive oči uz zvuke starih tranzistora i okrepljujuću aromu sveže skuvane kafe, tako da žive duše nije bilo na ulicama Žambeka.

Kiša je sipila. Udarala je u tremove tiho ali odsečno, poput ksilofona koji kroz huk vetra intonira nekakvu mističnu orijentalnu melodiju. U trenutku kada sam iskoračio iz zgrade, jato crnih vrana panično je preletalo iznad drveća, kao da beži od neke predstojeće kataklizme. Čak je i nekoliko mačaka bilo sakriveno ispod parkiranih automobila kao da ih je tu najurilo neko opako predskazanje i samo su im se zelene oči caklile kao smaragdi.

Svakako je to bilo jedno krajnje neobično jutro. Kažu da se demoni u nama bude tek kada padne mrak; i da, dok nam mesečina nežno obasjava lica, duboko pohranjeni strahovi jedan po jedan izlaze na površinu, gde bujaju kao klice dok ne postanu sastavni deo naše osvešćene ličnosti, neizostavan faktor koji upravlja svakim našim „ja“. Takođe kažu da jedino što nas u trenucima takvog stanja teši jeste pomisao na njegovu prolaznost, jer će nam jutro ponovo doći u spas, svi nemiri će nestati i sve to čega smo se plašili delovaće strano, zanemarljivo, pokatkad i komično. E, pa, ovo nije bilo takvo spasonosno jutro. Ovo jutro bilo je obavijeno velom volšebnosti i, čak ću se usuditi da kažem, neke pritajene zloslutnosti. Jedini detalj koji je oduzimao od mističnosti celokupne slike bio sam ja – konstatacija koja u svetu subjektiviteta i nije imala neku posebnu težinu, jer kada ne bi bilo mene kao posmatrača, verovatno ne bi bilo ni slike.

Uputio sam se u nepoznatom pravcu. Pustio sam da me noge nose, kiša da mi se sliva niz obraze, pa gde završim – nije bitno. U jednom trenutku mi se učini da mračna atmosfera koja me okružuje vrlo liči na onu koja prevladava u Pučinijevim delima i nagoveštava tragičan preokret u radnji. Zaustavio sam se ispred parka na ćošku moje ulice, duboko udahnuo miris pokislog lišća i zatvorio oči. Tako sam se našao u japanskom vrtu Čo Čo San i dok se preda mnom pružao očaravajući panoramski pogled na zaliv Nagasakija, vetar je ljuto šibao, tresao grane japanskih smreka i raznosio crnu zemlju ka pučini. Godio mi je beg u magičan svet Ðakoma Pučinija, iako kratkotrajan, jer kada ponovo otvorih oči neki minut kasnije, krajičkom jednog oka ugledah nešto što mi je delovalo bolno poznato. Ugledah pojavu toliko upečatljivu da nije bilo potrebe da pogledam još jedanput da bih znao da je to on. Ali sam ipak pogledao.

Stajao je preko puta ulice, ispred stare limarske radionice nedaleko od moje zgrade, gde se odvaja put ka ciganskom naselju. Držao je ruke u džepovima i glavu blago nakrivljenu, nepomičan kao kip; samo je falilo da mu golub sleti na rame. Nisam mu mogao u potpunosti videti lice pošto mi je bio okrenut poluprofilom, ali mi se činilo kako zamišljeno gleda u jednu tačku na ivičnjaku; i upravo je to bio razlog što sam okarakterisao njegovu tadašnju pojavu kao posebno neprivlačnu i upečatljivu. Zapravo, nešto u vezi sa njegovom pozom delovalo mi je artificijelno. Nije mi padao na pamet nijedan drugi razlog zbog kojeg bi fiksirao pogled na ivičnjak osim ako nije nešto ispustio, a njegova ružna, ukrućena poza sugerisala je pre neku preneraženost nego aktivno, istraživačko stanje duha. Pružio sam korak, praveći se da ga nisam zapazio, kao i da sam potpuno indiferentan prema činjenici da mi hladan vetar i hladne kišne kapi šamaraju lice. Obratio sam se nekom svom unutrašnjem svetom zaštitniku, ponavljajući u sebi: „samo da me ne primeti, samo da me ne primeti“; i tek kad sam zaobišao njegovo statično oko uvideo sam da zapravo gleda u mene. Srce mi se popelo u grlo, pucajući od adrenalina kao onda kada su nam se pogledi u samoposluzi sudarili, samo što sam ovoga puta mogao biti siguran da je moj strah opravdan; uostalom, nisam ni ja bio baš toliko slep da ne primetim kako nam se životi iz nekog nepoznatog razloga ukrštaju i kako naša priča vremenom poprima neke nove dimenzije fatalističnog karaktera. Koliko god da mi je bilo teško sebi da priznam, imali smo prošlost – on i ja, a nešto mi je već tada govorilo da ćemo imati i budućnost. Prošao sam pored obližnje kafanice i nastavio ka ciganskom naselju, kad najednom iza leđa začuh korake koji mi se primiču, kao odjek i surova potvrda mojih poslednjih misli... „pobogu, da li je moguće... da li je moguće da me prati?“ Nisam smeo da se okrenem, u strahu od onoga što bih mogao da otkrijem. Hodao sam žustro, sa jasnom namerom da mu umaknem, ali mi se činilo da sve vreme hodam u mestu, kao da tonem u živo blato, jer koliko god da odmičem, koraci mi sve intenzivnije odzvanjaju u glavi, a noge me izdaju, teške kao olovo.

Kada sam stigao do ciganskog naselja, odlučio sam da prođem posred njega, u naivnoj nadi da će on u tom slučaju odustati. Prošao sam pored čitave deponije razbacanih kutija, niskih, gusto zbijenih redova okačenog veša i vonja ustajale krvi koji je plovio vazduhom kao suvenir iz tuče od prethodne večeri. Tešilo me je ljudsko prisustvo. U pozadini su se čule psovke neke razgnevljene žene i čak sam kroz zaglušujuću dreku uspeo da primetim da se koraci svaki čas gube, pa se posle nekoliko sekundi iznova pojavljuju kao da onaj koji me prati povremeno zastaje. Zavaran lažnom nadom, pomislio sam da posustaje; ali svaki put kada bi se koraci iznova oglasili, činili bi se intenzivniji nego ikada pre i davali mi do znanja da to ipak nije slučaj.

Pretpostavljam da postoji neka granica ovlašćenja koju se naše razumno biće ne usuđuje da prekorači, te prepušta odluku onom skrivenom, njemu antagonističkom delu ličnosti, koje onda spremno priskače u pomoć u vidu nekog nesavladivog unutrašnjeg impulsa. Zato ne bih mogao ni da objasnim, da me neko pita, zašto sam se naglo zaustavio između reda peškira i reda čarapa, okrenuo i pogledao ga pravo u oči.

Kiša je lila kao iz kabla dok smo tako stajali jedan naspram drugog, na jedno tri metra udaljenosti, mokri do gole kože; a vreme – kao da je stalo. Bilo je očigledno da ni on ni ja nemamo nameru da skrenemo pogled, pa se nađoh u prilici da malo pažljivije proučim njegovu čudnovatu pojavu i sve njene pojedinosti. Dok je stajao kao pokisli miš u tom krajnje nestvarnom ambijentu, pred očima mi se odvijala neverovatna scena: desno stakleno oko mu je kao i uvek bilo nepomično i bezizražajno, dok je levo odavalo čitav dijapazon najrazličitijih emocija; od prvobitne zatečenosti, preko podozrivosti, pa nedoumice, sve do opšteg očajanja i potištenosti, pogledom me pokorno moleći da mu ne sudim. Kako sam samo goreo od želje da saznam šta se sve krije iza maske tog čoveka, iza njegovog osobitog opažajnog bića, iza tog nesvakidašnjeg para očiju. Pojava čoveka sa takva dva oka mi se tada činila kao hodajuća, plastična ilustracija čovekove podeljene prirode. Kasnije sam se uverio da kod njega ona prevazilazi ono opažajno i sada sa sigurnošću mogu da kažem da je to bio čovek suprotnosti, dualnosti, jedna kontradiktorna i vazda razapeta ličnost. Blagonaklonost koju sam, posmatrajući ga, odjedanput osetio izazvala mi je mučninu, verovatno zbog svesti o sopstvenom licemerju, pošto nisam imao ni najmanju nameru da ga hrabrim ili tešim kakvim plemenitim činom u koji bih utopio svo to saosećanje. Moja rastuća znatiželja prema tom čoveku izjedala me je iznutra, ali je zahtevalo znatno manje napora da verujem da bi pametnije bilo da ga više ne vidim.

Kao da mi je pročitao misli, iz čista mira se okrenuo za sto osamdeset stepeni i nestao kao rukom odnesen, te ja ostadoh ponovo sam, pitajući se da li je sve bio samo san.

U mislima me prekide tapkanje bosih nogu i jedna devojka u spavaćici dotrča da pokupi kišom natopljen veš. Ispod jednog od prostranih čaršava uskoro izvire golišava devojčica u pelenama da pogleda ko se to čuje sa druge strane. Devojka je uze u naručje i ja im obema uputih jedan razoružavajući osmeh, one mi ga uzvratiše. Osetih kako mi je pao teret sa duše, kamen sa srca i laganim korakom krenuh kući, kad počeh da uviđam zastrašujuću činjenicu: da je ostavio za sobom trag, i to kakav trag! Po električnim stubovima, kantama za đubre, ćoškovima zgrada, obeležavajući moju tačnu putanju, trljajući mi o nos moje sažaljenje i lošu procenu. „Morice, glupi, glupi Morice! Opet magarac, opet prevaren... naivčino!“

Iako njegovog fizičkog bića više nije bilo u mom okruženju, ti brojevi, modrocrveni kao sveže prolivena krv, služili su kao opomena na njegovu sveprisutnost u mom životu i vrebali gde god da se okrenem... prvo devetka... zatim jedinica... pa trojka... i na kraju, sa one stare breze ispred koje sam ga prvi put ugledao, prkosno mi se nametala jedna velika sedmica.

Posle takvog razvoja događaja imao sam želju da odem samo na jedno mesto.

Put do tamo, nimalo prijatan, odužio se kao gladna godina. Voda mi je ulazila kroz pohabane đonove i ledena, mokra stopala su mi presecala utrobu na pola. Od nezaustavljivog cvokota zuba, vilica mi se stegla u spazam koji se širio na slepoočnice kao kap crnog mastila u bistroj vodi, ali me je barem grejala misao da ću uskoro videti nju. Bilo je oko pola osam, osam. Razmatrao sam mogućnost da još spava, kao i verovatnoću da se našljokala pino noara i zaspala na sofi čija tkanina ostavlja rebraste pečate po njenim obrazima. Takođe sam računao i na mogućnost da je zateknem sa nekim; no ipak, bilo je vredno rizika.

Zgrada u kojoj je iznajmljivala stan bila je jedna od onih ornamentiranih, savršeno očuvanih austrougarskih tvorevina s kraja devetnaestog veka, a nalazila se u mirnoj ulici ukrašenoj drvoredom. Dok sada tu žive uglavnom dobrostojaće porodice, nekoliko decenija unazad stanovi u tom kraju bili su rezervisani isključivo za elitu, visoke funkcionere i ostale građane na uticajnim položajima. Uvek sam se pitao odakle joj para da priušti sebi stan na takvoj lokaciji, verovatno potcenjujući unosnost njene profesije.

