Utorak
19.11.2019.

Rat kakav zaista jest

naslov knjige Put u Gonars autor Nikola Petković
izdavač Profil godina izdanja 2018



Extra_large_barbed-13555_960_720
A+ A-


Čitajući Put u Gonars pisca i univerzitetskog profesora Nikole Petkovića, koji je nagrađen tportalovom nagradom za najbolji hrvatski roman, naišla sam na rečenicu koju sam sebi obeležila kao potencijalnu početnu tačku za ovaj tekst, zbog njene efektnosti i očigledne relevantnosti za svet romana. Stigavši do kraja, shvatila sam da smo se autor i ja razumeli: istom rečenicom roman se i završava. U pitanju je ono što jedan Boris Gerher izgovara o Golom otoku – a ovo je jedino što će o toj temi reći: "Neka rata još i bude ako mora, samo neka više ne bude oslobođenja."

Ova misao idejno korespondira s temom i formom romana, što, uostalom, najavljuje već i jedan od epigrafa, citat Volta Vitmana po kome "rat kakav jest, nikada neće ući u knjige". Iako se zove Put u Gonars, roman Nikole Petkovića nije mučna priča o strahotama koncentracionog logora (kako sugerišu i korice, da opet kažem nešto i o tome), a kakvi su manje-više Izabrani Stiva Sem-Sandberga ili romani Daše Drndić u pojedinim trenucima. O logoru se ovde govori uglavnom tako što se o njemu ćuti.

Mada već na prvoj stranici knjige Jelku Luzer odvode u Gonars, a vrlo brzo saznajemo da će se odande vratiti živa, njen povratak, stalno odlagan različitim anegdotama, traje praktično čitavu knjigu. Suština romana je priča koja se plete – a ovde je ta reč tačnija nego na nekim drugim mestima – oko onih koji ostaju u ratom zahvaćenom Bakru, a pre svega oko Jelkinog muža Nikole, dede istoimenog pripovedača. Priče različitih Bakrana (ali i onih koji to nisu), njihove prošlosti, pojedinačne anegdote i crtice ulančavaju se u koherentnu priču gotovo neosetno. Događaji se prelivaju jedan u drugi na osnovu sitnih, neobičnih motiva; priča o majci-protofeministkinji postaje priča o ćerki-antifašistkinji; epizoda iz jednog nastavlja se u drugom vremenu, ali na istom mestu, itd.

Put u Gonars tako postaje hronika života jednog mesta. Koherentnost romanu ne daje samo jedinstvo prostora ili efektna isprepletenost sudbina njegovih stanovnika, već i ideja koju konstantno zagovara. On je hronika rata kakav on jeste – ali za takozvanog običnog čoveka. Zbog toga je figura u kojoj je sažeta čitava ideja ovog romana, njegov objektivni korelativ, figura dezertera. Mada jedno od poslednjih poglavlja, nazvano Dezerteri, govori o dva Italijana koji su pomagali Jelki i još jednoj logorašici, a potom netragom nestali kada je Italija postala saveznica, da bi se po oslobođenju i sami našli u logoru, koncept dezerterstva idejno je prisutan od samog početka romana, kada ujedno počinje i njegovo prevrednovanje.

Nikola, njegova žena i deca, prezivaju se Luzer. Na početku, partizani dolaze po Nikolu da im se pridruži, zbog svog navodno herojskog čina, ali on to odbija grubim rečima. Žena mu je tada u logoru, a njihovu ćerku čuva italijanski vojnik dok on organizuje lutkarske predstave za decu čije majke antifašistkinje se sastaju na spratu iznad. Njegov herojski čin sastoji se u tome što je zarazio italijanskog vojnika – koga inače pokušava da zainteresuje za ruske pisce, dok mu ovaj govori o D’Anunciju – brijući ga tek otvorenim sapunom. Uzbudljiva anegdota ispletena oko te slučajnosti završava se jednom od pukotina kroz koju u Put u Gonars uvire onaj drugi Gonars, ovde prisutan samo u tragovima: alergija kod vojnika razvila se jer je sapun napravljen od ljudskog mesa.

Kroz brojne pripovedačke/autorske komentare pomalja se jasna ideologija: "Jer što je to tražiti slobodu u bijegu od prostora slobode koji ti, nakon što ga sam za sebe izboriš, ne jednom baš u tvoje ime, oduzmu drugi uvjeravajući te da to čine tebi i za tebe, i da će ti, kada to obave, uvjeravaju te, darovati bolji svijet? A tebi je možda bio dobar i onaj u kojem si se ionako bez pitanja i najave zatekao i koji sad za tebe netko drugi, opet bez pitanja i najave, popravlja." (str. 118.) Donekle odslikavajući način na koji Tolstoj tretira Napoleona, ovaj roman, doduše s mnogo više sprdnje, prikazuje vođe kao nešto najgore što može da se desi bilo kom običnom čoveku koji samo želi da živi svoj život, pomalo kao u pesmi Hero benda Family of the Year.

Mada je pripovedač/autor svakako pre na strani partizana ["za razliku od komunizma, u fašizam i ustaštvo utkano je zlo" (str. 276.)], najgore je prošao Tito – možda baš i zbog toga – jednom od odvratnijih slika u istoriji književnosti. Još pre nego što će, zajedno sa Staljinom, biti nazvan "ispičuturom" (str. 242.), saznajemo da je Tito "pojeo blanširani fetus janjeta – tog nerođenog komada mesa [...] koji su samo za Maršala njegovi posilni drugovi čupali iz majčine utrobe." (str. 241.) Svako ko je proživeo više od petnaestak godina u našoj civilizaciji zna da je ovde skoro pa gore nego ubiti majku ili oca dirnuti u nerođeni fetus. Ipak, čini se da je ovaj detalj prisutan ne toliko zbog svoje potentnosti da izazove mržnju prema vođi (nasuprot običnom čoveku), koliko kao posledica preterivanja rableovskog tipa.

Slično se dešava i u važnoj i relativno dugoj anegdoti s kraja romana, onoj o bakarskim ilegalcima koji se u svom skloništu ponapijaju, a potom jedni druge do krvi muče, navodno u svrhu pripreme za diverziju, da bi konačno izašli na svetlost dana tek po oslobođenju. Tada sretnu partizana koji ih pita ko su i gde su bili. Jedan od ilegalaca kaže kako su ih Nemci mučili. Na pitanje gde, on oda vlasnika skloništa koji im je donosio hranu i piće i koji im je "uzeo šibice" da se ne bi, pijani, zapalili. Partizani dotičnog, naravno, uhapse i streljaju kao kolaboranta. Ova krajnje rableovski hiperbolisana, usiljeno humoristična, nerealistična epizoda u inače realističkom romanu šteti pomno konstruisanoj dezerterskoj filozofiji, i to, čini se, nenamerno, jer kao da pokazuje da su dezerteri baš onako negativna pojava kakvim ih predstavlja militaristički diskurs. Mada će većinu ilegalaca kasnije gristi savest, a jedan će se čak i ubiti, način na koji je ova "duhovita" epizoda struktuirana, s tragičnim krajem koji je niskim udarcem svaljen na partizane, čini od nje slabu tačku u ideologiji koju sam roman zagovara. 

Uprkos povremenom problemu da se zaustavi nekontrolisana rableovska bujica reči, od koje, naravno, pate mnogi tekstovi, Put u Gonars je zaista dobar roman. Uobičajene kritičarske pojmove ovde nije ni nužno pominjati: mnogobrojni karakteri su besprekorno uobličeni, radnja je dinamična, smislena i smisonosna, a uostalom i uzbudljiva. Mada se ne može reći da je forma, iako zasnovana na nekakvoj logici toka svesti, naročito eksperimentalna, a i sama tema Drugog svetskog rata nekima može da deluje relativno arhaično, ovaj roman je danas ipak aktuelan i potreban. Priča o pretprošlom zapravo je priča o prošlom ratu: unuk Nikole Luzera pripoveda u trenutku ratova devedesetih, kada besno i očajno posmatra reaktualizaciju fašizma i propast bratstva i jedinstva – još jedno oslobođenje u lancu netraženih oslobođenja. Na osnovu logike imena koje dele junak, pripovedač i autor, kao i cikličnog kretanja istorije koja na ovom prostoru, kako sam roman pokazuje, večito ostavlja nerešena pitanja, moglo bi se reći da Put u Gonars takođe govori o jednom uvek potencijalnom, budućem ratu.

Svojom filozofijom dezerterstva, po kojoj "niti jedan narativ" nije veći "od jednog jedinog ljudskog bića" (str. 292.) poručuje nam da bi trebalo da ga izbegnemo, ali se, izgleda, tome previše ne nada.

POVRATAK NA VRH STRANICE
Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu.