Page arrow
Web banner 3Banner mobile 3
Piše: Dunja Ilić

'Premještanje snova': Sentimentalnost nauštrb emancipacije

Large premje tanje snova

S naslovnice knjige.

Naslov knjige: Premještanje snova Autor knjige: Mihaela Gašpar Izdavač: Fraktura Godina izdanja: 2023.
Utorak
02.04.2024.

Roman Premještanje snova Mihaele Gašpar otvara se poslednjim strofama pesme „Ženski Lazar“ Silvije Plat, pesme o samoubistvu čiji završni stih glasi „jedem muškarce poput zraka“. Roman govori o tri žene, starici i domaćici Anastaziji, siromašnoj radnici u vešeraju Katarini i dobrostojećoj učiteljici Gabrijeli, od kojih nijedna ne vrši samoubistvo, mada sve razmišljaju o smrti, a takođe nijedna „ne jede“ muškarce poput zraka. Štaviše, nažalost, muškarci jedu njih, i čitav roman, čija se radnja može svesti na nekoliko događaja, u stvari se prevashodno sastoji iz mučnog prisećanja ovih žena na muškarce koji su ih maltretirali. Mada mi je jasna veza između „ženskog Lazara“, odnosno žene koja je ponovo i ponovo u stanju da se nakon „smrti“ vrati u život, sa junakinjama ovog romana, koje sve pritom teže nekakvoj emancipaciji, odabir ove pesme za moto knjige čini mi se duboko neodgovarajućim, jer se, uprkos spoljašnjim podudarnostima, nijedna junakinja romana ne može zaista povezati sa njenom idejom.

Tri životne priče tri junakinje okvirno su vezane prostorom jedne zgrade: Anastazija tu ceo život živi sa svojim mužem nasilnikom i cicijom, Katarina se doselila u tetkin stan nakon što je napustila muža – takođe nasilnika, a Gabrijela će stan iznajmiti nakon što napusti muškarca koji je voli, ophrvana traumom iz detinjstva. Zbog čega je autorka izabrala da od tri junakinje dve trpe nasilje od muža, ne znam; svakako, između njih postoji razlika u godinama, pa je i situacija različita, jer Anastazijin život, nakon što kao domaćica bez dece u svojim devedesetim dočeka smrt muža, više nema nikakvu perspektivu, dok za Katarinu još uvek ima šanse. Osim toga, dok su Katarina i muž nasilnik na početku bili zaljubljeni, u Anastazijinom braku nikada stvarno nije bilo ni ljubavi ni strasti. Ipak, zbog ovog ponavljanja ideje, pa makar i s varijacijama, a odsustva adekvatne isprepletenosti života junakinja, i idejne i neposredne – reč je ovde o naporednosti sudbina više nego o njihovoj prožetosti, ove tri žene do kraja romana neće postati ni potpuno samosvojne, karakterno zaobljene junakinje, niti će potpuno uspešno funkcionisati kao nekakve „metafore“ svojih situacija.

Radije nego da razvija radnju ili ideju, autorka se prepušta poetskim opservacijama, takvim zbog kojih nam se čini da su ove tri žene u stvari jedna ista osoba, ista govornica. Roman je preplavljen nepotrebnim metaforama na nepotrebnim mestima: „ta je prodavačica morala znati da kupujem njenu okrutnost i odnosim je kući“ (str. 37) kad Katarina kupi preskupu torbu na rate, kad Anastazija misli o deci koja se „smiju praznim grebenima gdje mliječne zamjenjuju trajni zubi“ (str. 152), i tako dalje. Zbog teme i jezika, tekst u stvari na svakoj stranici zapada u patetiku, pa čak i u ono što bi već moralo da se nazove kičom: „Pomislim na trenutak kako je lijep i kako sigurno mrzi svoje pjege. Voljela bih mu reći lijep si, ali kažem da ćemo zvati policiju,“ (str. 175), misli Gabrijela, žena koja se povukla da obradi traumu seksualnog zlostavljanja od sopstvenog dede u ranom detinjstvu, kada joj mlađani dostavljač hrane pokuca na vrata jer mu starica Anastazija ne otvara. Ne pretendujem na to da znam šta bi Gabrijela, kada bi bila stvarna, mislila, ali sve tri junakinje prečesto su (konstantno) u nekakvom čudnom zanosu, koji se uglavnom ispoljava kroz jezik, a da bi sve to moglo da deluje baš do kraja uverljivo. Ne mogu da se otmem utisku da ovaj roman užasne životne priče koje uzima za temu, ili barem patnju svojih junakinja, u stvari romantizuje, kao da su te junakinje puki objekti koji treba od nas da izmame suzu.

Tom utisku doprinosi i maksimalno mračna situacija u romanu – i Katarinu i Anastaziju tukao je i otac u detinjstvu, a ne samo muž, što je očigledno trebalo da nam poruči kako se porodični obrasci ponavljaju, ali, zbog tek usputne, površne obrade, efekat koji ova odluka postiže u stvari je efekat emocionalnog prezasićenja teksta tragičnim i potresnim, koji onda to tragično i potresno u stvari banalizuje. Takođe, čitava radnja kao da se odvija u nekakvom „knjiškom“ prošlom vremenu. To nije jer ove životne situacije, konkretno Anastazijina, domaćice kojoj je muž ceo život zakidao na finansijama, deluju anahrono. To je zato što, recimo, učiteljica Katarininog sina (a to je Gabrijela – u tome je takođe veza između njih dve), šalje Katarini poruku na papiriću, napisanu krasnopisom. Ili zato što Katarinin kolega u vešeraju misli kako je trebalo da postane sveštenik, poput svog strica. Ili jer „slavimo rođendane uz pivo u krčmi“ (str. 38, kurziv dodat), kao da je (reč) krčma sastavni deo naših života u 21. veku. Tri junakinje od svega najviše maštaju o nakitu i porcelanu s motivom cveća, o vinu, pozorištu i luksuzu, i pomalo o ljubavi – to bi negde drugde moglo da bude emancipatorno i afirmišuće, ali, u kontekstu ove knjige, deluje kao sentimentalna malograđanska lakomislenost, kao fantazije Eme Bovari, ali bez autora koji bi od tih fantazija napravio odmak. Klasno „trvenje“ između bogate Gabrijele i siromašne Katarine, ili barem ono što je bilo zamišljeno kao „trvenje“, svodi se na samo još jedan element teksta koji udara na sentiment, i to opet sentiment malograđana koji se rado prepuštaju pokroviteljskom sažaljevanju onih koji jedva krpe kraj s krajem.

Sve ovo utiče na činjenicu da je vremensko-prostorni kontekst u ovom romanu gotovo nemoguće tačno odrediti – svakako, to nije naša savremenost, mada se po svoj prilici roman dešava u našem vremenu. Ne možemo baš najbolje da se povežemo sa svetom u kome u tramvaju neka putnica kaže za muškarca koji izlazi pred kontrolom da je „svinja nepristojna švercerska, stid ga bilo“ (str. 115), ili u kome „jedan muškarac krišom vadi parfem iz kožnate torbe i njime šprica revere kaputa“ (str. 115). Ko upotrebljava danas reč krčma, ko bez šale govori „stid ga bilo“, ko šprica revere kaputa? Mi i junakinje ovog romana očigledno ne živimo u istom svetu. Kada se na sceni odjednom pojavi „POS uređaj“ (str. 37) – onda kada Katarina kupi svoju skupu torbu – koji radnju nesumnjivo pozicionira u „savremeno doba“, mi shvatamo da smo dotad mislili da se sve ovo dešava u nekom vremenu kada su žene još nosile suncobrane i čipkaste bele marame, i da nam se tokom čitanja u glavi već uveliko javljaju slike iz Ranjenog orla.

Najbolji deo romana Premještanje snova pismo je koje Anastazija ostavlja da bude otvoreno posle njene smrti, i koje sadrži precizan spisak nasilja koje je nad njom izvršio muž: „23.3.1969. prvi put mi je slomio rebro zbog vrućeg mlijeka koje je prilikom kuhanja prolio po sebi. Smatrao je da se moja krivnja sastoji od toga što u kuhinji imam zdjelicu koja ima metalne drške. Moj oporavak trajao je šest tjedana“ (str. 203). Ova i ostale crtice iz pisma sadrže više uspešne karakterizacije – muževljeve ličnosti, ovog braka, i sveta u kome je on moguć – nego što je ima praktično u čitavom ostatku romana.

Romaneskna zamisao, koja je mogla biti dobra, i dalje u romanu postoji u tragovima: tri junakinje, mada će se na kraju sprijateljiti ili barem komunicirati, od početka se u stvari međusobno ne razumeju, iako su sve žrtve, one nisu u stanju da pokažu istinsku empatiju za tuđe probleme, tuđu situaciju, tuđu perspektivu. Za Anastaziju, veoma staru ženu, više nema „nove šanse“ – to je život koji nije bio proživljen, i ona praktično ništa ne može da uradi da to nadomesti. Gabrijelino napuštanje muža, mada na prvi pogled naprasno, zamišljeno je kao posledica njene nemogućnosti da savlada traumu o kojoj nikad nije ni progovorila, i kao takvo je u stvari realistično.

Ali autorka dopušta da je sentimentalnost teme ponese, i ono što je mogla biti uspešna i trajno „potresna“ priča o tri žene koje stalno „ustaju iz mrtvih“ da bi došle do kakve-takve slobode i dostojanstva, u stvari postaje priča koja ima malo veze sa Silvijom Plat i drugim sličnim autorkama, priča koja svojim jezikom i obradom od potresnih sudbina kreira dirljiv, ali lako probavljiv i zavodljiv proizvod sa instant efektom, i neizrečenom, prijemčivom, ali netačnom porukom, da se sloboda sastoji i iscrpljuje u ispijanju čaše vina u sumrak.

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu