Četvrtak
01.10.2009.

Srđan Papić




A+ A-

Prvi pravi prolećni dan u godini. Ali topao vazduh ne uspeva ni da okrnji memlu radionice, iako smo otvorili oba krila bučnih, metalnih vrata. Zadah nerazrađenog ulja kojim smo se zimus grejali izbija odasvud: iz blokova u zidovima što su  poodavno izgubili vedru cigla crvenu boju, iz zamrljanog betona što se uspuzao između njih, iz naše teške i trome odeće, a najviše iz trapavih prstiju.

Posao nam ne ide nikako. Na semering od golfa smo izgubili čitavo prepodne. Već pola sata utrljavam jedan klip u pucvalo i još uvek ima mrlja ispod navoja, dok Mario ne uspeva da rasklopi običnu bombinu, samo se čuju psovke kada se ona zakotrlja po zamašćenom, zemljanom patosu. Po neki trag svežine, što se probije od spolja i zagolica nas po vratu, samo nas još više usporava.

- Pauza! - rekao je Mario i bacio alat besno.
- Pauza!? Kakva pauza? - prosiktao je matori Tili sa svog bicikla, - Ala ste se i naradili, tc, tc, TC! - završi naglašeno otfrktavši poslednji coktaj.

Od kada mu je umrla žena postao je nepodnošljiv. Pre toga je bio običan dobroćudni starčić koji bi nam ponekad donosio rakiju, u fićocima na srebrnoj tacni čiji je sjaj odudarao od prljavog radioničkog metala, onda kada bi im se desilo nešto značajno u porodici, porođaj ćerke ili zaposlenje sina. A sada po čitav dan sikće. Na telefonskog dvojnika zbog kog su unučići prestali da ga zovu ili političare zbog kojih se posvađao sa prijateljima iz Saveza boraca, na malu penziju od koje gladuje i veliku decu što će mu loptom razbiti prozor.

Dosađivao je svim živima, trgovkinjama iz obližnjih radnji jer mu ne vraćaju kusur, lekarima što jedva čekaju da umre pa da ga se otarase, pogrebnoj službi čija će mu nebriga na kraju srušiti spomenik...

Naposletku, stigao je i do nas, da mu zavarimo korman na biciklu. I, naravno, nije bio zadovoljan. Čim sam ugasio švajs aparat, on kao da se zapalio, pocupkivao je od besa, upirao šakama u neohlađeni var, pljuvao po majstorima svih vrsta, nas nazivao bitangama i secikesama, apašima što podvaljuju tuđem neznanju, ko zna šta bi nam sve još rekao da Mario nije izronio ispod starog Volva, zgrabio Tilija za revere kariranog sakoa i izneo ga iz radionice a bicikl mu zafrljočio preko ulice.

- E sad će mu stvarno trebati dobar majstor - rekao je smireno, ponovo se zavlačeći pod auto.

Ali matori Tili je došao već sutradan, i dolazio je dan za danom nakon toga, praveći se da se ništa nije desilo. Da li zato što ga više nigde nisu primali i zaključavali mu vrata pred nosom, ili zato što je u Mariu ponovo pronašao osobu koju će morati da sluša, jedinu koja ga neće sažaljevati već čak i kinjiti, ali, svakog popodneva, po isteku vremena za ručak u Domu penzionera, zaškripao bi Tilijev bicikl. Nikada ne bi silazio sa njega već bi se samo nalaktio na korman, za svaki slučaj spreman na beg. Tako povijen, sa drškom kormana koja mu je zasecala grudi, otkrivao nam je šta tog dana mrzi, uz jedino pravilo da to nikada više nisu bili majstori. Čak ni vodoinstalateri zbog čije greške mu je poplavljeno pola kuće pa smo mu Mario i ja čitav dan otpušavali kanalizaciju.

