'Lude pjesme': Mitski jednorog

Kako poezija može da odgovara na svet u kojem živimo, ako je taj svet, zapravo, opasan i lud, odnosno opasno lud? Zaista, gledajući kuda planeta ide i ko su joj lideri, prateći vesti čak i površno, grebući ispod površine u potrazi za pravim informacijama, koje su svesno skrivene i treba znati gde ih tražiti, možemo se obratiti pojedinim proznim delima u kojima će post-istina biti zamenjena istinom, suprotno od onoga što bi se dalo očekivati. Možemo se obratiti i onoj poeziji koja na sebe prihvata ulogu dvorske lude koja sme da kaže sve, bez posledica po svoju dobrobit, jer ona je tu da bi zabavljala, da bi se glupirala, da bi se smejala naglas sebi i drugima i kroz taj smeh rekla popu pop, a bobu bob. Istina je da ni proze ni poezije te vrste nema mnogo, ali tu i tamo, prekipi valjda spisateljicama i pesnikinjama, piscima i pesnicima, pa shvate da su ozbiljnost i naricaljke iscrple svoje uloge, da im ne preostaje ništa drugo nego da se glupiraju i da u šaljivom tonu kažu istinu tamo gde joj je i mesto – u javnom prostoru i naglas, ma koliko javni prostor literature bio skučen.

Naravno, u toj odluci se krije više zamki. Humor i komika od Aristofana pa do danas često služe očuvanju statusa quo i/ili nastaju kao vrsta odbrane od novog. Povrh toga moguće je shvatiti da su sami sebi cilj, odnosno da služe isključivo tome da se publika zasmeje po cenu da budu banalni, prostački i glupi (ovo drugo ponajviše, ali ljudi vole skarednosti). Konačno, humor koji želi da menja ili da uvede novinu mora da bude izuzetno inteligentan i da ruši uvrežene moralne norme, a to nije lako, stoga je osuđen na manjinu koja je spremna da u njega investira intelekt i malograđanski mir. Mora, dakle, da preraste običnu pučku veselicu, kako bi rekao Krleža. Pred pravi humor i smeh koji želi da promeni stvari stavljaju se teški, ipak ne i nemogući zadaci.

Na korici nove knjige Miroslava Kirina Lude pjesme nalazi se pored namerno pogrešnog deljenja reči na slogove lude p-jesme i crtež lutajuće dvorske lude s prtljagom u kesi preko ramena, štapom u ruci i neizostavnom kapom i kragnom s kićankama koje ukazuju na njegovu ulogu. Lude pjesme se na taj način pretvaraju u ludine pjesme, pa onda one i nisu sasvim lude, zar ne? Ova igra između toga ko je lud i šta je ludo, šta je hrabro, a šta ne, i tome slično, biće jedna od glavnih tema ove zbirke od šezdeset i devet pesama. Nije slučajno da baš ovaj broj pesama čini zbirku jer kako god da se napiše on uvek znači isto, te je i on na neki način ludin broj.

Zbirku simbolično otvara pesma koja nosi naslov „Kraj svijeta“. Ne iznenađuje da je kraj na početku, jer to je takođe odlika „ludosti“: da ukida hronologiju i uzročno-posledične veze, da stvari postavlja naopačke, da postavlja poslednje, kao i ono što se još nije desilo, na prvo mesto. Kakav je kraj sveta, koje su njegove odlike, događaji, da li se on uveliko odigrao, ali mi ga još nismo svesni? „Svijet samo što nije svršio sam sa sobom“ kaže prvi stih pesme. Dakle, kraj sveta nije nešto što dolazi spolja, nije nikakva kometa koja će uništiti planetu, nije eksplozija Sunca, niti bilo kakva druga kosmička kataklizma, napad vanzemaljaca, naprotiv. Svet, a znao je to i Eliot, završava s vapajem, a ne s eksplozijom. Svet svršava sam sa sobom u orgazmičnom samouništenju. A da li smo mi svet? Jesmo li mi krivi za to što se dogodilo? U ovoj pesmi, a i tokom čitave zbirke Kirin ostaje „ludački“ kriptičan kad je u pitanju lična krivica, ali kao ljudska vrsta, krivi smo, itekako. A šta je simbol njegovog svršetka? U čemu se krije poslovični vapaj? Scena je gotovo idilična: pijani stršljen pada na pod. Kad se obeznani potpuno, ergo umre, dođu mravi i odnesu ga.

Pesnik uobičajenu prirodnu, rekli bismo darvinističku scenu vidi u svetlu kraja sezone, ne remboovske paklenske već pre one svinijevske, eliotovske, prostačke. Stršljen deluje kao oblaporni turista pun novca i želje za bahaćenjem, a mravi su „konobari u primorskom restoranu“ koji pijanog gosta iznose napolje. I oni polurazdrljeni na kraju smene. Svet se dakle završava tako što neko konačno plati račun za sva naša preterivanja, za sve ono što smo pojeli, popili i naposletku pretvorili u đubre. Glavni problem s kojim ćemo se tek suočiti nije što će taj račun morati da bude plaćen, što će se pojaviti mravi, nego što ćemo ga platiti, a već ga i plaćamo, svojim bednim životom, udavljeni u sopstvenoj bljuvotini.

Sad kad je rešio kraj sveta, pesnik može da se posveti ostalim pesmama i da uživa u „ludosti“. Da joj sa svoje strane, nakon Erazma Roterdamskog ispeva pohvalu. On to čini na više načina, ali deluje da je najvažniji onaj koji se tiče pesničke forme. Ako je u prethodnoj zbirci Babanija tematizovao detinjstvo i zavičaj i za to koristio teške i duge stihove, koji su često prelazili u pesme u prozu, u Ludim pjesmama stihovna forma je sasvim drugačija. Ne samo što su stihovi kraći, pesme veoma često podeljene u strofe, odnosno kitice (hrvatska inačica dodaje na veselosti i pevljivosti), nego je i njihov jezik pun onomatopeja, uzvika, dijaloga. Iz monološke forme Babanije, Kirin prelazi u dijalošku formu Ludih pjesama, pa čak i kada nema direktnih sagovornika u pesmi, razbija „četvrti zid“, upućuje pitanja i komentare čitaocima, pokušava od njih da napravi saučesnike u sopstvenom „ludilu“.

Ono što njegovo ludilo razlikuje od ludila, odnosno ludosti Erazmove jeste činjenica da on ne pokušava da moralizuje, da poučava, da predaje znanje i vrlinu. Njegov svet je srušen, on zapravo više ne postoji, stršljen je odnet, mravi su ga sklonili. Kad je tako zašto bismo pratili njegove uzuse. Ipak, nije u pitanju potpuna anarhija, već veseli ples na ruševinama, kolo koje se igra na groblju u nadi da će život i životodavni princip naposletku pobediti. Zato se pesme tiču hrane, životinja, mrvica sa stola, kiše, svih onih stvari koje su zapravo nevidljive golom, ali dovoljno značajne u oku lude, odnosno pesnika. Drugim rečima, bave se svakodnevnim oneobičenim i uprošćenim do dečje pesmice, često čak i do nivoa razbrajalice. To nije čudno jer je u pitanju nulti, magijski nivo poezije, onaj koji mora da nastane nakon što se svet okonča, mora da počne ponovo na njegovim ruševinama ili, pak, na njima da traje.

Zbirka se završava pesnikovim pogovorom pod naslovom „Opis Kirina kao žirafe“. Ovaj autopoetički tekst objašnjava na početku kako reč kirin na japanskom znači žirafa, odnosno mitski jednorog. Igra koja izjednačava pesnika s mitskim bićem koje nosi povoljno znamenje trebalo bi metonimijski da podari zbirci povlašćeni status. Međutim, dolazi do obrta. „Postoje li uopće još mudraci i slavni vladari? Osim toga, pjesnici su odavno izjureni s dvora, današnji vladar je radije na ajfonu, a pjesnici ni na koji način ne utječu na političke spletke i intrige, premda još svojim mitskim jednorogom katkad proizvode zgodnu buku, mršte se, viču protiv klimatskih promjena, protiv svjetskih korporacija, presvlače se u likove Grete Thunberg, Edwarda Snowdena ili Slavoja Žižeka.“ Jesu li onda Lude pjesme tek zgodna buka? Mislim da je ovaj odnos prema poetskom tekstu, posebno u današnje vreme, više nego tačan. Ne u potcenjivačkom smislu, već upravo stoga što od pesnika ne očekuje da bude „nepriznat zakonodavac sveta“, već whistleblower poput navedenih aktivista i filozofa. Da li je to degradacija u odnosu na Šelijev romantičarski zanos, svakako da jeste, ali je britanski pesnik bio u dubokoj zabludi, kao što nam istorija pokazuje. Mnogo je istini bliža uloga koju im je Platon namenio u Državi, jer je očigledno grčki mudrac imao bolje uvide u budućnost sveta, nego preljubnik, hazarder, pijanac i zanesenjak iz Engleske. Možemo da žalimo što je tako, ali ostaje nam da se pravimo ludi i da se ne stidimo svoje golotinje kad ulazimo u poeziju, kako kaže Kirin u „Što treba za pjesmu?“

Treba li na kraju reći da Kirinove Lude pjesme nisu ni najmanje lude, a kamoli naivne. One se povremeno doimaju tako, posebno uzete ponaosob, ali u kontekstu zbirke uokvirene krajem sveta i autopoetičkim tekstom, one jasno stavljaju na znanje šta nam je preostalo: da ne shvatamo sebe preozbiljno i da se zabavimo jer sve se već dogodilo, ako niste znali. Možda smo odavno tek hrana za mašine i robote, energija kojom se snabdevaju neka viša i, nadajmo se, sretnija bića. A možda smo svi mitski jednorozi?