Dok sam se približavao zgradi, iz daljine sam posmatrao Noemin balkon sa kojeg sam jednom pokušao da se bacim, pijan ko zemlja, pevajući Drei Weissen Birken na sav glas, pa je Frau Kapelhof sa četvrtog sprata poslala svoju Ilku sa oklagijom da od mene napravi tartar-biftek.

Na konopcu koji je bio razvučen sa jednog kraja balkona na drugi nije bilo veša, a vrata u stan bila su zatvorena. Stigavši do zgrade, pohitao sam uz stepenice. Počela je da me hvata panika da je neću naći, da je negde otputovala, a tolika je bila moja želja da je vidim da sam pomislio kako bih rado popio i trostruku porciju batina od Ilke, samo da zateknem Noemi kod kuće.

Stvorila se na vratima brže nego što sam očekivao. Bila je odevena u bledozeleni kimono kojem je nedostajao pojas, pa je bila prinuđena da njegove ivice pridržava rukama obmotanim oko struka. Iz kuhinje je dopirao miris prženih jaja, što je bio znak da je ipak bila sama, jer po pravilu nije kuvala za mušterije. Zbog toga mi je laknulo, te sam našao za shodno da zaključim da je, sa kosom koja slobodno pada preko ramena, čistog lica i nenamazanih noktiju, bila lepša i savršenija nego ikada ranije. „Dosta je vremena prošlo, Noemi…“

Gledala me je kao da očekuje da joj nešto kažem, da nekako opravdam svoj nenajavljeni dolazak. Nije bilo reči koje bi mogle iole da ilustruju silinu moje preke potrebe, a nisam imao nameru da je lažem. Stoga sam je neko vreme posmatrao, dozvoljavajući sebi neku vrstu uvertire. Kroz tanku svilenkastu tkaninu kimona pogledom sam pratio obrise njenih oblih bokova, grudi i ukrućenih bradavica, koje je nevešto pokušavala da prikrije ukrštajući ruke ispred sebe, tobože ugled nepraktičnosti ovog odevnog predmeta. To me je pomalo začudilo, imajući u vidu koliko sam je puta već video nagu. Isprativši liniju vrata, primetio sam kako je toga jutra njena besprekorna put, okupana prvim sunčevim zracima posle kiše koji su prodirali kroz čipkane zavese, naročito blistala, a usne su joj bile rumene i nabubrele od spavanja.

Toplina koju sam iznova osetio u predelu stomaka i niže vukla me je kao neka golema sila ka njoj dok joj nisam prišao toliko blizu da sam mogao videti svaku paperjastu dlačicu na njenom licu, svaki kapilar u njenim vodnjikavim beonjačama. Tada sam zapravo uvideo da je drugačija nego što je se sećam. Mnoštvo sitnih, novonastalih bora oko očiju oblikovalo je izraz njenog lica tako da sugeriše onu vrstu duhovnog napretka koji se stiče samo ličnom patnjom i zahteva dozu poštovanja ili barem uljudne distance.

Uporedno sa tim opažanjima, u meni je počela da se budi obeshrabrujuća pomisao da među blagodetima njene novostečene životne mudrosti nije bilo predviđeno mesto za jednog običnog lakrdijaša kakav sam bio ja. No, samo koju sekundu kasnije, osetio sam njene znojave dlanove oko vrata i topao jezik u ustima.

***

Dana Todorović rođena je 1977. godine u Beogradu. Objavila je roman Tragična sudbina Morica Tota (2008). Roman se našao u najužem izboru za nagradu Branko Ćopić koju dodjeljuje Srpska akademija nauka i umetnosti. Bavi se prevođenjem. Između ostalog prevela je dramu Svici Tene Štivičić i scenarije za filmove Turneja Gorana Markovića, Kako su me ukrali Nemci Miloša Radivojevića i Vladislave Vojnović, te Neprijatelj Ðorđa Milosavljevića. Živi i radi u Beogradu.  

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.