Mario je konačno jednog popodneva rekao: - De, siđi već jednom sa tog bicikla - i nacentrirao mu svaku od pokrivljenih špica. Ali, Tili ni sutradan nije sišao sa bicikla. Niti narednih dana.

- Nikad nećeš imati pravi servis, svako malo pauza, pauza! Samo bi da pauzirate, - gunđa iz senke, ovako poluslepima i zbunjenim nenadanom vedrinom dana, dok sa njim za nama ostaje zid od zadaha razrađenog ulja. - A i treba - nastavljao je, - nek nijedan auto ne popravite, eeeeeh, kad bi svi pocrkali, što bi to bio mir, tišina, k'o nekada, pticu da čujem, eeeej! A ne, svako ti se danas hvata za volan, legnu na te sirene, razumeš, pa sviraj!, sviraj!, i danju i no...

- Tili! Rekao sam pauza! - ućutkao ga je Mario.

Sa stepeništa ispred radionice zapušači od piva odleću u travu. Mario drema na suncu. Po licu mu tragovu ulja. Žmirka. Na usnama mu spokojan smešak, među njima je cigara iz koje ne povlači dim, ne otresa ni pepeo i sivi stubić narasta, sve više se krivi ka tlu i propada mu na grudi, zavlačeći se ispod tregera radničkog odela od grubog, teget platna.

Od kako smo se našli napolju, matori Tili mrzi sunce.

- Pobiće nas - reži i izmiče se u senku nadstrešnice. - Vi, vas baš briga, u tim krpama na hladan beton, ali ja... -  čujem ga iza leđa kako cedi kroz zube.
- Bakteriiiiiije! - sikće. Ne okrećem se i ne vidim njegovo zbrčkano lice kao ni izbačenu veštačku vilicu koju potura samo onda kada izgovara onu stvar koju tog dana mrzi iz dna duše. - Na minusu one sve crknu, - kaže Tili neutešno i još više se povlači u senku. - Ali sad, suuuuunce! - zamišljam Tilijeve pakosno izletele plastične zube – Sve bakterije ožive. Vas baš briga, vi ste mladi, a ja...
- Hoćemo stići sa ovim do četiri? - Mario nas podseća na memlu radionice i klizav, hladan metal što će nam ispadati iz ruku. - Moram po decu.
- Da se ne izležavate po tom betonu, stigli bi! – praska matori Tili.
- Šta kažeš Tili!? Bakterije? - naoko čudeći se, budi se Mario udarivši šakom po butini. - Ko vampiri! Još gore! One idu i po danu! Ožive pa te ubiju u sred bela dana. -podviknu i pljesnu rukama njemu pod nosem. - Tja, - gunđa Tili pomirljivo, sa čudnim zadovoljstvom u glasu.

Mario odmahuje rukom i ponovo se naslanja na topao zid. Žmureći razvlači usne u dremljiv smešak, gotovo da ne diše, kao krokodil na obali.

Ali, odjednom, krajičkom oka vidim, trza se i podiže polako, vrebajući nečiji dolazak. Figura na biciklu, i, kad sam bolje pogledao, belina ženskih grudi bljesnula je i oslepela nas potpuno, ionako već poluomamljene od neočekivane vrućine.

- Čoveče, je li ono Lena? - pita Mario.
- Ma kakva Lena, šta pričaš.

Lena je zapravo devojčica iz komšiluka, koja je takođe postajala posetilac radionice čim bi otoplilo.

Te prve godine kada su se doselili, ne poznajući još nikog od dece iz susedstva, provodila bi čitave dane kod nas. Ušla je i rekla: - Ja sam Lena, mama i tata su na poslu, igraću se kod vas. Sela je na šamlicu uz zid garaže i počela da zagleda alatke, šapćući im nešto. Mislio sam da će je Mario oterati, prvo – jer mu je zauzela šamlicu na koju ni ja nisam sedao, a drugo – nije dozvoljavao ni svojoj deci da vršljaju po radionici. Preko puta te šamlice, što je zimi služila Mariu za odmaranje očiju, na suprotnom zidu, nalazio se kalendar iz davne '84, godine pred čiji se sam kraj on oženio, kalendar sa kovrdžavom plavušom iznad brojki, u ružičastom trikou čije bretele devojka isteže palčevima te jasno ističe liniju među grudima i tek-tek otkriva modroljubičaste krajeve bradavica.

I kada je Mario iskočio iz kanala, očekivao sam da će joj reći „Hajde, briši kući”.
Ali on ju je podigao, zajedno sa šamlicom, i preneo na suprotan kraj radionice, sa kalendarom za leđima, kog se i on izgleda prvi put postideo. Lena kao da je spavala, nije ni reč rekla na izmicanje tla pod nogama, samo se na časak vratila, pokupila šrafcigere sa poda i prenela ih na svoje novo mesto.

Dolazila nam je sve do letnjeg raspusta, kada su je odveli kod bake. Sedala bi u šamlicu (Mario je odmah sutra skinuo kalendar, „Ionako i ona smrdi na ulje,” rekao je i zgužvao plavušu), slagala šrafcigere po betonu crtajući kuću, a potom bi čangrljala u kutiji sa šrafovima, vadila najveće od maticā, čistila ih o kraj haljinice, hvatala navoj papagajkama, šetala ih po zamašćenom betonu i na kraju useljavala u kućicu. Kao u Ne ljuti se čoveče.

Zagledana u pod, sa bradom među kolenima, pevušila bi neke tužne, nerazumljive pesmice, dok bi nezaprljan komad zida, do skora zaštićen kalendarom, svojom čistoćom potajno svetleo nad njom, poput nekakvog kockastog, garažnog oreola.

Već sledeće godine se opustila, nije više sedala uz zid, već bi se muvala oko kanala i čačkala upravo onaj alat koji smo mi pripremili za naredne popravke. Ostajala je kraće, i često bi zametnula nešto od alata, tako da smo morali da izlazimo, podvlačimo se ispod tezge i zavirujemo po ćoškovima kako bi ga pronašli. Nekada bi potraga potrajala, i Mario bi počinjao da psuje. Lenu, sebe još više, što pušta tuđu decu da mu preturaju po radionici, a svojoj brani, i na kraju, kad bi bilo jasno da stvar bez Lene neće biti pronađena, on bi se uspravljao, sasvim mirno govoreći: „Nekad, kad zateknu decu u radionici, a da nisu šegrti, odmah ih za uši vode kod majstora i on im lepo nalupa dvadestpet po turu, da znaju gde im je mesto.” I onda bi, odmah zatim, urliknuo koliko god ga grlo nosi Lenino ime. Ona bi bojažljivo virnula na vrata, i on bi je, smireno, kao da se malopre od istog glasa nije tresla ogromna kapija, upitao: „Vilasta sedmica, gde je?”

Lena bi ga začuđeno gledala, i on bi upro ka njoj ključ sličnog oblika, kako bi znala na šta misli. Ona bi, takođe spokojno, odgovorila: „Pa vratila sam na mesto”, onda bi colknula začuđena našim nesnalaženjem u sopstvenoj radionici i izvadila alatku iz kutije gde držimo okaste ključeve.

„Ženskoj deci su udarali pedeset“, govorio bi Mario nehajno uskačući nazad u kanal, „zato što odmah počnu da prave red. I misle da vraćaju stvari na mesto.”

Kako su prolazila proleća, zadržavala se sve kraće, upoznala je ostalu decu iz komšiluka i pronašla važnije stvari da njih troši vreme.

Prošle godine je svratila svega dvaput-triput, lelujava i nekako nesrazmerno izdužena. Matori Tili nam se već bio prišljamčio i galamio je na nju da ostavi to i ne dira ono, i sam kao uvređen što trpimo da nam neko izvrće radionicu naglavce, dok na njega umemo da podviknemo iako se ne pomera sa mesta. Kroz olupinu od tristaća po čijoj smo utrobi rovarili videli smo Lenu kako dugo zagleda grip – klešta, prevrće ih u ruci i škljoca njima u prazno, kao da pokušava da uhvati nešto, značajno i važno, što je imala nekada ali se sada najednom zagubilo, iako bi trebalo, moralo da bude uhvaćeno.

