'Tihe kuće': Kao beskonačna ljetna sparina

Goran Glamuzina je, prema biografiji iz njegove debitantske knjige Tihe kuće, prevodilac i urednik; meni je poznat kao novinar-intervjuer na portalu Kritika HDP, a najvećoj većini zapašće za oko njegovo prezime. Goran je sin pisca Drage Glamuzine, za šta potvrdu dobijamo u intervjuu koji je dao Ivani Lulić za Ziher. Termin nepo baby, nastao da opiše svet Holivuda, a koji označava sinove i ćerke poznatih ličnosti čija je karijera vrlo srodna karijeri njihovih roditelja, počeo je da se upotreblja i u ne tako glamuroznom, finansijski pretežno neunosnom polju delovanja kakvo je naša regionalna književnost. Možda baš i zbog tog odsustva finansijske stabilnosti jedna takva branša ima potrebu za ovim terminom, jer, biti nepo baby u stvari znači, čak i ako to nije izgovoreno, unapred dobiti bolje karte od drugih igrača – ne samo onu „kuću punu knjiga“ koju priželjkuje prosečan pisac autofikcije, nego, važnije od toga, društveni kapital ili, prostim jezikom rečeno, veze. 

Ovaj uvodni pasus mogla sam da napišem i pre nego što sam pročitala Tihe kuće. Od kvaliteta knjige zavisilo bi kuda ću ići dalje. Mada ne delim baš ono oduševljeve kakvo je iskazao, na primer, Đorđe Krajišnik, odnosno, nalazim u ovoj knjizi i neke nesavršenosti, drago mi je što mogu da kažem da je Goran Glamuzina pokazao ne samo da poseduje talenat koji opravdava objavu te knjige (da budem fer – i onima bez konekcija dešava se da ne uspeju da je opravdaju), već i da tzv. „mlade generacije“ ne zaostaju nužno za svojim roditeljima, nego će ih čak, verujem, i prevazići.

Tihe kuće su knjiga koja iznenađuje svojom fokusiranošću na junakinje, a ne na junake, kako bi se očekivalo od mladog autora. Osim toga, njene teme nisu ni „urbane“ ni „seksi“, niti postoji ijedan junak/inja u njoj čiji biste život želeli da živite – ako vam se i desi da se s nekim poistovetite (a desiće se, barem delimično), to iskustvo želećete odmah da zaboravite. Jedan od razloga je činjenica da je uglavnom reč o mladim junakinjama, devojčicama, studentkinjama, a čak i kad nisu mlade, one su u poziciji najmlađe u porodici, npr. u poziciji unuke, kao u poslednjoj priči, „Kolut naprijed“. Imamo ovde pritiske roditelja, razvode roditelja, religiju i pedofiliju (ova dva povezano), nepopularnost, prosečno i natprosečno „neprijatna“ prva seksualna iskustva, napuštene studije, usamljenost. Nema ovde nikakve mitologizacije, nema ni traga nekoj mladalačkoj razdraganosti kao u drugim knjigama s mladima kao junacima. Tihe kuće kao celina prenose atmosferu beskonačne letnje sparine koja se pominje u jednoj od priča, izazivajući osećaj nelagode merom u kojoj reaktualizuju sećanje na realnost detinjstva, realnost koja nije nimalo idilična čak i ako ništa natprosečno strašno niste doživeli.

Naslovna i prva priča zbirke svakako je „najimpozantnija“, da se tako izrazim, jer nas tek uvodi u književni svet ovog mladog autora, i na preko trideset stranica ukršta priču dve devojčice, od kojih jedna prolazi kroz „obične“ dečije probleme, dok je druga žrtva religiozne majke i sveštenika-pedofila. U priči se to otkriva postupno, mada brzo počinjemo da naslućujemo da tu nešto neće valjati, između ostalog i zbog naviknutosti da očekujemo pedofiliju u crkvi. Utoliko tema ove priče, mada deluje hrabro, u svetu u kojem će se ova knjiga najviše čitati nije stvarno provokativna. Što ne znači da nije efektna; sve Glamuzinine pripovedačice i pripovedači zvuče kao da su u depresiji, a i ova priča je u konačnici efektna na sveden, nimalo pompezan, ali time samo više uznemirujuć način. Naslov priče i čitave knjige upućuje na negovorenje, odnosno neizgovaranje onoga što je bitno, onoga što je suštinsko. Naslov je odgovarajući i zbog toga što je puno neizrečenog i kada se radi o značenju.

Glamuzina gradi priče na neočekivanim međuljudskim i prostornim odnosima. Radnja polazi od situacija kakve bi neki drugi pisac teško izmislio, a onda se u priču unose s tom situacijom na prvi pogled nepovezani elementi. Đorđe Krajišnik kaže da je ovo knjiga koja se lako čita, i, kada je reč o jeziku, tako je, ali ja sam ponekad morala i po više puta da okrećem stranice unazad. Rekla bih da nekim pričama ove zbirke ipak fali dramaturške preciznosti. U priči „Spasitelj“, recimo, majka junaka prima u dom prijatelja koji se nedavno rastao od žene, muškarca koji se čudno ponaša, sakriva ispod stola zajedno sa svojim psom. U stanu je i komšinica, takođe majčina prijateljica, koja se doselila u zgradu nakon sopstvenog razvoda – ali i njen bivši muž će se pridružiti zajedničkom ručku, po njenom pozivu. Onda, na trećoj stranici priče, čitamo: „Jednom sam prilikom, nekoliko godina poslije tog ljeta, došao Majci na božićni ručak. Tad sam neko vrijeme živio s Ocem, a ona s mojom sestrom u svom novom stanu“ (str. 45). Ovo nije ni trećina ideja i elemenata radnje ove priče. „Spasitelj“ pokazuje da se autorovo nastojanje da priču ostavi nedorečenom ponekad pretvara u manu.

Osim što načelno govori o poremećenosti (i nasilnosti) porodičnih odnosa, „Spasitelj“ je zapravo tekst bez dovoljno univerzalizovanog značenja da bi se smatrao uspešnim. Čitav segment radnje koji se odnosi na začudnost majčinog gosta, koji će na kraju završiti u psihijatrijskoj bolnici, u koji je upleten i element religioznosti, naprosto je suvišan, tekst to ne može da iznese. Osim toga, početna situacija (sa sve sakrivanjem ispod stola) previše je nekarakteristična za prosečno ljudsko iskustvo (a ovo su priče realizma) da bi mogla zadobiti univerzalnost u elementima toliko punom tekstu od samo 11 stranica, nego tek možda u noveli ili romanu. Mi možemo da raspravljamo šta priča „Spasitelj“ znači, ali „neizrečenost“ – koja je ovde jednaka zatrpanosti teksta idejama, temama, mogućim „značenjima“ – ovde u stvari ide predaleko, ili možda ne ide dovoljno daleko. Umesto promišljenog teksta koji ne daje konačne odgovore, mi imamo, paradoksalno, tekst koji želi previše toga da kaže, ne uspevajući onda da kaže ništa iole zaokruženo. Naposletku, priča deluje artificijelno, ali ne u nekakvom postmodernističkom maniru, kao književni cilj samo po sebi, nego kao da se realizam, kome, ponavljam, ova zbirka pripada, malčice fula. Ukratko o tom realizmu: mada ne pripada nekakvoj „stvarnosnoj prozi“ u užem smislu, i ma koliko se u njoj poigravalo značenjima, ova zbirka pripada realizmu utoliko što se to „neizrečeno“, dakle, moguća tumačenja, zasnivaju na razumevanju međuljudskih odnosa (porodičnih, političkih, ideoloških), razumevanju koje je psihološko/metonimijsko, a ne metaforičko.

Priča „Plavo“ počinje rečima: „Otkad sam rodila svoje drugo dijete, svaku se noć uspavljujem mislima o vlastitoj smrti“ (str. 115). Glamuzini se mora priznati da obrađuje „ženske teme“ i iskustvo na način koji nije ni po čemu nalik na veliku većinu savremenih muških pisaca, kojima je to iskustvo, ukoliko odaberu da o njemu pišu, često poput ukrasa, mitologizovano, prikazano tako da je svakoj čitateljki s iole samopoštovanja i samorazumevanja jasno da tom piscu ne treba ništa da veruje kada je reč o njoj samoj. Mada Goran Glamuzina ima tek 30 godina, ukoliko bi napisao roman čija je glavna junakinja žena, rado bih uzela da ga čitam, a to mogu da kažem za izuzetno mali broj savremenih pisaca (starije generacije). Glamuzinini junaci i junakinje, čak i kad se zapleti previše zapletu, sami su uvek uverljivi, dosledni, poput pravih ljudi, i takva vrsta spisateljske sposobnosti mogla bi, čini mi se, da izvuče svaku knjigu, ako bi to bilo potrebno.

„Plavo“ je istovremeno veoma dobra priča i primer za još jednu manu Tihih kuća, direktno suprotnu prethodnoj, ali srodnu. Mada se u priči sve vreme uspešno uvezuju raznoliki elementi, kraj nepotrebno sužava mogućnosti značenja. Od majke dvoje dece koja sve sama radi i koja je potisnula svoju kreativnost i ambiciju idemo do otkrića da stariji sin nije odlazio na veronauku (na čemu majka insistira) i do napada komšije ustaše, s kojim junakinjin muž izbegava konflikt, a junakinja bi da on bude, u slobodnoj parafrazi, muško. Puno bi se moglo reći o ovoj priči, raznorodni elementi zajedno dobro funkcionišu, ali onda, u poslednjoj rečenici, „pucanj odjekuje ulicom, a ja napokon tonem u san“ (str. 128). Implicitno je ovde da je komšija ubio junakinjinog muža. Njen san po svoj prilici znači da je ubistvom muža njena napetost rešena („oboje znamo da zapravo nije bitno što sam napravio, ti bi bila jednako nezadovoljna sa mnom i da sam reagirao posve drugačije“ [str. 125]). Možda može značiti i nešto drugo. Ali, ne mogu da se otmem utisku da toliko dobroj priči, svoj od neuhvatljivih značenjskih niti, ali ipak kompaktnoj, tako ekstremni kraj (komšijino hvatanje za pištolj, ma koliko on bio agresivan, nekako je ipak preuranjeno) šteti, narušava tu protočnost značenja, naglo je prekidajući i „zakucavajući“ poentu.

U najboljoj priči zbirke, „Tonka i Lea“, o dve buduće studentkinje, jednoj manje a drugoj više popularnoj, jednoj anksioznoj, a drugoj otvorenoj, priči o letnjoj sparini i odluci da se na brzaka, rezignirano završi s detinjstvom, sasvim je drugačije. Kraj (poslednja rečenica) ne pravi poentu novim događajem, nego idejom koju smo već naslutili, ali koja je sada na adekvatan način blago naglašena, tako da istovremeno možemo da kažemo o čemu je ova priča, a da njeno tumačenje ne bude svodivo na prostu parafrazu. Upravo zbog prostora koji bi mi za to bio potreban nisam ovde analizirala tu priču, mada je jedna od boljih koje sam pročitala u poslednje vreme. To je ujedno priča u kojoj Glamuzinina poetika kontrolisane značenjske fluidnosti, kao i u naslovnoj priči, dostiže vrhunac, u kojoj nije ni previše „fluidna“, ni previše „kontrolisana“.

Zamerke koje sam u tekstu navela u nekom smislu su „početničke“. Ali ne zbog toga što ima išta „početničko“ u Glamuzininom pisanju. U pitanju je veoma ozbiljna poetika, ne baš često viđena, i potrebno je puno rada da bi ona dala ono najbolje što može. Ali kada se to postigne – kao u nekim pričama ovde, i kao, nadam se, u autorovom sledećem delu – onda ćemo imati stvarno dobru književnost.