Četvrtak
20.03.2014.

Mali korak za čovječanstvo, veliki za čovjeka




Extra_large_marchelo_foto
A+ A-
U sklopu serije tribina 'Književnost, između' u Booksi smo 14.3. ugostili Marka Šelića Marčela. Ugodni razgovor o pisanju, romanima i umjetničkom angažmanu potrajao je više od dva sata pa ovdje donosimo samo jedan njegov dio. Razgovor je vodila i prenijela u tekst Dunja Kučinac.
 
***
 
Kako su izgledali tvoji stvaralački počeci – jesu li muzika i pisanje došli u paketu od starta, ili si nešto od toga otkrio usput?
 
Muzika je nešto što je meni došlo usput. Još u osnovnoj školi sam rešio da se bavim pisanjem i u nekom trenutku mi je bilo zanimljivo da probam pisanje na ritam, kako ga i danas zovem. Isprva je to bila samo igra, a onda je uzelo maha i sad moram da dokazujem ljudima da je moje zanimanje u stvari pisanje. Kronološki, što se tiče javnosti, prvo se desila muzika, a suštinski, po stvarnoj kronologiji, starije je pisanje. 
 
Koja je razlika u pristupu i u procesu pisanja romana u odnosu na pisanje pjesme? Jesi li ikad storytelling pjesme s albuma vidio kao kratke priče?
 
Razlika je tehnička, a ne u samoj ideji. Storytelling pesme bi mogle da funkcionišu i kao kratke priče - ideja je ideja. Šta ćeš raditi s njom, nekad je stvar odluke, a nekad ideja sama sugeriše gde bi da se radije udomi. Trenutno radim na petom albumu i teško mi je prebaciti se sa rime na prozu, moram si reći: "Kud ćeš, ne žuri, može to i polako da se kaže." Poezija, s druge strane, traži jezgrovitost. 
 
Ali u oba slučaja, kada je reč o pisanju, reč je i o fizičkom radu. Apropo one priče o cvrčku i mravu - to je najpogrešnija priča koja se priča deci. Zapravo ljudi koji se bave kreativnim poslom vrlo fizikališu. Iako to nije rad mišića, u pogledu grča, naprezanja i toga da je moguće da provedeš tri sata nad rečenicom i da ona i dalje nije dobra, stvarno se iscrpiš. Da ne bežim daleko od poente - važan je rad na pripitomljavanju ideje koja ti je pala na pamet. Ono glavno je skriveno i treba to polako izvlačiti, provesti neko vreme nad time. 
 
Prvi roman Zajedno sami izdao si 2008. godine, kad i album Treća strana medalje. Taj album donosi prvu veću promjenu u tvom spisateljsko-muzičkom radu – on je bio "izlevanje olovne tačke" na tvoju vezu s hip-hopom kao scenom i žanrom. Često tvrdiš da su žanrovi zlo. Je li problem u žanru ili u onome što žanr može postati kada ga se previše štuje?
 
Svakako ovo pod be. Problem je kada ljudi počinju doživljavati žanr kao vrstu religije, kao da je to osoba koju možeš izneveriti. Ustvari ne razumem suštinski šta bi žanrovi trebalo da budu. Definicija stvaralaštva nije da se pronalazi, nego da se uvek iznova traži. A kad neko nađe kalup i onda radi samo po njemu, tu više ne postoji traženje. Tako da je, ako se baviš stvaralaštvom, u suštini normalno izneveravati žanr i pravila. Prvi album sam doduše radio potpuno žanrovski, jer verujem da čovek prvo mora da uradi zadatak školski, da bi stekao kredibilitet za kreativno ludilo koje će uslediti posle. 
 
U oba tvoja romana, Zajedno sami i Malterego, prepliću se 'realna' i fantastična linija radnje. Koja je uloga fantastike kod tebe? 
 
Moraš da imaš neki nivo začudnosti, oneobičenosti, da bi priča imala svoju udicu koja privuče čitaoca. Najbolje stvari koje sam pročitao koristile su fantastiku kao kišobran pod koji se smeštaju apsolutno obične, tople ljudske priče. Fantastika služi kao odličan začin, ali mislim da je najbolje upotrebljena tamo gde pokreće neko vrlo ljudsko pitanje. 
 
Uvek volim da ispričam ljudima kako je verovatno jedan od najvećih srpskih pisaca i, na moju čast, moj dobar prijatelj David Albahari u jednom razgovoru kazao da pretpostavlja kako će, kada neko u budućnosti bude sumirao književna dostignuća naše epohe, njegov rad možda biti skrajnut jer, kaže on, čini mu se da se od pisca očekuje da kroz svoje delo sumira neki važan istorijski trenutak - nešto što se tiče nacionalnog identiteta ili nekog krupnog pitanja. A nasuprot tome, kaže, njega je uvek isključivo zanimao lom unutar jednog čoveka. 
 
