Oblak gustog, sivog dima se povećao, toliko da se otočić jedva vidio. Bruno je držao svoju malu udicu, ali nije više gledao u more i čekao ribu da zagrize - oči su mu bile uprte u požar koji je gutao šumu.
- Svaki čaš će stić avioni i ugasit vatru, vidićeš. Kanaderi... Ti avioni se zovu kanaderi – rekao mu je otac i zamahnuo udicom.
- A kako se zapalilo?
- Svašta može bit: neko baci opušak, ili ne ugasi vatru šta je ložija gradele, ili grom udre pa se zapali i onda se vatra razbukti na cilu šumu.
Kimnuo je glavom i dalje nastavio gledati u dim koji je ulazio u čisto plavo nebo. Otac bi ga tu i tamo zabrinuto pogledao, nervirajući se pomalo što ga je požar tako uznemirio.
- A može li do nas doć vatra?
- Ne može nikako! Kako će doć do nas, kad je more između? More ne gori.
Bruno se napokon osmjehnuo, otac je bio zadovoljan.
-Znači da ribe ne mogu izgorit!
Otac se malo zamislio, odsutno pogledao u požar i rekao:
