Prema novim epidemiološkim mjerama klub Booksa poslužuje kavu za van svaki dan (osim ponedjeljka) od 11 do 17h. / You can order coffee to go every day (except Monday) from 11am to 5pm.
Close
Page arrow
Bek 728x90px 1Bek logo boja negativ 2 300x250

Tisuću zašto

Large jon tyson hhq1lxtuwd8 unsplash Jon Tyson; Unsplash.
Naslov knjige: Lake šutnje Autor knjige: Gordana Crnković Izdavač: Disput Godina izdanja: 2020
Utorak
19.01.2021.

Zašto čitamo? Mislim da je danas, u neku ruku više nego ranije, validno postaviti ovo pitanje s obzirom na gomilu mogućnosti koje su ostavljene savremenom čitaocu za različite procese identifikacije i emotivne katarze. O učenju da i ne govorimo. Zašto, dakle, uzimamo za sebe vreme i posvećujemo se slovima organizovanim u smislene celine kad možemo da gledamo seriju, film, igramo igricu, ili da prosto surfujemo po netu i društvenim mrežama? Očigledno je da tragamo za nečim što je karakteristično samo za književnost, a to nešto su procesi "domaštavanja" i identifikacije koji su jedinstveni i svojstveni samo literaturi. Ona od nas zahteva neuporedivo veće saučestvovanje, nego bilo koji narativ upakovan u vizuelnu oblandu. Drugim rečima, traži od nas da uključimo "male sive ćelije" i da ih po mogućstvu napregnemo. Ovo je, naravno, tačno za kvalitetnu književnost, za onu drugu, lošu, apsolutno nije, u istoj meri u kojoj ne treba trošiti vreme na loše filmove, serije, pozorišne predstave...

Kad naiđete na takav slučaj, onda prosto ne možete, a da se ne zapitate zašto je ova knjiga uopšte napisana? Kakvu je motivaciju autor/ka imao/la kad je izdvojio/la prilično vreme da stvori ovako nešto? Premda su još rani dvadesetovekovni teoretičari govorili o intencionalnoj zabludi, odnosno o jalovosti svakog pokušaja da se odgonetne ono čuveno "šta je pisac hteo da kaže", nije moguće ne zapitati se prosto zašto? Nije li tašto pomisliti da je svako pisanje vredno objavljivanja? Da su autorove ili autorkine reči važnije od drveta od kojeg dobijamo papir jer ga, nažalost, ne recikliramo ili makar ne dovoljno. Naravno, razlozi za objavljivanje knjige nisu uvek pitanje kvaliteta, izdavači imaju svoje računice, svoje dealove, interese. Konačno, u mnogim zemljama pa i u Hrvatskoj je izdavaštvo državno podržano i ne zavisi direktno od prodaje što je veoma važno s jedne strane, ali s druge otvara mogućnost da se štampa sve i svašta, odnosno i ono što bi trebalo, ali i ono što ne bi baš moralo.

Čitajući prvi roman Lake šutnje Gordane Crnković novinarke, urednice, književne kritičarke, bilo mi je teško da razumem zbog čega je objavljen. Što je najgore ne radi se o kršu, o nepismenom tekstu, o nekakvoj književnoj skarednosti. Teškoća proboja kroz tekst posledica je zapitanosti o njegovoj potrebitosti. Tekst mi, naime, nije ponudio ništa što već nisam video, čuo ili pročitao, nikakvu iskošenost, nov pogled na stvarnost, nešto što bi me nateralo da se zapitam o prirodi sveta u kom se krećem. Ali ne radi se samo o meni, dapače. Mislim da se problem krije u običnosti, odnosno odsustvu bilo kakvog oneobičavanja i dramaturške obrade materijala koji bi bili uverljivi i književno plauzibilni.

Lake šutnje je ženski porodični roman. Narativ prati dve junakinje: Vidu, koja je protagonistkinja i naratorka romana, i njenu baku Maricu čiji život bi mogao da bude prilično interesantan kad bi se narativ više koncentrisao na njega. Vida je uslovno rečeno naša savremenica, dok je Marica rođena pre Drugog svetskog rata na malom dalmatinskom otoku. Vida je svojevoljno ostala sama, a Marica je usamljena u okružju drugih. Sve vreme očekujemo nekakvu jasniju paralelu između njih dve, odnosno da osim biološke među njima postoji i neka simbolička veza, ali nje nema. Moglo bi se reći da se radi o izneverenom očekivanju, ali bojim se da je čitav roman onda jedno veliko iznevereno očekivanje.

Pored ova dva glavna ženska lika, postoji još nekoliko žena koje u romanu igraju važnu ulogu: Lena, Vidina ćerka, Franka, Maričina ćerka i Vidina majka, Marta, Vidina sestra, Ana, Maričina prijateljica i Blanka, Vidina prijateljica. Problem s ovim likovima nije u tome što ih je mnogo i teško je pratiti odnose u koje oni međusobno stupaju, već najpre u tome što nijedna od njih nije dobila potrebnu pažnju, odnosno sve što se njima događa je ispričano reportažno, bez ikakve dramaturgije koja bi istakle neku od sudbina. Na primer, Marica je imala sedam abortusa, a rodila je troje dece. O tim abortusima se, istina, govori, ali im se ukida značaj time što se olako prelazi preko njih. Naravno da Vida saoseća s bakom, posebno mladu aktivistkinju Lenu razgnevljuje činjenica da njen pradeda Natko nije ni jednom otišao s Maricom da joj se nađe za vreme i nakon "intervencije". Ali mimo tog besa nikakve druge dramaturgije oko toga nema.

Četiri generacije žena u jednoj porodici plus prijateljice i nikakve drame, to je ono što na svaki način ovaj roman čini loše motivisanim. Kako je moguće da na primer ćerka koja ne završava gimnaziju, nego odlazi u aktivističke kampove u Nemačkoj, kao da je to nešto najnormalnije. Daleko od toga da nema takvih primera, ali pretpostavljam da bi majka nadigla nekakvu frku oko toga. Naravno, ne pokušavam ovde da optužim Vidu da je loša majka, da je jedva dočekala da se otarasi Lene kako bi svoju pasivnost živela u punoći, tekst romana je fikcija i nije merilo ni za kakvu etiku, ali mislim da je psihološko motivisanje likova u tom segmentu potpuno promašilo. Odnosno da se narativ ogrešio o verovatno i moguće u aristotelovskom smislu.

Poseban problem čine i poglavlja koja bi trebalo da budu autoreferencijalna. Ona, dakle, u kojima se govori o tome da Vida piše roman o Vidi i svemu onome što joj se zapravo događa u romanu. Na ovaj način pokušava se uvođenje postmodernističke igre sa značenjima. Jer roman koji čitamo identičan je onom koji Vida piše. Tako se izjednačavaju vreme pisanja i vreme čitanja u okviru narativa. Međutim, nije najjasnije zbog čega je uopšte ta ideja uvedena. Jer u postmodernizmu se autoreferencijalnost uvodi kako bi se naglasila fikcionalnost, odnosno kako bi se istinitost dovela u pitanje. Ako postoji ista namera i u Lakim šutnjama, onda tekst sam sebe ukida. Odnosno, ukoliko ono što piše u romanu nije istina, onda roman apsolutno nema smisla. Ponavljam, ne radi se o naučnoj nego o fikcionalnoj istini, onoj koja vlada u svetu koji je romanom stvoren. Ako se on na taj način ukida i dokida, ne preostaje nam apsolutno ništa, te samim tim romana nema. Ukoliko je, pak, ovo samo retorički ukras, vrsta začina koji bi trebalo da podari neki obrt inače ravnom i dramaturški vrlo siromašnom narativu, onda to tek nema smisla jer se ideja o pisanju romana negde u toku narativa napušta i polako gubi.

Konačno, možda bismo mogli da tvrdimo da se radi o romanu koji pokušava da na određen veristički, stvarnosni način progovori o životu žene koja se odjednom našla sama sa sobom u svetu. Naime, Vida raskida vezu s Čočijem, majka Franka je u staračkom domu, ćerka Lena odlazi u Nemačku u aktivistički kamp – ona je odista sama i uživa, tako makar tvrdi. Ulazi u laki flert sa svojim prvim momkom Davorom koji joj se udvara, čak je zove da pođe s njim preko okeana, ali ona pušta da sve prolazi ispred nje valjda zato što joj je svrha da beleži ono što joj se događa. Njena nova misija u životu je da kroz narativ podari smisao životima žena u svojoj porodici. Ovo bi moglo da bude tačno kada bismo imali dodatne znake koji na to upućuju, ali oni izostaju. Nema dramaturgije u vezi s pisanjem. Interesantno je da postoji i neka vrsta književne kritike unutar teksta. Nju izgovara Vidina prijateljica i koleginica s posla Mirela. Ona analizira početak Vidinog romana koji je identičan početku romana koji čitamo i pokušava da joj da savete kako da nastavi, ali Vida se o to oglušuje, tako da kritika nije plodotvorna, već deluje kao nekakav autopoetički ukras.

Ono što bi roman možda želeo da bude jeste filozofski roman ili roman ideja – onakav kakvi su se pisali u modernizmu. U tom smislu bi svaka od junakinja, bez obzira na svoju ulogu u tekstu trebalo da nosi određenu simboliku, da predstavlja jednu od suprotstavljenih ideja. Vida i njen roman bi trebalo da budu  poprište na kojem se te ideje susreću i sučeljavaju. Problem je što nemamo dovoljno podataka da shvatimo koju bi ideju predstavljala koja junakinja. Naime, poglavlja romana koja se tiču Vidinog života ispripovedana su iz njene perspektive i nije moguće dobiti realan uvid u ono što misle Marta, Blanka, Mirela, Franka, Lena i ostale. Marica i Ana, kao i cure s otoka i/ili nonice bi trebalo da budu istorijska ilustracija ideja, ali ni za to nemamo tekstualnih dokaza.

Lake šutnje su već svojim paradoksalnim naslovom nagovestile da neće biti lake za tumačenje, dapače. Lake su šutnje izazvale već na prvu teške slutnje koje su se nažalost obistinile. Svakako se ne radi o romanu koji bih na bilo koji način i u bilo kojoj prilici preporučio. Tekstualna urednost i pismenost ne kvalifikuju narativ da bude roman. Ovo je pokušaj koji bi trebalo da se zaboravi, ili da se ozbiljno preradi. Da mu se doda dramaturgija, da se motivacija popravi, konačno da imamo osećaj da je priča koju pripoveda užasno bitna i da ne postoji mogućnost da ne bude ispričana. 

Možda će vas zanimati
Kritike
Homepage luca crnkovic 02.04.2017.

Unutarnje sivilo modernog čovjeka

Zbirka priča 'Kretanje sjena' Gordane Crnković predstavlja vješt autorski glas, iako nažalost pati od monotonije koja razbija dinamiku priča.

Piše: Luca Kozina

Korištenjem portala Booksa.hr pristajete na prikupljanje cookiea.
Booksa.hr koristi kolačiće u svrhu analize posjećenosti stranice, kako bismo vidjeli što volite čitati i konstantno poboljšavali naš sadržaj.
Booksa.hr ne koristi vaše podatke ni u koju drugu svrhu