Leo, glavni lik Malterega, piše 'Opsenarijum', neku vrstu terapijskog dnevnika, kroz koji stvara svoju fiktivnu, podvojenu ličnost - Malterego. Leo pritom ima puno biografskih sličnosti s tobom. Je li tvoj odnos sa stvaralaštvom onakav kakav je Leov s 'Opsenarijumom'?
 
To u jednu ruku jeste tačno. Za razliku od tipičnog dnevnika, Leo vodi dnevnik frustracija i Malterego nije nimalo superherojski razrađen. On doduše nema nikakve umetničke pretenzije s 'Opsenarijumom' – služi samo za pražnjenje i mentalnu stabilizaciju, a Malterego je tu da brutalno izmasakrira bilo koju osobu koja je Leu upropastila dan. 
 
Priča počinje onog trenutka kada prividno to što Leo mašta i piskara počinje imati efekta na stvarnost. Jedna nimalo originalna premisa, ali upravo je u psihologisanju koje sledi u romanu njegova prava snaga. U suštini se roman bavi nasiljem na popkulturalan način i pokušava pronaći šta se desi kad ljudima u život uđe neki oblik incidentnog nasilja, koje ih može trajno deformisati. Tad imaš dvije opcije - jedna je da na nasilje odgovoriš nasiljem, a druga je da budeš iznad toga. Prvi deo Malterega se bavi time ko tu spava mirno – ovaj koji odluči prvo ili drugo.
 
Malterego izgleda prilično kolažirano - igraš se lažnim isječcima iz novina, tipografijom, rukopisom, ilustracijom. Kako si se odlučio toliko uložiti u vizualni identitet knjige?
 
Na tragu priče o žanrovima s početka, mislim da to može funkcionirati i između različitih umetnosti. Stvarno verujem da smo mi svi hodajuća, manja ili veća, riznica pop kulture – svih uticaja i svega što nam se dopalo otkad smo svesna bića. Stoga meni ovakva vrsta igrarije ne predstavlja nikakav prekršaj, čak ni nikakvu specijalnu ideju. Borges je, recimo, bio poznat po tome da izmišlja knjige na koje se poziva i od tada postoji postmodernistički trenutak da se briše granica između stvarnosti i fikcije. 
 
Palo mi je na pamet da Leo, ako ga jako uznemiri neki slučaj iz stvarnosti, prati što se piše o tome i skuplja to u 'Opsenarijumu' – zato smo napravili isečke koji u potpunosti imitiraju žutu štampu. Isto tako zamislio sam da Leo pravi kolažiranog Malterega. Napravio ga je sjajan ilustrator Ivica Stevanović. Složili smo se da Malterego nigde ne sme da izgleda isto. To je jedna dodatna ludačka crta, neka vrsta fine bizarnosti, koja se po meni sjajno uklopila u igranje s formom. 
 
Kako ti je bilo vidjeti likove iz prvog romana Zajedno sami na kazališnoj sceni? Je li to utjecalo na tvoju percepciju romana? 
 
Jeste, to je jedno od najlepših i najčudnijih iskustava koje sam imao do sada – da ti na jednom ručku gde se dogovarate o predstavi ustvari srećeš sopstvene junake. Kao, sedaš i razmišljaš ko je ko od njih sad. Dok su neke stvari doslovno prenete iz romana, neke su potpuno drugačije. Recimo, Marko Živić igra Jovana, koji je u romanu čiča i pretpostavljamo da ima šezdesetak godina, a u predstavi je to čovek od četrdeset i kusur. Isprva me to vrlo zabrinulo, ali on je toliko dobro ušao u lik da na kraju nisam verovao da sam mogao da smislim bilo šta drukčije. 
 
Mimo tekstova, sam tvoj rad je bio prilično angažiran. Kada si prije deset godina surađivao s Elementalom, Edom i Frenkijem, bio si prvi koji je poslije rata napravio prekogranične suradnje u hip-hopu. Koliko vidiš da muzika sama po sebi, a onda i ličnosti koje u jednom momentu iskoče, imaju utjecaja na neki vid promjene? 
 
Nekog utjecaja ima, samo ne volim zaluđivanje tipa 'umetnost će spasiti svet'. Verujem da umetnost može da spasi čoveka, ali ne verujem da može da spasi čovečanstvo. S druge strane, nije ni uzaludno, može da ohrabri ljude. To što smo mi tad izveli saradnjama, očigledno jeste ohrabrilo ljude da shvate da su te saradnje uopšte moguće. Nije da nam kačim na grudi neki orden, ali bilo je malo lakše jer se osetilo da je to okej. Stvaralaštvo se uvek obraća pojedincu, nikad masi. Čak i kad se obraća određenom dijelu ljudi, to i dalje nije masa. Masi se obraća politika. 
 
foto: Booksa
POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.