Četvrtak
01.10.2009.

Srđan V. Tešin




A+ A-

- ulomak iz romana -

Nije ovo više kao nekad. Bezmalo je nemoguće otići. Zarobljeni smo.
Odavde uglavnom putuju samo oni koji odlaze zauvek.

                               Jovica Aćin, Mali erotski rečnik srpskog jezika


Najživlje se sećam porodičnih letovanja na Jadranu. Mogu da se setim neverovatnih pojedinosti. Moj otac se juče grohotom smejao kada sam mu rekao da se sećam njegovih tigrastih kupaćih gaćica. Bio je pravi zavodnik taj banatski tigar. Bolje da ne počinjem priču o tome, ko zna kuda će me odvesti. Imao sam nešto više od pola godine kada sam prvi put išao na more. Uspomene za Jadran neraskidivo su vezane za dugo putovanje narandžastim automobilom domaće proizvodnje: otac bi spustio zadnje sedište, raširio jorgan, a brat i ja bismo uživali kao lordovi. Majka je bila zadužena za pofezne i pohovanu piletinu. Jednom prilikom, kada smo jednako sporo kao puževi prelazili Velebit, iza nas je milio auto sa nemačkim tablicama. Brat i ja smo užinali kokošije batake i bekeljili se u lice vozaču, koji se toliko zablenuo u nas, valjda je bio gladan, da nije na vreme zakočio pa je tek-tek otpozadi zakačio naš auto. Neću citirati očeve reči izgovorene na očajnom nemačkom. Mnoge crno-bele fotografije svedoče o tome da sam voleo da se sam samcijat igram u pesku. Brat je za to vreme ili stao na bodljikavog morskog ježa ili je skakao u vodu pa razbio tintaru. Ja nisam bio tako pustolovnog duha. Verovatno je on bio taj koji mi je rekao da je naš pijani stric, koji i danas svoju sudbinu traži na dnu čaše, presolio morsku vodu. Kako sam se tad uplašio za sve ribe u toj slanoj vodi. Roditelji i rođaci nisu mogli dva dana da zaustave moje jadikovke zbog tužne sudbine morskih stvorenja. Nisam tada jedini put plakao na Jadranu. Sećam se da mi je neki nemački ronilac - opet Nemac! - pokazivao raka kog je ulovio, a ja mislio da hoće da mi ga ubaci u gaćice pa sam počeo da plačem kao da mi deru kožu s leđa. Kad je moj dresirani banatski tigar dotrčao, umalo da Nemačka izgubi jednog od svojih najboljih sinova u ratnom sukobu zapodenutom bez ikakvog razloga na Jadranu. Plakao sam i onda kada se moj stric spetljao sa nekom nemačkom familijom - e, sad mi ih je već dosta - pa je želeo da se fotografiše za uspomenu sa plavom Hildom i dežmekastim Hansom. Ne da sam plakao, nego sam arlaukao ležeći na dušeku s aplikacijom Mikija Mausa: "Neću ja da se slikam sa okupatorom!" Kad se samo setim krstarenja Kornatima! To je bilo nešto što će mnogo godina kasnije postati jedna od dragocenih uspomena sa putovanja. Ostrvo Svetog Roka, skuša na žaru, pentranje po maslini, kapetan koji viče: "Onaj mali će upasti u more!" Nisam ni prvi ni poslednji kome je Jadran taster kojim uključuje sećanja na detinjstvo. Moja prva putovanja su neuništiva poput očevih tigrastih kupaćih gaćica. Otac kaže da je u tim gaćicama letos farbao ogradu. Štaviše, ja sam se jutros nakon tuširanja obrisao peškirom sa starih porodičnih fotografija s Jadrana. Nepoderive uspomene sa Jadrana. Nemačka proizvodnja. Dođe mi da ponovo zaplačem zbog Nemaca.

*

Najčešće smo letovali u Murteru ili Betini. To mu dođe isto jer su se ta dva mesta spojila u jedno. Imali smo nekakvu očevu babatetu koja je iz zdravstvenih razloga kupila kuću na moru. (I mene nešto probada u plućima, pa živim u iznajmljenom stanu.) Ona je bila udata za čika Kostu koji je ustajao prvi od svih da bi na miru oprao zubnu protezu domaćim sapunom jer posle ne bi stigao na red od nas. Babateta je volela da - što se kaže - povuče talog iz bureta, pa je našla idealno društvo u mom stricu. Oni bi sačekali da svi zaspe, onda bi krišom ustajali, odlazili u ostavu, uzimali šunku i vino koje su naši roditelji poneli za užinu i jeli i pili celu noć. Moj otac nije mogao da dokaže ko su kradljivci šunke i vina, ali je bio ubeđen da nemačka familija iz susednog stana ima nešto s tim. Jedne noći je čučao u mraku sakriven iza frižidera. U neko doba čuo je korake i škripu vrata. Izleteo je vičući kao ošuren: "Drž'te lopova!" Svi su istrčali iz soba, neko je upalio svetlo, babateta je ležala na podu sa rukama na grudima i šunkom pod glavom, a stric je, kao da se ništa ne događa, sedeo za kuhinjskim stolom i pio vino. "Bože, brate, šta se dereš, hoćeš da se babateta šlogira?" pravio se nevešt. Babateta je jedva došla sebi. Promrmljala je: "Počnite da se pakujete." Nakon tog događaja više nismo letovali kod nje, ali smo i dalje odlazili u Murter ili Betinu. Letovali smo kod čika Viktora koji je bio partizan i borio se protiv Nemaca. Bio je ranjen u ratu i imao je ožiljke na levoj nozi. Zbog toga sam prema Nemcima bio nepoverljiv. On nije, izdavao im je sobe, govorio im dobro jutro, dobar dan i laku noć kada bi ih sreo. Jedanput smo letovali bez oca i strica, samo majka, strina, sestra od strica i ja. Bio sam blažen među voljenim ženama. Kupile su mi majicu sa plastificiranim crnim panterom i mornarsku kapu. Strina me je fotografisala kako salutiram na pramcu broda koji je zauvek ostao nasukan ispred restorana u kome smo se hranili. Ja sam nju fotografisao kako, kao i svaki strastveni pušač, pliva prsno, a u ustima joj cigareta. Imam i danas te crno-bele fotografije. U Murteru ili Betini moja sestra se zaljubila u mnogo starijeg instruktora plivanja. Kupila je duboke puma patike da ga šarmira. U to vreme bio si niko i ništa ako nisi imao duboke puma patike. Ali ona je morala da obuva i dva para sportskih čarapa jer su joj bile nekoliko brojeva veće. Pošto je nosila čarape, nije mogla da pliva, a pošto nije mogla da pliva, nije joj bio potreban instruktor plivanja. Eto kako je zbog tinejdžerske mode jedna ljubav ostala neuzvraćena. Ja nikad nisam postao dobar plivač. I to zbog onih gumenih čuda na naduvavanje što se navuku na ruke, a zovu se mišići. S njima ne ideš u duboko jer ćeš početi da se daviš ako ventil popusti. Kako u prozi: Nisam još nikada sreo čoveka kome bi, kao meni, bilo potrebno da se svakog časa ponovo naduvava, tako i u životu: napokon sam i ja počeo da se gužvam.

*

Nemam nijednu fotografiju sa školskih letovanja u Baru, Prčnju i Splitu. Iz Bara sam za uspomenu doneo bakrorez, na kom je prikazana mapa tog grada iz XVII veka, a kog danas moj otac drži okačenog na zidu u kuhinji. Iz Prčnja i Splita nisam doneo slične suvenire preživele do današnjih dana. Jedino što me podseća na te gradove jesu otužne pesme koje pokušavaju da odsviraju bubuljičavi momci na gitarama češke izrade. Iz Prčnja sam se vratio nalik kakvom članu rokenrol benda koji je bio mesecima na turneji, jer sam sa nekoliko drugara iz škole osnovao tinejdžerski vokalno-instrumentalni sastav. Nas trojica smo svirali akustične gitare, a bubnjar je lupao po mojoj stolici na okretanje. Bilo je to, kad vratim film, drndanje, a ne sviranje. Onda je u bend došla devojčica sa završenom osnovnom muzičkom školom. Voleo sam je punih deset godina i zbog nje nisam hteo ni da pogledam druge. Svirala je klavir i za sve nas bila nedodirljiva. Vežbali smo besomučno, a upornost se isplatila: postali smo omiljeni u društvu i sve obarali s nogu. Svirali smo na gitarijadama i pobeđivali, postali smo solidni muzičari. E, kao takvi smo otišli na letovanje u Split i sa sobom poneli sav teret slave: dečaci su hteli da nas biju, devojčice da nas ljube. Pošto je kod mene sve okrenuto naglavačke, ja sam uspeo da se bez šamaranja i ljubljenja domognem para tvrdih sisića. Moje prvo splitsko seksualno iskustvo (nevešto gužvanje s bucmastom četrnaestogodišnjakinjom) dogodilo se jednog poslepodneva, između ručka (supa, đuveč i jabuka) i užine (kriška hleba namazana svinjskom mašću, posuta solju i alevom paprikom), a pre odlaska na plažu (neobrađenim kamenim blokovima nasuta prljava obala). Da li zbog toga što sam joj bradavice zavrtao kao da tražim Radio Beograd ili zbog toga što sam imao, u to vreme vrlo popularnu, ali seljačku, frizuru s repićima, ona me je ostavila zbog nekakvog vaterpoliste. Koga je briga?! Najvažnije je da sam u Splitu mazio par najbeljih sisa koje se mogu zamisliti. U suštini, bio sam vrlo zaljubljive prirode, a sve moje ljubavi bile su tužne. Patio sam i mučio se kao niko u istoriji pre mene. Takav jad i takav teret niko nikada nije nosio na svojim nejakim plećima. Niko nije probdeo tolike noći čežnjivo maštajući o svojim ljubavnicama (s mlečnim zubima i po kojim karijesom, sa mitiserima po licu i leđima, sa krivim nogama, truntavim zadnjicama i procvetalom kosom). Kako su uspomene varljive: živo se sećam da sam ih nekada voleo toliko da sam hteo da poludim, a danas ne mogu da ih prepoznam kada ih sretnem na ulici. Da stvar po mene bude gora, nedavno sam upoznao ženu u svojim najzanosnijim godinama (izgleda kao avion, samo joj nedostaje pilot) koja mi reče: "Kako sam ja bila zaljubljena u tebe kad smo sa školom išli na more, a sad sam te jedva prepoznala!" Jedina moja, krivo je more u Baru, Prčnju i Splitu.

*

Moja visoka Didona, gospođica Artemida, moja stroga boginja, ne bi trebalo da zna sve pojedinosti priče koja će da usledi. Letovanje u Makarskoj započelo je jednako kilavo kako se i završilo. Kuća koju smo putem telefona iznajmili bila je veoma udaljena od autobuske stanice, pa smo, pentrajući se kao dve koze predvođene jarcem, uzbrdo vukli ogromne putne torbe. Stanodavka nas je sačekala uz izvinjenje da nam umesto dve sobe sleduje jedna, ali trokrevetna. Baba nije uvažila naše naivne molbe. Moja tadašnja devojčica i ja osvojili smo bračni krevet, a naša prijateljica pomoćni ležaj. Intima kakvu bi poželeo svako ko osamnaest godina čeka da se usidri između ženskih butina. Soba je bila užasna. Baba se nije potrudila ni da iz plakara izbaci svoje smrdljive stvari, a paučine i prašine bilo je kao u horor filmovima B produkcije. Terasu smo delili sa nekim gastarbajterima čija su nam odvratna deca u supu ubacila mrtvog guštera. Ručali smo pohovanu piletinu, presvukli se u kupaće kostime i gaćice i otišli na gradsku plažu na prvo kupanje. Bolje da nismo. Lokalne zamlate i tabadžije su nam se prilepile kao školjke priljepuše. "Bolje da idemo dok još možemo", reče naša prijateljica. Moje devojke su se s plaže vratile vrlo uznemirene. Otišli smo na večeru, a potom u gradsku diskoteku. Lokalne zamlate i tabadžije su nam se prilepile kao školjke priljepuše. "Bolje da idemo dok još možemo", rekoh ja. Na putu do kuće oko nas je obigravao ludak sa rukom u otkopčanom šlicu koji je mumlao oblizujući se: "Neće boleti, neće boleti!" Trčali smo do kuće. Gotovo da više nismo nikuda išli. Kupovali smo gotova jela i vino u supermarketu i zabavljali se u buđavoj sobi sve dok se babi nismo popeli na glavu pa nam je dozvolila da koristimo njenu terasu prekrivenu vinovom lozom. Jednog dana smo ipak otišli na plažu. Nismo se ni okupali, a već je tik uz nas pristao čamac sa prodavcima voća koji su iz sveg glasa pevali fašističke pesme. Bili smo od onih malobrojnih koji su počeli da pakuju stvari i da odlaze sa plaže. Ne treba reći da je to izazvalo pažnju. Lokalne zamlate i tabadžije su nam se prilepile kao školjke priljepuše. "Bolje da idemo dok još možemo", reče moja devojčica. Do kraja letovanja nismo izlazili iz sobe. Dok se naša prijateljica pretvarala da čvrsto spava, mi smo se valjali po bračnom krevetu i pokušavali da budemo nečujni. Ja sam mumlao oblizujući se: "Neće boleti, neće boleti!" Ona je ipak u voz, koji nas je iz Splita preko Bihaća vratio kući, ušla netaknutog himena. Naša prijateljica je prestala da bude naša odmah po povratku s mora naljutivši se zbog toga što je nismo pitali za savet kako se rade one stvari. Ja sam u porodični album zalepio fotografije s letovanja da me podsećaju na lokalne zamlate i tabadžije koje su nam se u Makarskoj prilepile kao školjke priljepuše ne puštajući nas do dana današnjeg da živimo s mirom.

*

Triput sam bio na Visu. Prvi put sam sa roditeljima išao na zakletvu bratu koji je u Komiži služio vojni rok. A nakon petnaest godina, dve godine zaredom, odlazio sam na Vis na kongres pisaca: prvi put sam u hladu palmi smišljao kako da po povratku kući osvojim visoku Didonu, gospođicu Artemidu, moju strogu boginju, a drugi put sam već delio vojnički krevet sa njom u napuštenoj kasarni u gradu Visu. Interesantno je da sam za to ostrvo u Jadranu znao mnogo pre nego što sam naučio valjano da čitam. Kad smo se doselili u novi stan, u kupatilu nismo imali WC školjku pa sam ja, i kad je to već postalo uvredljivo za moju dostojanstvenu guzicu, vršio nuždu u noši. Sedeći na toj kibli, bio sam bliži linoleumu na kome sam, u apstraktnim šarama, prepoznavao različite oblike koje sam pokušavao verno da precrtam u stari rokovnik moje majke. U tom u skaj ukoričenom rokovniku, na prvoj i drugoj strani, bila je zalepljena karta Jugoslavije u koloru. Zamišljao sam da je to Stivensonova mapa ostrva s blagom. Kao danas se sećam da sam zaokružio dva ostrva u Jadranu: Vis i Palagružu. E pa na jednom od ta dva ostrva s blagom završio je moj brat, zbog toga što je, neposredno pred odlazak na odsluženje vojnog roka, učestvovao u tuči u kojoj je neko od seoskih đilkoša razbio nos sinovcu predsednika opštine. Ne treba biti previše pametan pa shvatiti kako je moj brat završio u kažnjeničkoj četi mornaričke pešadije u najudaljenijoj kasarni JNA. Na zakletvu bratu pošli smo opremljeni kao da idemo na letovanje: torbe, peškiri, ronilačke maske, peraja, dušeci na naduvavanje, gaće, majice, čajne kobasice, gazirani sokovi, đačke paštete... Autobusom do Beograda i vozom do Splita, pa trajektom Lastovo do Visa na kom sam jeo najbolji sendvič sa šunkom od kad je sveta i veka. Na Visu, u Komiži, sačekao nas je neki nadrndani zastavnik koji je dozvolio da se samo ovlaš pozdravimo sa vojskom, a onda nas podelio: "Muški ovamo, ženske onamo!" Otac i ja, sa drugim muškim članovima familija koje su došle na zakletvu, sprovedeni smo u jednu spavaonicu prepunu duplih vojničkih kreveta. Zastavnik nam je pokazao gde je kupatilo, poželeo laku noć i rekao da će nas ujutru probuditi zvuk vojničke trube. Kad nismo pali s kreveta kad je zatrubilo buđenje. Ocu i meni su najviše na nerve išli oni ludaci koji su umislili da su ponovo u vojsci iako im je zbog broja godina oduzeta vojnička knjižica. Odveli su nas da vidimo postrojavanje, odslušali smo ono: "...dati svoj život...", malo plakali i izljubili se s bratom. Onda nas je zastavnik, koji je sad bio dobre volje, odveo da vidimo Titovu pećinu. Za mene je to bilo kao da sam na ostrvu pronašao blago iz najranijeg detinjstva. Posle su otac, majka i brat pili prošek u jednoj konobi u Komiži, a ja sam se zbog nečega durio i nisam hteo da govorim s njima. Sve dok nisam ogladneo.

***

Srđan V. Tešin rođen je 1971. godine u Mokrinu. Objavio je dramu Coated brain / Pohovani mozak (1996), zbirku poezije Sveto Trojstvo Georgija Zecowskog (1997), zbirku pripovijedaka Sjajan naslov za pantomimu (1997), romane Antologija najboljih naslova (2000), Kazimir i drugi naslovi (2003), Kroz pustinju i prašinu (2005, 2008), Kuvarove kletve i druge gadosti (2006) te zbirku kolumni Alternativni vodič kroz Vavilon (2008). Dobitnik je prestižne književne stipendije Borislav Pekić za roman Kuvarove kletve i druge gadosti, koji je uvršten i u izbor za NIN-ovu nagradu za roman godine. Zastupljen je u domaćim i stranim antologijama i izborima iz srpske suvremene književnosti te je prevođen na engleski, njemački, poljski, makedonski, mađarski i slovenski jezik. Uređivao je književni časopis Severni bunker, koordinirao LitKon (Literarni Konzorcij - Mreža za diseminaciju književnosti jugoistočne Evrope) za Srbiju te žirirao nagrade za književnost Ðura Jakšić (2002. i 2003), Meša Selimović (2002) i Ðura Ðukanov (2005. i 2006). Radi kao urednik online magazina Plastelin i stalni književni kritičar dnevnog lista Blic.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.