Page arrow
Web banner 3Banner mobile 3

'Knjiga za Maju': Samo ljubav ima smisla

Large knjiga za maju naslovnica
Naslov knjige: Knjiga za Maju Autor knjige: Marko Tomaš Izdavač: V.B.Z. Godina izdanja: 2023
Utorak
26.03.2024.

Marka Tomaša svakako ne treba puno predstavljati. Od jednog od najtalentovanijih postjugoslovenskih pesnika, kako je s pravom važio jedno vreme, preko njegovih dnevničkih zapisa, eseja, političkih i sportskih komentara na raznim portalima, kolumni, uredništva fanzina, sve do njegove proze, Tomaš je više nego produktivan autor, čiji se opus može pohvaliti kvantitetom većom od mnogih klasika koji su pisali na ovom jeziku. Trebalo bi podosta karaktera da pobrojimo njegova dela, stoga ćemo kritičarskih skokom direktno na njegovo poslednje ostvarenje – roman Knjiga za Maju.

Knjiga za Maju po svom jeziku i stilu i po svojoj liričnosti ontološki pripada senzibilitetu Marka Tomaša. Sasvim je izvesno da biste prepoznali beleg autora, ukoliko ste ga čitali do sad, pre svega po poetici koja vrlo često kako u njegovim pesmama tako i njegovoj prozi meandrira među kafanskog zanosa i „poezije“ velike ljubavi. S druge strane, radi se o još jednom u nizu autofikcijskih ostvarenja na književnom brdovitom Balkanu. Autofikcija je preplavila književnu produkciju i na ovim prostorima, a primjeri su k tome polivalentni. Više o autofikciji možete pročitati u tekstu Dunje Ilić u okviru zbornika Između otpora i trenda. „Piši o onome što znaš“ imperativ je pisca/spisateljice, barem nakon što je Čarls Dikens prepravio fragmente napuštenih memoara za „Dejvida Koperfilda“, a dostigao je logičan ekstrem sa bumom autofikcije u poslednjoj deceniji. Možda je „jedino o čemu se zna“ sada nužno povezano jedino sa nama samima, te se krešendo narcisoidnosti polako bliži svojoj kulminaciji. Rekoh, to je druga i dugačka tema.

Međutim, čini mi se da odista retko kome tako dobro prianja autofikcija uz fakcijski život, te retko kome tako dobro leži ovaj žanr kao Marku Tomašu. Najpre, za njega se mirne duše može upotrebiti pridev postjugoslovenski, s obzirom da se u njegovoj biografiji kao mesta u kojima je živeo nalaze Ljubljana, Mostar, Split, Beograd, Zagreb... Takoreći živeo je u gotovo svim bivšo-jugoslovenskim republikama, a svojim habitusom, ali i pisanijama, pripada čitavom regionu. Pokatkad, kod nekih pisaca i spisateljica, a kod Tomaša jeste takav slučaj, autofikcija ima svoj žanrovski pravi smisao.

Možemo odmah napomenuti: roman je za Maju, ali nije o Maji jer Maje nigde u njemu nema. Štaviše, kako pripovedač navodi: bolje je da Maja (bila ona realna ili fikcijska) ni ne sazna šta se ovde zbiva. „Ne smijem je više spominjati. Već se naljutila što sam odlučio knjigu nazvati njenim imenom.“ (str. 85.) Maja nije dakle protagonista u romanu pa se postavlja logično pitanje šta će Maja u naslovu i koja je njena uloga? Do odgovora na to pitanje pokušat ćemo doći postupno, korak po korak do kraja teksta.

Pripovedač nam u jednom od fragmenata u romanu na 122. strani doslovce kaže: „Moje cjeloživotno lutanje se u jednom trenutku pretvorilo u izgubljenost. Ljubljana mog rođenja. Mostar mog djetinjstva, Ptuj, Maribor, velika obiteljska okupljanja. Sombor moje rane mladosti, Sarajevo mog prvog osamostaljenja. Zagreb moje velike ljubavi. Neprežaljeni Split. Beograd moje mašte. Rijeka u kojoj se bezrazložno osjećam doma... I, točka oko koje se sve vrti – Mostar.“ (str. 122.) Dakle, nomadski i „fragmentovani“ nomadski život pripovedača (čitaj: Tomaša) je najlakše prikazati autofikcijom, i može se reći da njome autor pokušava objasniti samom sebi i pronaći nekakav oslonac usled i usred pomenute „izgubljenosti“. Mostar se spominje kao toponimski fundament, stožer oko kojeg se mogu centripetalno okretati sećanja pripovedača. U prevodu: kad je teško – Mostar. Međutim, ne bih rekao da se Tomaš latio autofikcije i napisao ovaj roman da bi u zanosu autopsihijatrije romanom hiptnotisao sebe i iz svog nesvesnog izvukao pretpostavljene psihičke kvalitete nepoznate njegovom svesnom Ja. Pre će biti da je piščeva namera bila eksperimentalne prirode – jedno dečačko igranje jezikom i formom. Sartr je jednom pesnike nazvao „ljudima koji odbijaju da upotrebe jezik“. Tomaš je „odbio“ da ga upotrebi samog, u njegovoj lingvističkoj usamljenosti, već ga prožeo ili bolje rečeno smutio, ponegde i probućkao kompjuterskim jezikom iliti jezikom binarnog sistema, ali o tome nešto kasnije.

Čitav roman je fragmentovan, ali je u osnovi sastavljen od sledećih glavnih delova: Fragmenti Roberta Lastavice, Od Ikara do Lastavice, Raspadanje Gustava Flauberta, Defragmentacija. Prvi deo knjige počinje s pripovedačevom rodnom kućom, koja ima pet soba i iz svake se može „izravno u avliju“. Dakle, Tomaš počinje metaforom koja u svom širem smislu pokazuje kako će se radnja odvijati (kako će se život odvijati) slobodnim izlazom u avliju sa svih strana, mogućnošću da se iz avlije uđe u svaku sobu i to sve „skokovima“, kaže pripovedač: „prve skokove izveo sam skačući s krova kuće u baštu“. Skok i skakanje ostaje semantički lajtmotiv celog štiva, kako u doslovnom tako i figurativnom smislu.

Pripovedač skače iz kuće u Pariz, iz Roissy Charles de Gaulle prema brdima i „oblacima kao pivska pjena“, od perona prema sokacima, od aerodromske gužve do mirisa majke na samrti, da bi nas zatim maštovit i zanesen, u magnovenju prebacio na najkraću glavu (fragment) romana, Od Ikara do Lastavice, i ispričao nam u svega dve strane, u trećem licu, o Denisu Lastavici, sudeoniku Olimpijskih igara u mladosti. On je, pored toga što je bio državni prvak u figurativnim skokovima, ostao kratak za pobedu u skokovima s mosta (mostarskog, naravno, kog drugog!). Premda tehnički savršeni, njegovi skokovi su „ostajali samo to – skokovi“. Kasnije učestvuje u rušenju mosta, a njegova je „krivnja i frustracija“ lebdela nad rekom i kada je most bio obnovljen. Nakon što se vratio iz inostranstva i sahranio majku, prelazi ogradu mosta i u samoći skače poslednji put.

Nakon ove pričice o Denisu Lastavici, vraća nam se stari i dobri autofikcijski pripovedač u prvom licu i ne ostavlja nas do kraja romana. U trećem delu naslova Raspadanje Gustava Flauberta pripovedač nam saopštava da će, nasuprot Flaubertu koji je smatrao da se pisac treba skrivati i nestati iz svog dela, on biti taj pisac i da tu neće biti nikakvih dilema. Pripovedač gleda sestru i ženu kako neguju majku na samrti, i rešava fizički pobeći od svega oko njega i svih planova koji „se prave oko njega za blisku budućnost“.

Nakon ovoga počinje poslednji i najduži deo naslova Defragmentacija. Ovaj rascepkani i raspršeni sadržaj najbolje opisuje rečenic na 18. strani: „Skok je čežnja za letom. Želja da se što duže zadržiš u zraku“, da bi ista misao nastavila na 21. strani: „Skok je potpuno preuzimanje kontrole, držanje vlastite sudbine u svojim rukama. Izvan skoka je stvarnost, gravitacija koja nas subliminalno laže da kontroliramo svoju sudbinu samo kad smo čvrsto objema nogama na zemlji, uvjereni da nas ona čuva od užasa haosa i potpune anarhije. Skok je bijeg od stvarnosti i kratka pobjeda nad neminovnošću.“ Delovi su dakle rascepkani, a radnja u romanu isprekidana, teško je sastaviti fabulu i koherentan sled događaja. Kao što rekosmo, umesto toga Tomaš nam je pružio skok iz radnje u radnju, od mesta do mesta, iz doba u doba: piše o detinjstvu, o gradovima u kojima je živeo, o porodici, o osećaju pogubljenosti, o strahovima, o nadama, o očekivanjima okoline, o navikama, o književnim i drugim stavovima...

Šta predstavlja taj skok? Zašto je skakanjem u naraciji Tomaš hteo da pokaže kako se neki skokovi razlikuju od drugih, može li najsavršeniji tehnički skok ostati samo skok? Skok, ili slučaju Tomaša, pisanje, nije nikakvo bekstvo, niti zabijanje glave u pesak, već predstavlja pokušaj stvaranja iole koherentne slike o svetu koji nam (nasuprot opštem predubeđenju), govori da stvarnost nije najrealnija. Tomaš nam jasno aludira da se u tim kratkim Ikarovim letovima slobode ishod lako može pretpostaviti, te da se ateriranje ne može izvesti bezbedno i bez posledica. Stoga je autor uveo lik Denisa Lastavice kao kontrapunkt poenti skakanja: Lastavica nije mogao da pobedi u skakanju sa mostarskog mosta jer su njegovi skokovi bili pobede radi, dok su pobednički skokovi skakanja radi. Tomaš kao da želi da ovim romanom podvuče da nomadstvo nije rezultat traženja sebe ili bekstva, već je samo sebi svrha. Putuje se i skače radi samog procesa, to nije samo modus vivendi, već vita per se.

U delu naslova Defragmentacija, autor je svaki posebni fragment obeležio jedinicom ili nulom, eksplicitno aludirajući na kompjuterski rečnik i (kako poglavlje glasi) pokušaj defragmentacije odveć fragmentisane realnosti. Binarni brojevni sistem je pozicioni brojevni sistem sa bazom 2 u kojem se zapis sastoji samo od dve cifre: 0 i 1. To znači da se svaki broj može predstaviti kao zbir eksponenata broja 2. Binarnim sistemom može se izvršiti defragmentacija hard diska koji se vremenom i korišćenjem fragmentiše, a proces defragmentacije podrazumeva sastavljanje svih delova datoteke zajedno, na isto mesto na hard disku. Na prvu deluje da je Tomaš imenovao ovaj deo romana s namerom da jasno aludira da će pokušati da defragmentuje razbacane delove života pripovedača, da sredi sva ta sećanja i memorije, da spakuje po folderima gradove, ljude, situacije, misli... Badava, dakako da u tome nije uspeo, ako je to uopšte i hteo napraviti. Skup narativnih jedinica, motiva, dakle ostaje rascepkan, raspršen i (još jednom!) fragmentovan. Siže romana nas vodi ponovo u Pariz, Mostar, kao i Zagreb, Split, Sombor i sl. Majka, baka, tetka, stric, sestra, očuh, saradnici i drugi likovi defiluju ponovo u narativnim skokovima. Jedino se kao konstantni lajt motiv, kao moguće jedini rezultat defragmentacije, kroz delo proteže pripovedačeva želja za putovanjem u Lisabon, koji se poput Eldorada svako malo spominje u tekstu: „Treba, ipak, stići u Lisabon. Ovo isto more dodiruje i taj grad.“ (str. 123.) Lisabon je obećano mesto do kojeg će narator skočiti i uz osmeh na licu umiriti se. Uspeva li u tome, saznaćete naravno ako pročitate roman.

Nažalost, ili na sreću, defragmentacija u životu se ne može izvesti pravilima binarnog sistema. Stvarnost, koliko god bila katkad nerealna, nije stroj koji se može podvesti pod pravila pukih brojki, posebno ne binarnih, otuda je i Tomašev pokušaj defragmentacije neučinkovit, ali kompletno liričan i književno nadahnut. Životni događaji ne mogu se smeštati u foldere jer su uvek međusobno prožeti i vrlo često emotivno uslovljeni. Stoga, možemo slobodno reći da je sam proces defragmentacije Marka Tomaša u ovom ostvarenju samo sebi svrha, baš kao i putovanje, baš kao i skakanje.

U rascepkanim delovima, Tomaš ponovo iznosi sebe i svoja svojstva, stavove o literaturi, umetnosti, Slovenima, izlaže pripovedačeve (svoje) strahove, slabosti, želje, žudnje i na koncu njegovu ljubav prema Maji iz naslova romana. Tu se vraćamo na naše pitanje zbog čega je ovaj roman za Maju. Nema nikakve sumnje da se u moru relativnosti, ambivanlencija i zaziranja, Maja izdvaja kao jedina konstanta piščevog romana, propovedačevog života:. „Samo će Ona ostati stvarna. Plava i moćna kao... pa, kao sudbina.“ (str. 86.) Maja ne figurira u knjizi, nije protagonista, nema nikakvog konkretnog odnosa pripovedača prema njoj, što nam ukazuje na to da naslov nije izvučen iz teksta nego iz podteksta, iz impliciranog koje nam govori da je Maja to uporište kojem stremi pripovedač. Baš kao i Mostar, ili možda još bolje rodna kuća, Maja je ta avlija u koju se može stići iz svih soba i koja vodi ka svim sobama. Ona predstavlja Axis pripovedačevog Mundi, traganje je traganje za njenim osmehom. Maja je nesumnjivo ta d(e)vojka u binarnom sistemu romana, i sve se može predstaviti kao zbir eksponenata Maje. Sve može dobiti smisao u „spremnosti da se radi za njen osmeh“.

Upravo ovo vidim kao poentu ove Tomaševe prozne pustolovine: jedino ljubav ima smisla i njome se do smisla jedino i dolazi.

Možda će vas zanimati
Video
Homepage untitled design  13 13.10.2021.

Kultura na remontu: Od čega vi zapravo živite?

U suradnji s Hrvatskim društvom pisaca u parku ispred Bookse održana je prva u ciklusu tribina 'Kultura na remontu' pod nazivom 'Od čega vi zapravo živite?'.

Kritike
Homepage mostar2 12.03.2018.

Bijeg na (ne)sigurno mjesto

U zbirci 'Regata papirnatih brodova' pjesnik Marko Tomaš vješto spaja oštre ničeanske istine, političke iskaze i meke ljubavne istupe.

Piše: Lucija Butković

Kritike
Homepage marjanovic tomas 20.04.2015.

Nežni rat Marka Tomaša

Iako se tako ne doima na prvi pogled, pjesnička zbirka 'Crni molitvenik' Marka Tomaša je revolucionarna knjiga.

Intervju
Homepage 174 28.11.2008.

Marko Tomaš: Kofer spreman za preseljenje

Život jeste ono što nam se događa, ali i mi se moramo događati životu na neki način, kaže Marko Tomaš u razgovoru s Markom Pogačarom.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu