Page arrow
Web banner 3 korekcijaBanner mobile 3 korekcija

'Oče, ako jesi': Komplicirana tema, komplicirana forma

Large magdalena otterstedt 8ta6nucqrl8 unsplash

Magdalena Otterstedt, Unsplash.

Naslov knjige: Oče, ako jesi Autor knjige: Julijana Adamović Izdavač: Fraktura Godina izdanja: 2023
Utorak
14.05.2024.

Julijana Adamović autorka je tri zbirke kratkih priča, zbirke poezije te romana Divlje guske, dok je roman o kome će ovde biti reči, Oče, ako jesi, njeno do sada poslednje ostvarenje. Budući da je potonji prvo delo ove spisateljice koje sam pročitao, u ovom tekstu nećemo moći govoriti o kontinuitetu ili diskontinuitetu u pisanju Julijane Adamović, što bi se reklo bez inhibicija pozitivističkog ili empirijskog karaktera.

Najpre, ne može se prenebragnuti činjenica ovaj roman, ako ništa drugo, veličinom fizički odskače i deluje ambiciozno. Rekli bismo da je gabaritan (danas roman iznad dvesta stranica automatski upada u pozamašne), stilski i strukturno ambiciozan, a tematski je, pa ajmo reći, perspektivan. Shodno nekim njegovim fizičkim karakteristikama, promotivni tekstovi su ga dočekali kao nešto neordinarno, inovativno i, reklo bi se, kvalitetno. No, da vidimo šta od svega ovoga ima u ovom delu.

Struktura naracije u romanu nije linearna. Adamović se odlučila za slaganje priče koja tumara po x i y dijagramu prostorno-vremenske dimenzije, pomerajući fokuse priče napred i nazad, po godinama i kilometrima. Od Austrougarske, preko Kraljevine Jugoslavije, zatim FNRJ i SFRJ priča u romanu dotiče Panoniju, malo Hercegovinu, Mađarsku, pa i Beograd. Na sve to treba dodati i postojanu promenu pripovedača, što pored fokalizatorske, menja i celokupnu naratorsku artikulaciju radnje i predstavljanje iste čitaocima.

Higgsov bozon (kad sam već počeo da se razmećem prirodoslovnom terminologijom) romana predstavlja Nađ Pal, jugoslovenski Mađar, autentični predstavnik muškarca iz polovine 20. veka – ambivalentan u naravi, ambivalentan u postupcima, turobne povesti i života u širokim amplitudama sadržajnosti. Otac je dece jedne Mađarice, Nemice i Hercegovke i sve je tri napustio, na ovaj ili onaj način. Zahvaljujući njemu, dakle, kroz roman pratimo njihove priče, priče njihove rodbine, prijatelja, saznajemo više o kontekstu u kom likovi postoje. Pratimo život Palove majke koja se bori sa alkoholizmom, zatim život Vere K., supruge poznatog partijskog funkcionera, čiji je Pal u kratkom periodu vozač. Njihove partikularne priče, ovako razasute po romanu, mi dobijamo u skokovima s jednog poglavlja na drugo, s jednog lika na drugog, s jednog naratora na drugog. Premda na prvu podsećaju na lavirint, ili bolje na nekakvu slagalicu, meni autorkine naratorske vratolomije više liče na kuglicu iz flipera, koja udara, odskače, vraća se, juri po fliperu ,ali na koncu ipak dospijeva u finalnu rupu, kada zapravo stičemo fabularnu sliku romana te nam sve dobije tematski smisao. Upravo kao na fliperu, čini se da je Adamović kao svoj primarni cilj postavila da ta narativna kuglica pogodi što više „objekata“ na narativnoj tabli, a kao sekundarni da ista što duže ostane u „igri“ osvajajući nove i nove „igre“ i odgađajući „završetak u fliperov odvod“.

Dakle, Nađ Pal sin oca koji čini samoubistvo i majke alkoholičarke, sa ratnim iskustvom u Drugom svetskom ratu, u promenama sredina i žena, gradi ambivalentan odnos prema vlastitoj deci, koji se kreće od njegovih napora da „obezbedi život“ do nehumanih ispada i katkad surovog odnosa. Kroz prikazivanje tog njegovog heterogenog života, pored svih tih ljudi koje kao čitaoci upoznajemo, autorka nam ispod žita nudi i kontekst ondašnjeg društva, upoznajemo partijsku kliku, naciste, četnike, ustaše. Kroz sitne opaske saznajemo šta je Jugoslavija uvozila iz Mađarske, kakav je bio odnos prema folksdojčerima, na koncu i koje su to naše unutrašnje nacionalističke bakterije čekale svoj momentum za infekciju zdravog tkiva. Rečju, mnogo je implicitnih tema pokrenula Adamović, što nije za zanemariti.

Tema očinstva se može na prvi pogled smatrati fasadnom temom romana. Dakle, od samog naslova, do insistiranja na odnosu oca i dece (naročito sa sinovima – svi Nađovi sinovi nose nekakvu varijantu imena Toma) u senci psiholoških recidiva koje otac vuče za sobom kroz čitav svoj život. Nema sumnje da su potisnuti traumatski efekti od samoubistva oca i raskalašnosti majke Nađa Pala direktno povezani sa njegovim odnosom prema vlastitoj deci, prema porodici uopšte. Konstantno lutanje, skitanje, tumaranje od braka do braka predstavlja eskapizam par excellence glavnog junaka u psihoanalitičkom smislu. Ovaj se eskapizam ne ispoljava u obliku zabave (odlaska na odmor, rekreacije ili sl.) već ulazi u kategoriju (gotovo pa) devijantnosti. I kako svaka suština eskapizma nije kamo čovek beži, već od čega beži, i u slučaju Nađa Pala bi upravo to bilo pravo pitanje. Nesumnjivo ova psihoanalitička dimenzija romana otvara sijaset pitanja, na koja se može odgovarati ili makar pokušati odgovarati u posebnom osvrtu, a na ovu ravan dela naslanja se odnos takvog pojedinca prema kolektivitetu, ili možda još bolje odnos društva prema takvom subjektu. To je društvo koje amnestira i žmuri na patrijarhalna nasilja, na zakon sirove i surove sile, na „davljenja u kantu sa vodom“ žene koja se „drznula da odgovori samo“. A da je tema očinstva duboko povezana sa patrijarhalnošću društva od pre sedamdeset ili osamdeset godina potvrđuje i obraćanje (nikog drugog do) Tita, đeneralu Đuriću: „Đuriću, biraj Partiju i mene ili svoju ženu. Drugog rješenja nema! – rekao mu je Broz. I on je odabro. Da, to je moj drugi otac. Važniji od sveg. Tito i ideja. Partija. Čudni su ljudi u izboru očeva i očinstvo je prilično čudna pojava.“ (str. 156.)

Od Jerolime, poslednje Nađove žene, Hercegovke koja se nekako domogne Vojvodine trbuhom za kruhom, do Vere K., čiji život upoznajemo putem njenih dnevničkih beležaka, Adamović šalje onu pomenutu flipersku kuglicu zbilja u širokom radijusu kretanja. Stoga, se postavlja pitanja kako je struktura romana, njegova forma odgovorila ovako zahtevnom u razuđenom sadržaju?

Nesumnjivo je fascinantno poznavanje istorije i društvenog konteksta tog vremena od strane spisateljice. Mešanje fikcije, istorijskih činjenica, ali i načina sećanja na iste (što bi rekao povjesničar Pierre Nora) daje dodatnu vrednost romanu i u službi je njegove estetske vrednosti. Tu se autorki ne može ništa zameriti. Njen stil je gotovo pa vintage, u najpozitivnijem smislu te reči. Narativno, odabir reči funkcioniše skladno, sa veoma duhovitim opaskama i asocijacijama: „A tamo je, u tom drugom vagonu, odmah do vrata spavala neka baba s košarama punim friško zasranih jaja... “ (str. 104.) ili: „Ovo je odskočna daska. U početku , ja danima gledam u pod i pitam se koja bi od tolikih hrapavih i škripavih dasaka mogla biti ta što je otac spominje, i u strahu sam da će ona, kad se najmanje nadam, odskočiti i opaliti me posred nosa.“ (str. 219.) Ali problem nije u stilu i spisateljskom potencijalu autorke, oni su posve sporedni u romanu, zbog čega ga ipak ne možemo nazvati „veličanstvenim“, kako se kaže na njegovim koricama. Također, ostaje nejasno kako se Vera K. sa Bežanijske kose u Beogradu, iznebuha u svom dnevniku latila jekavskog narečja i zapadnijeg vokabulara (dekica umesto ćebence i sl.), kako je u prethodnim kritikama već i istaknuto. Može biti nemar, intervencija urednika ili naprosto romaneskna misterija. U interesu romana, neka bude ovo potonje, jer se ne može zamisliti ovoliki trud oko istorijske, kulturološke i psihoanalitičke građe u kombinaciji s nemarom ili običnim propustom.

Čini mi se da se mnogo bolje i mnogo više može pokazati putem stare dobre komparacije. Čitajući roman, pao mi je napamet jedan drugi iz 2014. godine naslova Let, pisca Vladimira Arsenijevića. Arsenijević u tom romanu takođe radnju smešta u prošlost (zbilja nešto malo ranije), takođe radnju vezuje za jednog lika (pilota Pavla Andrejevića) kao okosnicu, takođe u svoj plot uvodi veliki broj protagonista. Bez namere da vrednosno upoređujem tematiku, motiv, ideju, stil pisanja autora, već ću samo zadržati na odabir narativne strukture. Dok Arsenijević nije igrao igru velikih preokreta, već je centralni događaj romana izložio čitaocu u prvim stranicama, Adamović je povezivanje redova (čitaj: smisla) odložila do poslednjih stranica. Arsenijevićeva radnja se odmotava napred-nazad i tehnikom retrospektive, poput opruge širi i sužava radnju, i akumuliranom energijom iste vodi do finalnog, „fatalnog leta“. U romanu Oče, ako jesi, nasuprot tome, dominira efekat „prebacivanja“, odbijanja radnje (one fliperove kuglice) s jednog na drugi kraj romanesknog sveta, ponekad tako brzo i daleko da je potrebna veća koncentracija kako bismo pohvatali išta od konaca tog narativnog pletiva. Nužnost koncentracije nije sama po sebi suvišna i loša, samo je upitno kako takva struktura pomaže tematici. Ponekad se komplikovane teme (koje ovaj roman nesumnjivo obrađuje) učinkovitije naslone na manje komplikovane forme, na nepretenciozna pripovedanja uz linearnije strukture. Čini mi se da bi jedna jednostavnija retrospektiva (kakva je Arsenijevićeva) dodala veću vrednost na kontu ovog pozamašnog ostvarenja. Naročito, ako se uzme u obzir pre svega psihološka, a ne detektivska imanencija romana.

Treba napomenuti da u romanu preovladava nesreća i patnja, te u njemu svakako nećemo naići na nekakvu regresivnu utopičnost ili na lament nad lepim minulim vremenima. Radi se o štivu koje obiluje prikazom koji ne pretenduje na objektivnost, ali ni na subjektivnost: Adamović je pažljivo proučila gradivo, nije puno toga ostavila slučaju, usredsredila je fokus na male stvari, velike je iznjedrila upravo iz tog fokusa, podsetila nas kako je lepo pisanje kada se mao razvuče kao harmonika po notama inventivnosti. E sad, koliko je to dovoljno za veličanstvenost... možda saznamo kada se sviknemo na delo, kao drug Nađ na „domaću rakiju iz šljiva sa kojih se lako pada“.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu