Srpski tajkun nad tajkunima, vlasnik svakog malo ili veleprodajnog trgovinskog lanca u Beogradu, Miroslav Mišković, podario je srpskome rodu najveći šoping mol na Balkanu. Pored njegovog hrvatskog pandana Ivice Todorića, na svečanom otvaranju se zateklo i Bog sveti zna koliko ministara, te brojne javne ličnosti, a među njima bio i nekadašnji partizanski komesar Dobrica Ćosić.
Neverovatan prelaz od 'Pinki je video Tita' do 'Pisac otvara tržni centar' može biti interesantan za analizu i psihologu i sociologu, čak i nekom filozofu kom su oni sa Biroa za nezaposlene navukli crveno odelce i belu bradu, zapasali ga jastučetom oko stomaka pa naterali da drmusa zvoncad i viče „Ho-ho-ho!” u istom tom novom svetilištu. A može se ovo menjanje faza koje je zahvatilo Srbiju posmatrati pak i preko učesnika kojima izgleda ama baš ni jedna promena ne može da promakne, što opet ide u korist tvrdnji raznih zlobnika da se ovde od silnih transformacija nije promenilo ama baš ništa.
Elem, kako bilo da bilo, zaista su fascinantne metamorfoze kroz koje je prošao otac moje nacije, mada bi se u ovom slučaju mirne duše moglo govoriti i o metempsihozi, čak i pre nego o metamorfozi, kad se uzme u obzir radikalnost obrta. Rodom iz Velike Drenove (ili pak Male, lako je moguće i Donje, nisam sasvim siguran), karijeru je započeo sa lupkanjem komesarske torbice po partizanskoj stražnjici dok se, naravno, borio za 'našu stvar'. Naklonost ka opštoj pozi nastavio je i u godinama oslobođenja, da bi vremenom nanjušio novu 'još našiju stvar' pa u svojim knjigama lepo objasnio kako smo mi najviše nahebali kako u daljoj tako bogami i u skorijoj prošlosti te je apelovao na svoje čitaoce da se polako spremaju za još jednu promenu da bismo konačno dosegli bolju budućnost. Tad dakle postaje disident, verovatno najplaćeniji buntovnik ikada, podržavan vilama i ostalim privilegijama upravo od strane onih protiv kojih disidentuje.
Tamo negde tokom bunovnih osamdesetih tvorac više Katića (porodicu Katić spominje u povijesnom romanu Vreme smrti koji se sastoji od četiri knjige, op.ur.) nego što ih ima u PTT imeniku shvata da je do tad bio u velikoj zabludi (šta ćeš, mladost – ludost) pa onda kreće poznata priča o transfiguraciji od komunizma ka nacionalizmu. Zatim sledi predsednikovanje gde pisac stoluje dok gori leglo agresorsko oličeno u vidu sarajevske biblioteke i da sad izbegnemo opšta mesta i osude koje su na Ćosićev račun bile upućivane od retkih malicioznih, samo ćemo napomenuti da je nekako i sam Ðinđić pred smrt došao kod čika Dobrice na svetovanje, nešto kasnije se isti čika zaleteo sa idejom da bi se Kosovo moglo i deliti, tu ga malo skrajnulo, ali eto ti njega sad u šoping centru kad ga već za kolevku Srpstva ne slušaju.
Nema korice bez Dobrice nit ’artije bez Matije
Istovremeno, drugi jedan vršnjak čika Dobričin, po imenu Matija a prezimenu Bećković, što dođe nešto kao ujčevina moje nacije, objavio novu zbirku pesama pod nazivom Kad bih bio mlađi. I sad ti tu Matija ne samo da pominje internet i 'integriše' ga u svoju poeziju, ma kakvi, zna on i za ajpod, i za fejsbuk i svašta ti taj dekica zna. Kad uzmete u obzir da se ujka pjesnik dobrim delom proslavio zbirkama koje su "ostvarene u dosad neviđenom jezičkom bogatstvu jednoga lokalnog govora iz crnogorskih Brda" (Deretić, Jovan, Istorija srpske književnosti, str. 529, Beograd, 1996.) i imaju fragilno nežne nazive poput Međa Vuka Manitoga, a danas ga vidite kako peva o smajlićima, šta vam drugo ostaje osim da se zbunjeno češkate po glavi.
Doduše, Matija je manje kontradiktoran od Dobrice, oduvek je bio sklon estradizaciji pa je tako svoju 'Veru Pavlodoljsku' od ’61. do danas izvodio verovatno više puta nego Balašević 'Vasu Ladačkog'. Uz to, zadržao je i svoj čuveni smisao za humor koji je nekako uvek usmeren ka slabijem (dušu bi Hitler & co. dali da su imali jednog Matijicu da sve Jevreje naprosto pretvori u dim), ali, šta ćeš, samo se nama Srbina takvi ujaci rađaju.
Uglavnom, ono što je meni i za jednog i za drugog dedeka fascinantno to su njihova salta kojih bi nedostojna bila i Nađa Komaneči. Znači, jedan kao mlad tifusare podučavao o dijalektici materijalizma pa završio u šoping molu, drugi revitalizovao govor Brda, katun najgornji, i eto ti ga da bešjedi o em-pe-3 plejerima.
I sad, razmišljao sam, šta bi sve njih dvojica stigli da im Bog milostivi podari biblijsko trajanje životnog veka? Da će baš biti seksipilni poput Rahilje, već sad se vidi da neće, ali što se duha tiče, tu im svežine ne bi nedostajalo. Zamislio sam ih kao, recimo, pobornike za zaštitu životne sredine, doduše, srpske – prevashodno, pa potom i svetske – naravno, ali sam ih izmaštao da budu naslikani na plakatu gde stoje uz stablo, Matija ga lupka sekiricom, a Dobrica metnuo one žute zaštitne naočari, drži motorku u ruci i sa dobroćudnim osmejkom čeka da Matija prizna nadmoć novih tehnologija. Ispod toga slogan tipa: 'Velim vam prvo, čuvajte drvo' ili 'Čujte Katića reči, drveća život nek vam je najpreči'. Posle bi se doduše objasnilo da je drvo koje oni seku bilo vrlo bolesno, i da su ga, zarad sprečavanja neverovatne zaraze, uz takođe nesmetano širenje srpstva otfikarili, a što se zbunjujuće poruke sa plakata tiče, bože moj, ne treba njima tu davati lekcije iz marketinga, ko drugi ako ne oni znaju šta je suština i šta je dobro-po-sebi.
Ali je meni ta slika ipak bila nekako neubedljiva, otkud bardovi da se lomataju po šumama, to je ipak povlašćen prostor za njihove junake, pa mi je moj prijatelj Čančarević, u rustikalnoj pančevačkoj kafani Kod Nedeljka dao bolju ideju: da jedan bude gej, a drugi transvestit.
E sad, šta bi koji tačno postao, i nisam baš sasvim siguran, ali mi se čini da bi nekako Matiji zapalo da bude trandža. Ne pitajte zašto, verovatno je uzrok ovakvoj raspodeli uloga ukorenjen u mojoj podsvesti gde mi iz Srbije nekako uvek više primamo od onih iz Crne Gore. Elem, bilo kako bilo, ako Bog ne bude milostiv prema nama ostalima, eto ti Matije sa umetcima mesto šerlokholmsovskog kačketa, sa malo crvenog karmina na vrhovima zuba, i to ne kod Plavog mosta gde se danas taj presvlakački bašibozuk skuplja, nego kulturno, u kakvoj baroknoj sali gde piskutavim glasom recituje: "Reče mi jedna žena...".
Dobrica, pak, skupa sa svim novonastalim Katićima, postao homić, ali aktivni, kako u odbrani njihovih prava, tako bogami i u krevetu, jer kad taj aktivno dovati nešto da brani uglavnom tuđe stražnjice stradaju dok njegova ipak ostaje netaktnuta.
Kad se tu još jednom ponovi činjenica da bi se njihova ponovna transformacija sasvim sigurno i nadasve neophodno bila uvezala za polzu Srbskoga roda, ova 'kodnedeljkovska' projekcija budućih pravaca razvoja očevine i ujčevine se na trenutak i meni i Čančareviću učinila ipak suviše neverovatna. Ali, upravo zbog toga je i sasvim izvesna. Tertulijanovo credo, quia absurdum odnosi se, daklem, kako na Boga, tako i na čuvare roda.
Osim ako isti taj Bog odluči da ipak bude milostiv prema nama ostalima i da nas nadalje poštedi uvlačenja stražnjica u ono šta iz njih izlazi. Inače, biće opet jedan mol...
Srđan Papić