Nakon tog nije više svraćala te godine, ali smo je Mario i ja, potpuno nesvesni toga, ipak čekali da dođe ove, to mi je postalo jasno tek kod ove zabune sa biciklistkinjom, jer je dolazak proleća nama bio jednak sa prvim dolaskom male Lene.  

Kada bi ona otvorila vrata radionice i zaćućorila „Evo me! A šta vi radite?”, kapija se više ne bi zatvarala sve do pozne jeseni, dok bi se iza bilo čijeg drugog ulaska vrata ponovo zalupila, kao da su napolju još uvek jovanjski mrazevi.

Zato smo ovoliko i ošamućeni, shvatih, čekali smo na nju da zvanično proglasi dolazak lepog vremena, a ono je stiglo poodavno, bez za nas uobičajenog glasnika, stoga nas je i zato iznenadilo ovoliko kada smo na kraju sami otvorili kapiju.

- Ma čoveče, ovo JESTE Lena! - podviknuo je Mario i malo je falilo da protrlja oči šakama kako bi se uverio da zaista dobro vidi.

Stvarno, izgleda da je to Lena, na biciklu, suviše razgolićena za ovo doba godine, u crvenom šorcu, u majici sa tankim bretelama, suviše razgolićenih grudi za svoje godine. Obojica smo poskočili u mestu, uzalud se razbuđivali, otresali maglu iz glave i vodu iz ušiju, ali nikako nismo dolazili sebi, nama je devojčica Lena dolazila u radionicu i dosađivala, sve kraće i kraće, ali taman da otvori vrata i pusti proleće.

Mario razvlači osmeh pun čuđenja, - Zdravo Lenče! Nema te? - dobacuje sad već naoko pribran, dobacuje jednoj drugoj Leni, zamamnoj Leni kojoj lančić prkosno poskakuje među grudima.

- Ćao, momci, - odgovara ona i okreće glavu, brzo navlačeći ivicu kratkog šorca preko beline kože, istovremeno suzdržavajući stidljivi osmeh stare, devojčice Lene, ostavljajući nam samo bljesak golih butina i figuru žene.

Mario i ja smo otvorenih usta gledali za tom polu-Lenom, zbunjeni raskorakom između onog što vidimo i onoga što znamo, ali i postiđeni onim o čemu mislimo. Tad iz senke izroni šaka sa smeđim, staračkim pegama i stegnu mi ruku, kao da hoće da me odvuče sa sunca.

- Ćao? - zakloparaše plastični zubi, - Ćao! Šta znači to ćao? Ne može da kaže zdravo? Da lepo kaže: Dobar dan! Nego - ćao! Kakvo mi je to ćao! Na šta to liči. Jesmo mi Italija? Fašista! Majku joj fašističku...
- Da, da, fašista. Nego šta.
  - 'Ajmo, - Mario me lupnu po ramenu i pođosmo nazad u memlu, svesni da ćemo da je ubuduće rasterujemo sami, bez ičije pomoći.

***

Srđan Papić rođen je 1977. godine u Zrenjaninu. Završio je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je zbirku priča Nepremostive razlike (2001) te desetak koautorskih knjiga. Kratka proza objavljivana mu je u književnim časopisima u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Sloveniji i Makedoniji te je prevođen na engleski, francuski, španjolski, mađarski, slovenski, makedonski i grčki jezik. Za knjigu Dnevnik 2000, zajedno s ostalim autorima, nagrađen je Šestoaprilskom nagradom Beograda. Koordinator je međunarodnog festivala kratke priče Kikinda Short. Živi u Beogradu.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.